Početak

    Osnovu za ideju  biciklističke ture sam donekle već imao od ranije. Sale je svoju želju već višestruko ostvario, želeo je to podeliti samnom samo što sam ja tada još bio nespreman da bih ga mogao pratiti. Kasnije, jedne letnje sezone se prvi put upoznajem sa morem. To je bila jratka poseta u Kotorskom zalivu, utisnuta u dva dana boravka. Dovoljno da mi plane želja za povratak tamo. Naredno leto bazirano na emocije prethodnog brzog izleta, je već bilo planski bolje organizovano, sa drugaricom Ivanom, turistički, odmaranje, sunčanje, kupanje, uživanje i malo istraživanja. Nisam nosio biciklu, a peške se ne stiže baš svuda. Budila se u meni znatiželja, da vidim kuda vode stepenice iznad starog grada. Danju, sa gomilom turista u najvrelije doba bio je jedan oblik doživljaja. Uveče u miru i tišini sa samo nekoliko prolaznika drugačiji, romantičniji oblik. Ujutru u svežini senke i hladnjikavog vetra sa planine takođe drugačiji doživljaj, kada sam bio već i smeliji pa se uputio dalje gde već nije bilo stepenica nego samo markirane pešačke staze prema grebenima i vrhovima iznad zaliva, pa i staza, za koju tada još nisam bio svestan, vodila i do vrha Lovćena. Lutao sam tako besciljno, nisam imao ni vode, nisam bio adekvatno opremljen, u najobičnijim gradskim patikama sam se kilavio po stenama a sve to bez brige, bez straha, pun entuzijazma, znatiželje za otkrivanjem tih stazica. Približavalo se i neko nevreme pa sam bio primoran da prekinem lutanje i sjurio niz padinu po stenovitim vratolomnim stazama što mi je bio dodatno zanimljiv novi osećaj. Sve ovo je utemeljilo da sam već tada planirao povratak idućeg leta.

    Povratak dvehiljadesedamnaeste godine u Kotor je bio neki vid pripreme mom vrhuncu za koji tada još nisam ni slutio. Organizovao sam letovanje da spakujem biciklu i autobusom otputujem u Kotor, da bih tamo sa većom slobodom obilazio sve što mi je u dometu bilo na dva točka. Samom odlasku su prethodila detaljna istraživanja, punktova na mapi, gde sve mogu svratiti kako bih video zanimljivosti, puteva kojim mogu stići do njih, procenu vremena šta sve mogu dostići u planiranom periodu. Sve ovo deluje napeto, možda i malo komplikovano, ipak, čini mi se sve je to bilo zabavno kao sastavljanje jedne lepe slagalice, kada počnemo sa rubovima da bi imali jasne i fiksne crte same slike, i kasnije isprobavanjem pronalaziti odgovarajuće delove. Ivana je stigla dva dana posle mene, taman dok sam se ja raspremio, sastavio biciklu, izvidio grad i okolne plaže. Jedan deo dana smo provodili na plažama, drugi deo spremajući ručak ili se rasladili u starom gradu uz sladoled. Imao sam i individualnog vremena kada sam vozio biciklu, a uveče ponovo zajedno lutali po gradu i obilazili aktuelne koncerte, manifestacije ili jednostavno se hladili na obali slušajući talase i lupajući komarce koji su neumorno zujali oko nas. Lepo smo sve uskladili, bogato ispunili dane letovanja.

    Tada sam prvi put uspenjao biciklom i do Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, usput doživljavao neku vrstu euforije kao dečak koji je došao iz ravnice na planinu visine preko 1600m nadmorske visine. Da doza uzbuđenja bude veća, tom prilikom sam vozio krug preko Cetinja do Budve i nazad preko Tivta do Kotora. Potpuno neiskusan za vožnje po planinskim putevima taj krug od oko sto kilometara je za mene bio dugotrajan doživljaj. Verovatno je to bio naporan dan, iscrpan, ipak sam se osećao življe nego ikad pre. Od jutarnjeg polaska kroz grad koji je još u većini spavao bio je tih bez prometa vozila i gužve turista. Putanja kojom sam trebao voziti mi se činila nesigurnom, često sam se zaustavljao kako bih proverio jesam li na dobrom tragu?!  Dolaskom do serpentina me je oblilo uzbuđenje koje je stvorilo naizmenično vijuganje puta i promena vidika na zaliv, i tako svih dvadesetčetiri segmenta serpentina. Put do mauzoleja je pročazio kroz stenovite i valovite predele koji i dalje samo dodaju na efekat uzbuđenja. U to vreme još nisam imao mogućnost kprišćenja mobilnog interneta u inostranstvu, niti adekvatnu navigaciju koja bi bila pouzdana za navodjenje, i sa tim je pronalaženje putanje samo po sebi bio zabavan zadatak. Nekako sam uspeo bez lutanja stići do mauzoleja, gde mi se kao novi problem postavio, kako da ostavim biciklu a da mi je ne bi ukrali?! Potom novi izazov, popeti se na sto i nešto stepenica do mauzoleja. Izlaskom iz tunela koji kao neki nadvremenski portal vodi od parkinga do vrha, otvara se pun kružni horizont sa plavetnilom neba, vidikom na Jadransko more, Skadarsko jezero, kontinentalni deo Crne gore i okolne planine. Minijaturni stubovi od poslaganih kamenja su mi najviše okupirali pažnju. Pokušao sam shvatiti njihov razlog, povod nastanka ali sam zaključio da ih ima mnogo a razloga možda još više. Pri povratku do bicikle sam odlučio nastavak putanje preko Cetinja do Budve.

    Nizbrdo već manje nadražajan od okolnih uticaja vreme je brže prolazilo, manje sam stajao radi razgledanja, cilj je bio da stignem u Budvu. Islaskom iz zaklona planina, novi vidik se pokazao iznad Budve, poseban i drigačiji u poređenju sa kotorskim. Uglavnom se spuštao nozbrdicom do obače. U gradu je bila nesnosna gužva. Nike ulazivalo na opuštenost koji se očekuje kada pomislim da je većina tih ljudi ovde povodpm godišnjeg odmora već kao da su okupirani obavezama i žure na posao. Plaža nepristupačna, privatizovana ili jednostavno jer je previše ljudi. Brzo mi je nestala volja da istražujem i uputio se dalje prema putu do Kotora. Usput kilometarska kolona vozila usmerena prema Budvi, oblak izduvnih gasova i zagušljiva vrućina. Žurio sam što pre da ostavim ovaj doživljak iza sebe. Poslednji izazov je predstavio prevoj preko Vrmca. Mogao sam tunelom preći ali se iskreno nisam smeo usuditi, i draže mi je bilo da se upoznam sa tim grebenom. Upoznavanje nam se pokazalo harizmatičnim. Vrmac je odmah na početku utvrdio svoju visinu sa oštrim nagibom puta, maltene tolikim da sam se predomišljao da ipak prođem preko tunela. Istrajao sam, i utemeljio drugarsrvo kojim sam dobio upečatljiv pogled sa grebena na zaliv u sutonu i jedan grafit koji je možda huliganski čin, ali meni toliko drag da me svakom narednom prilikom oduševi i motiviše za nastavak truda na usponu: "Troica je dušu dala, trkačima što nemamo para".

    Par dana kasnije u taj boravak u Kotoru je uspeo da se uklopi obilazak skoro celog zaliva računajući od Tivta do graničnog prezala iza Herceg Novog. Bio je to začetak nekog novog interesovanja za putovanja, za visine sa dalekim vidicima, dostignuti svojom snagom i čistom željom za pronalaženjem lepota prirode.