Lala planinar

 Fruška gora. Planina koja me prati kroz život. Strpljivo, nežno, dozirala iskustva, onako vojvođanski, natenane. Nemam loša iskustva sa njom. Uvek me je lepo propratila kroz svoje staze, uvek mi je dala lepe priče a od mene je zavisilo kako sam ih shvatio.

Za Frušku se tesno vezuje i Fruškogorski maraton. Maraton sa duboko utemeljenom istorijom u vremenu i tradiciji, deo istorije vojvođanskih planinara. Kada saberem svoje godine otkad znam za maraton, časno je pomisliti da sam u zamalo jednoj trećini te istorije bio akter. Prvi susret je bio bolan, sećam se te svoje histerije i očajanja kada sam premoren, jedva držeći se na nogama prošao kroz cilj nakon trideset i kusur kilometara, rekavši tako svež, da nikad više ne želim ponovo toliko pešačiti. Bila je to prva priča Fruške gore koju nisam razumeo. Bile su to jako sveže misli, ali srećom ipak sam slušao srce koje je čulo suštinu i nastavio sam sa dolaskom na maratone.

Svake godine sam radosno isčekivao datum kada ću ponovo moći da pređem neku stazu. Svake godine sam slušao nove priče. Uvek bolje razumevao a uvek mi je trebalo još novih.

Šta li može biti lepo u jutarnjem smrzavanju dok čekamo start? Gurati se u masi od nekoliko hiljada ili desetina hiljada ljudi, kroz prašinu, blato, kamenje, žbunje? Zašto čoveku treba da prva tri kilometara pati dok mu se telo pokrene, dok se aktiviraju mišići i odmah na prvoj kontrolnoj tački navali na okrepu kao napaćeni gladnici a tek treba da se pređe još trideset kilometara. Još kada se potrefe kišni uslovi, onda je tek pravo ludilo, blato do kolena, toliko klizavo da napraviš dva koraka napred i jedan unazad kliziš, ilovača i crvenica na Čotu ti otkidaju obuću sa stopala. A kada pada kiša, sav si mokar, vetar te rashladi do kostiju i zubi ti cvokću i drhćeš. Ili u suprotnom slučaju, kada je sunčano, Sunce ti sprži kožu kao čvarke. I onda kombinacija svega sa usponima. Srce tupo udara u prsima i pumpa krv kroz vrat do glave koja kao balon se naduvava, takav je osećaj i ne stigneš da se nadišeš vazduha. Svakim korakom pomisliš da je to poslednji, da je to tvoj kraj. Zašto bi neko prepešačio toliku daljinu zbog jednog pečata? Ovaj deo sa pečatom je najbizarniji. Nema fizičku vrednost, nije ni opipljiv, a ponekad je i razmazan ako drhte ruke onoga ko ga zvekne po papiru. Realno sam ponekad razmišljao o ovim “glupostima”. I jesu ovo realni delovi priče. Jesu grozni. Zbog čega se onda vraćamo tamo svake godine? Nekada davno se nije plaćalo prisustvo, ili se plaćalo samo simbolično, 200 dinara. Dobili smo kontrolne listiće koje smo kasnije buškali na kontrolnim tačkama, i na kojoj je bila i mapa dotične staze koju smo namerili preći. Za tih 200 dinara smo još dobijali i neku klopicu, voće, keksiće, sokiće, vodu na okrepnim stanicama. Sasvim dovoljno. I, na kraju ako smo završili, dobili pečat.

Opet se pitam, šta u svemu vredi toliko muka? Putovati stotinak kilometara do Novog Sada, pa još dvadeset do Popovice i isto to obrnuto posle maratona do kuće. Sve to platiti. Zbog čega? Niti sam osvajao plasmane, niti se time bavim profesionalno da bi mi trebao takav egzercizam. Baš sam lud. Ali Fruška mi i dalje daje nove pouke, nove priče. Svaki maraton je imao svoje anegdote. U njima sam pronalazio priče ljudi koji su hodali samnom. Kada sam sam išao, bez bilo kakve organizovane akcije, sam hodao po šumi, ćutao, mogao sam čuti sebe, sabrati svoje misli. 

Te priče su se stopile sa doživljajem Fruške gore. Počeo sam shvatati i pitanja koje sam nabrajao malopre. Nisam nalazio odgovore, ali sam shvatio da postoje razlozi i da su dobri. Taman kada sam počeo uživati i razumevati suštinu, maraton se odjednom pretvorio iz društvene u sportsku manifestaciju. To ne vodi za sobom ništa negativno, ali koncept na koji su počeli graditi tu misao je krenula pogrešnom stazom. Cene su se menjale, pojavili su se startni paketi, finišerske medalje,ograničenjam zahteci, uslovi, pravila. U početku je sadržajno bilo atkraktivnije zbog promena. Međutim, taj sadržaj se postepeno razredio, obrnuto srazmerno visini kotizacija. Ipak, priče su me i dalje privlačile. Moralo je to ostati tradicionalno za mene. Želim nastaviti niz pređenih staza. Bila je to borba u meni. Kako je karakter prisustva bio promenjen, kako sam bio akter u sportskom obliku, kako sam za tu ulogu morao davati više. Opet sam počeo postavljati pitanja, zbog čega? Zbog čega toliko cimanja, toliko novaca, da bih se ja toliko trudio preći sav put a na drugom kraju tog puta organizatori se više ne trude. Postala su mi gorka prisustva. Svaka nova priča te epohe mi se završavala pitanjem: zbog čega?

Tako je završen prošlogodišni maraton na Fruškoj Gori. Prešao sam stazu od 134 kilometara za 30 sati da bi me organizatori cimali sumnjom da nisam vratio kontrolni čip i paralelno s tim diskvalifikovali greškom i bez provere nakon čega ni reč izvinjenja nisu umeli napisati.

Takav doživljaj, i moj finalni cilj, da u svojoj knjižici imam pečat staze od 134km, famozni pečat koji je trebao biti tačka na “i” da više ne učestvujem na Fruškogorskim maratonima. Jer priče koje su me privukle su se ućutkale, razglasile su se druge priče iz megafona kladinice kao sponzora, ozbiljnih finansijskih ulaganja koje nisu bile opravdane pruženim kvalitetom organizacije. I tako više nisam nalazio pozitivan odgovor na ono “zašto?”.

Fruška gora me je prizivala. Vraćao sam joj se. Planina ne pita, ali teši, umiruje. Priča nove anegdote. Onako nežno, šapuće diskretno skrivene pouke. Rado sam se vraćao spontano, kada sam osetio potrebu i priliku tamo provesti dan.

Prokletije, planine Crne gore sa ružnim imenom. Proklete u pričama naroda. Meni su ipak blagoslov. Skyrunning iliti planinsko trčanje. Kombinacija ove dve stvari, trke i planine, je meni postala nešto što može da bude naslednik Fruškogorskog maratona.

Prošle godine, 2024. u oktobru je objavljena najava trke na Prokletijama, trka “100 milja”. Staza bi vodila od Rožaja do Gusinja preko najatraktivnijih delova planinskog venca, prilika da vidim celu planinu u jednom potezu. Sreća je bila veća od svesti, a nesigurnost u meni neizmerna. Mogu li ja preći 170 kilometara na takvom terenu? Želim, samo to znam. Ako želim onda i mogu. Ovo sam postavio sebi kao cilj. Hoću. Prijavio sam se među prvima.

Za tu trku bih morao imati izgrađen dobar temelj. Ne mogu olako krenuti kao na sve svoje trke sa nerealno malo priprema. Ne želim da se patim na stazi nego da uživam. A da bih uživao moram trenirati. Kako? Moram uvesti trening trčanja, a moram imati i pripremne trke.

Sto milja na Prokletijama je u julu. Koje sve trke imam pre toga koje mogu iskoristiti kao pripremne? Fruškogorski maraton u aprilu. Fruška gora me vuče ka sebi, ne pušta me moja vojvođanka. Gorko, ali pristajem na još jednu šansu. Neću da razmišljam o organizaciji, ništa neću da očekujem, ne računam na podršku organizatora, idem da bih ostvario više ciljeve. Da, ne samo trka na Prokletijama. Tu je bio i drugi cilj, da svoja iskustva podelim sa još nekim. Biti podrška Ivani da ostvari svoj cilj, pređe ultru.

Pripreme za maraton su mi teško padale. Nisam mogao da se uhvatim dobre forme da bih ustalio treninge trčanja. To mi se urezalo, nikada nisam umeo da treniram. Svaki maraton sam odradio na mišiće, na neku temeljnu kondiciju koju su moje noge imale “memorisanu”.

Psihički sam bio spreman. Ovo je bi bila peta prilika na toj stazi. Znao sam šta me čeka. I želeo sam ponovo te doživljaje. Imao sam samo dileme između ultre i ultra ekstremne staze. Ekstremna bi bila preterivanje a ne priprema za sto milja. Pamet me vuče da idem na ultru. I srce isto. Ovaj put ponovo u društvu posebno drage osobe.

Oboje smo se pripremali. Meseci su prolazili, datum maratona sve bliži. Odluka sve jasnija. kondiciju ne bih spominjao. Pustio sam svojim tokom da se dešavaju stvari. Osećao sam se spreman i jak da bih prešao stazu.

Stvari puštene svojim tokom su se razgranale. Ivana se odlučila za veliku stazu umesto ultre. To joj je bila sigurnija solucija zarad boljeg doživljaja sa manje poteškoća. To je racionlna odluka, razmišljanje koje daje više prostora za napredovanje. Sledeće godine može zacrtati ultru za svoj cilj. Možemo i sledeće godine da budemo tandem za taj izazov. Mene su moji planovi primorali da ostanem na ultri. Moram imati “podsetnik” za noge da bih mogao preći sto-plus kilometara, to je prvi korak da vidim koliko još trebam raditi na sebi. Imao sam bledu nadu da ću moći bar kratke deonice staze spojiti sa Ivaninom stazom, ali ipak to nije bilo moguće. Ostaje da se fokusiramo oboje na svoj učinak.

Moja tradicija da prethodno veče dođem na Popovicu, postavim šator na platou i mirno dočekam sveže jutro bez žurbe i vozikanja je takođe potisnuta, pretvaranjem manifestacije u komercijalni program, nije više ostalo prostora da se postavi šator na platou. Niko više nije mogao da kampuje, uz vatrice, roštilja, druži se uz muziku.

Da bih ipak mogao imati duži san, našao sam smeštaj u planinarskom domu na Popovici, “Crveni čot”. Prvom prilikom i to da probam.

Tesno sam kalkulisao vreme kada stižem na Popovicu a pre toga sam trebao stići do centra po startni paket. Knap sam uspeo da krenem iz Beograda, nadao se da autoputem brzo mogu stići i navigacija je to potvrđivala. Računao sam da ću do Svilare stići do sedam sati i do oko 8 do doma, na Popovicu. Naravno, đavo ne spava, zatekao sam zastoj na autoputu, izgubio više od pola sata. Uhvatila me je panika, jer nisam bio siguran šta mogu ako ne stignem po startni paket, jer je to bilo ograničeno do 8 sati uveče. Novelja mi je tu bio prva pomoć. Odmah je mogao da reaguje. Mogao je da preuzme umesto mene.

Taman da svratim onda i do njega da se vidimo.

U dom sam malo kasnio, ali nije nastao nikakav problem. Ljubazno su me primili. Bio sam dobrodošao, i osećao se prijatno od prvog momenta. Vlasnik me je brzo smestio u urednu sobu, imao sam dvoje cimera, dvoje novih prijatelja trkača, Željka i Lazara. Ni imena nismo znali a raspričali smo se kao da se poznajemo od davnina. Tako je to kod trkača. Zajedničkih tema uvek ima.

Lepo sam spavao, lako se budio ujutru. Virnuvši kroz prozorče sobe video sam samo maglu i sivo nebo, vlažnu travu. Znao sam da me čeka kliskanje po blatu možda i kvašenje po kiši. Davno već nisam imao blatnjave doživljaje sa maratona i tako mi je na neki način to bila nostalgija na one lepe periode.

Izneo sam stvari u auto, spakovao potrebnu opremu u rančić i ušao u razređenu gužvu startne zone. Tužno mi je bilo primetiti kako svake godine opada broj maratonaca.

Tražio sam samo poznata lica, Ivanu, Ivicu i slučajne poznanike za koje nisam ni znao da li će doći. Svima se radujem. Lepo mi je biti sa ljudima koji imaju isti cilj kao ja, da pređu stazu. Niko nije protivnik ni rival, maratonci smo.

Po Ivani vidim tremu, uzbuđena je, ne zna šta je čeka, ali odlučna je, daće sve od sebe. Ivica je uzbuđen, jedva čeka da krene. Ja, ni sam ne znam šta sam osećao. Bilo mi je rutinski. Imam neki svoj trans u tom momentu. Mešavinu treme, straha, nesigurnosti, iskustva i želje. Želim krenuti, da ne budem na toj startnoj liniji gde nam se niko ne obraća, nema ni glasa organizatora, samo naleti muzike iz daljine, puštaju nas kao stado kada kucne 9 sati, vreme starta.

Razilazimo se sa Ivanom. Čućemo se u toku trke telefonom, bićemo podrška preko žice. Teoretski bi trebalo lagano krenuti na startu, da se ne forsira jak tempo dok se telo ne zagreje. Međutim svi se zaleću, tako i ja. Ne želim da se zaglavim nazad jer je kasnije opet teško da se probijam. Možda više psihički nego fizički. Osećati da sam iza većine ljudi. Lažno se nameće neki osećaj kondicije dok je svež organizam. Uzbrdo mi je realno lakše, ali je uska staza, ne mogu preticati. Ne odgovara mi tempo kojim svi idu. A gde bih mogao preteći, tu me blato sprečava. Tih nekoliko desetina trkača koji su pre mene prošli tuda su razgnječili blato, napravili mulj i ispoliranu podlogu. Džaba kramponi, džaba štapovi, nema šanse da uhvatim zalet uzbrdo bez proklizavanja. Bilo je smešno gledati neke mlade i neiskusne momke u šunjalicama kako se kliskaju i jedva drže ravnotežu.

Na prvom proširenju uzimam akumuliranu energiju od čekanja i pretičem 5-6 ljudi u nizu. Trčim, po ravnom i nizbrdo trčim, a uzbrdo koristim konjsku snagu u nogama. Na satu se lepo vrte brojke kilometara. Zvoni i telefon, Ivana je prešla prvih 5 kilometara. Tu sam i ja negde sa par kilometara samo više. Dobri smo. Raduje me što ima takav tempo, verujem da će tako uspeti. Zagrejali su se i moji mišići, smirilo mi se telo, puls stabilizovao. Nebo se razvedrava i Sunce proviruje. Osećam vrućinu.

Mozak mi je radio samo toliko dok sam izračunao sebi neku procenu vremena za koliko ću preći stazu i potom sam ga isključio. Tu je sat da broji, ja trebam samo da održavam energiju i tempo. Poukom prethodnih godina, stajem samo gde moram, čekiram čip. Na prve tri okrepe nisam stajao, vode sam imao dovoljno u bidonima, a jedan zalogaj voća ili slatkiša sam samo strpao u usta i trčao dalje. Imam gelove za usput.

Rade mi noge, čudim se sebi. Čudim se i strepim, da se ne zeznem sa nečim. Trudim se biti fokusiran na prolazno vreme, na 17-18 sati koliko sam procenio.

Deonica kod Stražilova i Brankovog groba mi je jedan od favorita. Lepi su uponi do njih i lep je ceo ambijent te šume okolo. Na usponima dobijam na vremenu, ali moram priznati i da se oznojim pošteno. A kao nagrada tom znoju posle sledi dugačak ravan deo za trčanje. Tu mi u susret uleće Novelja. Nisam ga očekivao baš na stazi. Došao je, stigao u pravom momentu da okrepi motivaciju. Ponudio keksom što je imao kod sebe i oterao me dalje da trčim, kao pravi suporter. Takve stvari poprave raspoloženje, taman kada treba. Taman da imam elana dalje do Grgetega.

Uvek sam imao neke kritične tačke koje su mi odlučivale kako ću dalje moći da idem. Prva je bila kod manastira Staro Hopovo. Tamo sam osetio da mi treba kratak predah ali sam morao da se ograničim. Spustio sam ranac sa leđa, izvadio flaskove da ih dopunim i progovara mi kontrolor da me se seća od prošle godine. Sećam se i ja nekoliko ljudi, nekoliko lica ali sam neprijatno zaboravan, naročito jer te ljude viđam sa
mo na maratonu, godišnje jednom. Seća se da sam stigao sa dobrim prolaznim vremenom i da ga je fasciniralo da se neko odlučuje za ultra ekstremnu stazu. Taj momenat mi je dao energiju, više energije nego kokakola. Ništa posebno nismo pričali, samo da me se setio od prošle godine, bodrio da je lepo to što radim i da je to velik poduhvat.

Sledeći presek je kod Kraljeve stolice, tu me stiže glad, i do njega imam izražen osećaj monotonije jer sam prvi put u toku trke bio sam na stazi. Brzi su se udaljili ispred mene a sporiji su još kod manastira iza mene ili se zadržavaju kod potoka. Sve u svemu, tišina je do raskrsnice na Iriškom vencu, a odatle zbrka na asfaltu. Na KT kod Kraljeve stolice ne pravim pauzu. Uzimam čašu soka, krišku limuna i krišku jabuke samo. Prisećam se da sam pre dve godine preterao sa sokovima i tome je želudac platio danak.

Glad sam savladao, dopunio sam se urmom i pršutom iz ranca. Opet se osećam svež i ne pada mi teško trčanje. Kolena još ne bole.

U Vrdniku je najproblematičniji momenat. Prva kuvana hrana, hrana koje se najviše sećam kada je nije bilo jer je organizator odredio vreme do kog se zaslužuje da se jede, a posle svima kikiriki. Trebao mi je taj obrok, kuvano i kalorično jelo, čorba. Ne mogu gelovi i voće dati energiju koja meni treba.

Ove godine je promenjena lokacija za ručak. Nisam znao na šta da računam. Plašio sam se neprijatnog pristupa, lošeg iskustva od ranije. Srećom staza na tom delu baš vodi kroz naselje pa sam kao alternativu odmah zacrtao u pekari ako ne bude nešto u redu sa organizovanim obrokom.

Prijatno sam se iznenadio. Smestili su nas u kafiću, restoranu malog hotela. Usluga je bila korektna i mogao sam mirno sesti da jedem. Prvi put na maratonu, počastio sam sebe i kafom.

Prijalo mi je da se opustim. Brojao sam minute, ali mi je trebalo da se odmorim posle pretrčanih četrdeset i nešto kilometara. Završavao sam sa pauzom i zazvonio je telefon, Ivana se javlja. Stiže i ona do Vrdnika. Poklopilo nam se, baš me raduje da imamo taj momenat susreta na stazi. Bio sam srećan i što ima tako dobar tempo da me stiže kod Vrdnika. Dočekao sam je ispred hotela, šećkao sam se bos da rashodam, par minuta još ostao sa njom dok je ručala, popričali kratko i morao sam nastaviti svojim putem. Koliko god me je srce vuklo da budem još malo sa njom i zajedno nastavimo do Jazka.

Ponovo sledi monotonija na betonu, dole do stare kolonije Vrdnika pa gore prema Jazku. Ne volim urbane sredine na trkama. Ulice su uglavnom prazne i beživotne, to me deprimira. Vreme se uspori, baš kao što je stalo vreme u tim selima.

U Jazku čekam da stignem do manastira, tu se staza vraća u šumu, deo koji je jedinstven, uvek ima barica punih vode u jarugama koje ukopaju traktori. Simpatičan mi je taj deo iz nekog razloga. Možda baš zato što je tako čudan da se nikad ne isuši. 

Od tih barica do Letenke postajem nestrpljiv. Staza mi deluje neviđeno. Video sam već, ali u mraku. Ili samo sa drugačijim pogledom.

Na Letenku stižem po danu. To mi je čudan osećaj. Kao da prvi put dolazim. Ali je stara ekipa. Kod okrepe su dve devojke, prisećam se kako sam im kukao na prvoj ekstremnoj ultri zbog žuljeva, i tu je i glavni počasni maratonac, čika Žile. Neki ljudi su deo maratona u istom rangu kao same markacije staze, daju nam orijentir i sigurnost da smo na dobrom mestu i da postoji odgovor na ono naše “zašto?”. Naravno kada je čika Žile tu, onda je tu i vekna dimljene slanine na stočiću. Pozdravljamo se, i nastavljam novom energijom prema Andrevlju. I dalje je dan. Srećam sam što je tako, to je znak da dobro idem, bolji sam nego ranije. Znam i da je deonica samo oko šest kilometara i da ću brzo stići.

Andrevlje, moje utočište. Neću zaboraviti veče kada sam morao ostati tamo i prenoćiti do jutra. Ne zbog muka ne mogu da zaboravim, nego zbog tog doživljaja solidarnosti i ljudskosti ljudi koji su tamo bili i prolazili.

Sada stižem sa osmehom i jakim srcem. Donose mi tanjir, sipaju paradajz čorbu, donose drop beg. Nema bolje okrepe od takve podrške.

Presvlačim čarape, patike sam mogao menjati ali sam ostao u hokama, dobro mi drže nogu, nisu pokvašene, udobno mi je, samo suve čarape trebaju. Dopunjavam ranac, gelove, menjam i majicu na sebi. Ponovo dajem sebi odušak za sve. Nisam hteo mnogo se zadržati, neće mi uspeti tako ni kalulacija ali moram tako da bih bio siguran do kraja. Kolena su već počela da se koče, popio sam brufen, dodao c-vitamin i magnezijum. Pio soka, vode.

Trajalo je sve oko pola sata. Prijalo je. Moram nastaviti trku. Pozdravljam se, vidimo se u sledećem krugu. Sledi najduža deonica od preko jedanaest kilometara bez okrepe.

Famozna deonica po grebenu. Stižem do prevoja baš u zalazak Sunca. Poseban osećaj,


nostalgičan, lep. Tu mi se srce malo dopunilo. Sâm sam. Odavno sam sâm na stazi. Tu se već prilično razrede trkači, malo nas je. U tom mahu nostalgije, javlja mi se Ivana. Stigla je u cilj. Prešla je stazu, 60 kilometara, za manje od 12 sati. Manje nego što smo proračunavali. Sad je na meni red da i ja lepo završim trku kako treba. Na pola puta do Šuljamske glavice me zahvata mrak a mrsko mi je da kačim čeonu lampu na glavu. Par kilometara sam tako trčao, bez svetla, napamet. Nazirala se staza iako nije bilo ni mesečine ni svetloti zvezda. Privikle su mi se oči i bilo je dovoljno do neke mere, ali sam počeo da gubim kontrolu nad tlom, moram uzeti lampu. Još se i vetar razmlatio, dizao prašinu, svaki čas mi je uletalo nešto u oči. Nemam strah u mraku. Navikao sam se na takve uslove. A na toj drugoj polovini mi se uinati mašta, stvara fatamorgane i od senki lampe kreira neka fiktivna nedefinisana bića. Još sve to upari sa zvucima vetra, lomljave grana, huktanja sova, eto horor scena. To mi traje par minuta. Malo se naježim, razbistri mi se vid, cirkulacija se reaktivira i taman brže stignem do Šuljama. Volim poljanu pre brda, trčljiva je, samo što je dosadno dugačka.

KT kod Šuljamske glavice se nanjuši par kilometara ranije. Ili dim od logorske varte, ili ima primesa mirisa roštilja. U svakom slučaju, prija stići tamo posle prethodnih umnih rolerkostera. Na par metara od tog privremenog kampa, u travi krajičkom oka primećujem nešto svetlucavo. Ne znam kako sam uopšte zapazio tako umoran, ključ od nekog auta. Uzeo sam u ruke i doneo do ljudi na KT. Dajem im u ruke, i nisu ni sačekali da objasnim gde sam našao, već su vikali vlasniku koji ga je tražio satima. Postao sam spasilac te noći za njih. Popio sam samo čaj i begao dalje na drugi krug na Letenci. Kratka deonica od četiri kilometara ali deluje kao 8. Valjda zbog istrošenosti. Trinaest sati na nogama, trčeći.

Kroz Letenku isto samo protrčavam, nisam hteo da se zadržim, jesam bio iscrpljen, ali sam štedeo vreme za još jedan obrok na Adnrevlju uz kraću pauzu.

Drugi potez do Andrevlja mi je dosadniji. Mrak je, nema vidika, vidim samo signalizaciono crveno svetlo repetitora na Crvenom Čotu.

Na Andrevlje ponovo stižem za oko sat vremena. Tu sam na četrnaestom času ukupnog vremena. Seo sam ponovo da večeram, samo čorbu. I sok i vodu. Ponovo menjao čarape, menjao sam i donji veš, takođe i majice. Apsolutno prijatnije se osećam tako u čistoj odeći i znači mi za preostalih dvadeset i kusur kilometara.Zadržao sam se predugo, oko 45 minuta. Nije trebalo baš toliko. Za ostatak već i nemam mnogo opcija za zadržavanje, tako da sam možda doro radio što sam odmorio.

Kontrolna tačka na Čotu je ujedno i najviša tačka staze, dugačak je i uspon do njega, ali mi sad nije teško pao, učinilo mi se da sam brzo stigao. Osim ukočenosti kolena sam počeo osećati i umor, verovatno pre svega fizički, a nekako sam psihički počeo da gubim snagu. Sledi spust do manastira Beočin. Ta deonica mi nikada nije prijala. Dugačak spust, a staza vijugava sa visokom, klizavom travom, često se naleti na po neko oboreno stablo….mnogo prepreka. Plus umor. Ta kombinacja mi nije simpatična. Na KT kod manastira iz daljine vidim svetlo ispod šatora, prilazim, a tamo čovek spava, kontrolor. I dobro radi. Tu je ako zatreba. Nema potrebe da ga budim, trudim se tiho proći. 

Sad od manastira treba da se popnem na greben i po grebenu trčati do Zmajevca. To trčanje mi nije išlo. Pokušao sam u nekoliko koraka, ali telo mi se ugasilo, prispavalo mi se. Imao sam kod sebe kofein ali nisam hteo da forsiram orgnizam. Prodje pospanost za pola sata samo je teško izdržati. Srećom ravan je teren i bar nemam prepreke. Kod Zmajevca sam očekivao ljude da sretnem, kontrolnu tačku a tamo muk i tišina, nigde nikog. Opet mi je proradila mašta i počeo sam filozofirati. Uplašio sam se da sam omašio neku KT. Nije mi se vraćalo da proverim. Baš me briga. Kod Beočina je spavao čovek pa sam video gde treba čekirati čip, a ovde je ipak i urbanizovano, pa valjda nisam toliko slep da ne vidim. Idem dalje. U tom nekom besu sam uspeo i da se rasanim. Odlično, to mi treba da bih se mogao spustiti na vratolomnom toboganu do Zvečana.

Percepcija mi nije bila u sjajnom stanju, izgubio sam osećaj za vreme i za daljinu i za bilo kakav proračun. Osećao sam da nikad neću stići do izvora, zadnje kontrolne tačke pred cilj.

Bio sam spreman na haotične uslove na toj deonici do doline kod Zvečana. Stara jaruga ponegde duboka i preko pola metra, sa kosim i uskim ivicama po kojima se ne može hodati, sa dve strane su gusti žbunovi a od gore propale grane drveća pod teretom vlage. Dakle, tunel. Prvo sam naumio da ću sjuriti pa ili završim u jaruzi ili ću tako brzinski savladati težak segment. Ni jedna moja ćelija nije bila raspoložena za trčanje pa sam nekako korak po korak šepao do podnožja. Neopisivo sam se radovao što sam uspeo sići bez da sam pao.

I tu je blizu poslednja kontrola. Ljudi tihi, očigledno već umorni i pospani kao i ja. Seo sam kod njih na minut-dva, dok sam pojeo krišku jabuke i limuna, nije mi to već ni prijalo, nisam mogao ništa više ubacivati u želudac. To je bila ujedno i zadnja moja pauza. Proteklo je 19.5 sati, probio sam svoj proračun za bar sat i po. Sad mi je krivo što nisam malo držao taj plan, ali nema popravke kako god da jurim. Preostalo mi je još 2 kilometra, nije mnogo, ali je uzbrdica. Hej, ali uzbrdice mi dobro idu! Ponadao sam se. Možda mogu bar proći ispod 20 sati!

Ta nada me je pogurala do prvih sto metara. Jednostavno sam potrošio zalihe. I duša mi se umorila. Idem!  Pa, kako uspe. Zapravo mi nije bitno to vreme. Nikada se nisam bazirao na vreme. Uvek sam zbog dobre volje i doživljaja dolazio i završavao. Sada čak ni to ne igra ulogu, trebam ostati čitav za Prokletije, ne smem gubiti vreme na teške oporavke.

Uspeo sam da se smirim. Lepše sam se osećao tako. Hodao korak po korak, noga pred nogu. Popeo se do Vage, odatle još imam oko kilometar ravnog dela i finalni kratak spust do cilja.

U cilju melanholija. Opet taj doživljaj ničega. Odmah samo traže čip i treker, ne bi li se ukralo nešto, i ako je sve u redu tek tada okače medalju oko vrata i obavljena im je svaka obaveza. Fotografija, okrepa ili makar sok ne postoji. Ovo nije rang trke za koju se plaća elitna visina kotizacije i gde se ističu veliki nazivi brendova kao sponzori.

Da ne mračim, noć je bila, huh, ustvari zora, 4:51. Završio sam ultru , 107 kilometara za 19 sati i 51 minut. Sekundarni cilj sam ostvario, ispod dvadeset sati. Relativno održao pristojno fizičko stanje, bez povreda, bez teških žuljeva i bez bolova.

Nisam hteo rezervisati dom na dve noći, pa sam se uvalio na zadnje sedište auta i momentalno zaspao. Taman do jutra kada su pristizali ljudi za nedeljna zbivanja na Popovici. Sredio sam se malo, jeo, pio, isprobao noge. Javio sam se svima da sam živ i sa maratonskom knjižicom se uputio ka planinarskom domu po pečat. Još jedan. Možda ni ovaj nije poslednji jer Fruška gora i dalje ima šta da priča.

U tim ranim satima svi su komirani. Žena koja je dežurala u domu je sedela samnom i pričala dok je potražila pečat za ultra stazu, pa smo ujedno i protumačili tu moju šarenu istoriju raznih staza maratona, ciljeva, nada, razočarenja i svakog novog povratka. Prijatan je bio taj razgovor i slučajnosti koje smo prepoznali. Ona je počela sa planinarenjem kada sam ja sa dolaskom na maratone. Pa je primetila da mi je izostao jedan pečat u nizu ultri. Taj kada sam odustao zbog povreda. Htela mi je dati drugi pečat za to, jer sam prešao 80 kilometara. Nisam prihvatio, iako je to validno. Slučajno se setila da me pita koliko kilometara sam ukupno prešao na maratonima. Meni to ne bi ni palo na pamet. Ona je sabrala. Imam preko 600 pređenih kilometara. Ja sam nekako bio hladan prema tome, a ona uporna. Drago uporna, jer je odmah potražila značke. Oduševila me je svojom angažovanošću, dobrom namerom i razumevanjem. Dobio sam srebrnu značku “Lala planinar”. Popravila je moje razočarenje sa cilja. Jedna osoba koja u trenutnom obliku koncepta maratona ne postoji. Vrednosti su fokusirani na postolja, reklame i sponzore. Ime gospođe nažalost nisam zapamtio, ali se nadam da ćemo se viđati još.

Posle mentalne okrepe u domu, stiže moj suporter Novela sa ćevapima za doručak. Zna i šta treba u želucu posle ovakvog egzercizma. Sedeli smo tako dok smo jeli, pričali, popili kafu i razišli se. On na trening a ja u Beograd.

Tih sat vremena u domu je zaključak nove priče Fruške gore, da se tu negde uvek nađu ljudi koji stvaraju ono “zato!” - koje daje odgovor na sva pitanja zbog kojih se ja vraćam na maraton i na Frušku goru.