Lonely Durmitor

    Jutarnja ideja. Praznik je, Veliki petak. Imam četiri dana slobodna za Uskrs. Plan je da upakujem biciklu u auto i odem na Zlatibor da bi sa Dušanom i drugarima  provozali u okolini. Uz doručak sam pogledao putanju kojom da idem, rado bih vozio nekim lokalnim putevima i eventualno usputno brzinski da obiđem ponešto, stanem ako naiđem na zanimljivu okolinu da uslikam. U nekom momentu odzumiram mapu, u vidokrugu se pojavljuje naziv Durmitora ali imam neki osećaj odbijanja same zamisli. Ma kakav bre Durmitor, daleko je. Uinatila mi se mašta, imam vremena, krenem žonglirati idejom da produžim preko granice. Ali kako sve da ukombinujem?! Kasno je da stignem i do Durmitora, i do Zlatibora i da se vratim na vreme kući a da mi sve to ne bude zbrka i žurba umesto opuštenog uživanja. U tom, svom neznađu upitam par ljudi za mišljenje. Pitam prvo Dušana, ne želim da ga “ispalim” u dogovoru za vožnju. Pitam i Ivanu, pa Novelju za podršku. A u pitanjima je zapravo bila integrisana i odluka, ali mi je bio potreban blagoslov. Dobio sam apsolutnu podršku. Momentalno mi se menja raspoloženje. Iz ležernog ispijanja kafe prelazim u neko tupo ludilo. Tupo jer shvatam da sam se odlučio za ozbiljnu logistiku avanture a nasuprot euforiji ostajem staložen. Moram biti miran da bih se dobro pripremio. Trema ipak postepeno raste. Treba sad sve da predomislim u vezi opremanja, nije ista oprema za biciklističku avanturu i planinarsku. Imam sve za obe ali sad moram reorganizovati, koji ranac, zimska ili letnja konfekcija, kuda ću uopšte penjati i odakle? Gde se smestiti? Hoću li u kamp ili neki booking smeštaj? Kamp bi mi bio nostalgičniji, ali ipak je april, tamo gore je i leti prilično sveže, trebalo bi mi mnogo opreme za noćenje u šatoru. A šta me briga za količinu opreme, idem praznim autom, ima mesta i za ceo dušek da ponesem ako mi se ćefne, samo bi me carinici možda čudno gledali. I šta se frustriram, ne moram odmah odlučiti ni sadržaj opreme ni putanju penjanja. Sve mi staje u auto pa mogu tamo složiti kada premerim lokalnu situaciju. I tako, samo trpam stvari u dva ranca. Jedan sa trening opremom, drugi sa visokogorskom. Nosim trkačke patike, nosim i cokule. Tražim kamašne, razmišljajući da možda zapravo i nema više toliko snega. Neka idu i one. Ujedno sam se uhvatio i za dereze jer su u istoj torbici a u glavi opet misao: ma kakve dereze, pa neću valjda i led zateći… spakovao sam i njih. Štapovi! A oni su već stalno u gepeku. Pa hajde i cepin da ubacim, mada mi je to tek suludo, a uz njega idu i krplje. Drma me ludilo. Završio sam sa penjačkim pojasem, kao, neka bude pri ruci i on, na sajlama se mogu osigurati. Ide i šlem. I tako spakovao bukvalno kompletan svoj arzenal opreme sa sve šatorom i primusom. Gepek pun do police, patike i cipele su ispod zadnjih sedišta, tamo je stao i drugi ranac.

Sa hranom se nisam opterećivao. Prodavnica ima i u Žabljaku, kupiću šta zatreba, da ne gubim vreme sada i čekam u redu na kasi prodavnice. Trknuo sam samo po neke suplemente, gelove, vitamine, minerale za slučaj da krenem trkački na neku trening turu ako budu takvi uslovi i volja.

Vreme mi curi, već je tri sata popodne a ja i dalje pakujem stvari. Trebao bih krenuti. Smeštaj i dalje neodređen, vaga mi se ipak naginje na stranu bookinga. Novelja mi je našao neke predloge. Kvalitetnije ću spavati i manji je rizik od prohladnih noći. Eto, dok sam popio poslednji gutljaj kafe, čekirao sam jednu sobu, ali nisam sačekao potvrdu, morao sam krenuti. Zaključao sam vrata od stana i seo u auto.

Neverovatno uzbuđenje me je oblilo. Ne verujem samom sebi da sam krenuo tamo gde već duže vreme toliko želim otići ali nije se dala prilika. Rezervoar treba dopuniti i samo ovlaš oprati auto jer su mi vetrobrani prašnjavi, presijavaju se sunčevi zraci po musavom staklu. Obavih sve ovo i hvatam pravac na autoput. Bilo je baš okruglo oko četiri sata popodne. Za divno čudo, brzo i lako izlazim iz grada jer nema gužve u saobraćaju, i ubrzo se uključujem na Miloš veliki. Po navigaciji stižem oko pola deset uveče. Znam da će se to desiti kasnije, znam da neću moći odoleti usputnom razgledanju, znam i tačno gde moram stati na pauzu, ne kao odmor već onako, za duševnu okrepu. Tamo ću i smeštaj da osiguram. Bio sam najsporiji na autoputu, laganim gasom, jedva brži od kamiona, glava potpuno prazna, sređenim mislima, jedva čekam da stignem. Ustvari, ne razmišljam o stizanju, uživam u vožnji, prolaze sati a meni nije teško za volanom. Odlično je što stižem noću, taj savet je bio višestruko pametan.

Oko pola šest iskaču neke lepe konture planina predamnom. Tu je kraj autoputa i početak mog sveta. Čačak, konture Ovčara i Kablara. Volim te planine, volim meandre Zapadne Morave između njih. Kad god tu prolazim imam želju da zastanem i razgledam na kratko. Tako i sada. Stajem na nekom parkingu, isto ovde sam stao u januaru kada sam putovao do Tare. Prvo pozivam vlasnika smeštaja, Bobana da proverim da li mi je prihvaćena rezervacija, javlja mi se prijatan glas čoveka, doduše nije uopšte primetio da sam rezervisao smeštaj ali je naravno prihvatio. Sve je rešeno, šetam po obali reke i radujem se, još par sati putovanja do omiljene planine. Ovakve pauze navigacija nije uračunala, ali znao sam da stižem dosta kasnije, oko jedanaest uveče, tako sam i Bobanu najavio.

Krećem dalje. Lokalnim putevima još sporije, i još više uživam u pogledima. Na izlasku iz Ovčar banje do Jelen dola često budu zastoji i sporiji saobraćaj pa i sada, ali ne nervira me, duže mogu razgledati okolo. U Užicama ponovo se bude nostalgične misli. Setih se osećanja kada sam prvi put u životu prolazio tuda, autobuske stanice odakle sam započeo biciklističku avanturu davne dve i osamnaeste. Pa nastavljam dalje prema Zlatiboru, Dušan je valjda već tu, a ja nastavljam putovanje na deo kojim sam već davno išao. Stižem do Prijepolja, pa ubrzo i do granice kod Jabuke. Jedini sam bio na našoj rampi, ni minut čekanja. Na crnogorskoj strani svega četiri auta, i to je brzo sve prošlo. Stigao sam u Crnu goru. Stiže i sms obaveštenje da sam priključen na lokalnog operatera. Postaje sve mračnije oko mene. Put vijuga, jedva po neki auto naiđe. Nema mesečine, zvezde se ne vide, mrak je kao u džaku. Poseban neki mir. Setih se da ni muziku nisam uključivao. Nije mi uopšte trebala. Slušao sam zvuk guma kako zuje po asfaltu, zvuk vetra i brujanje motora. Apsolutni zen.

Prelazim preko mosta na Tari, po mraku i nije neki doživljaj jer ni planinu ni kanjon nisam video. Sledi poslednji uspon do grebena i još malo do Žabljaka. Petnaest do jedanaest, stigao sam do smeštaja. Lepo su me primili, dobio svoju sobu, kratko se ispričali i u tri okreta sam uneo stvari da spremam za sutradan. Kako ni zvezda ni meseca nije bilo na nebu da bi dali neki nagoveštaj o izgledu planine, nisam imao pojma za šta da se spremam. Ni vlasnik smeštaja mi nije dao precizan info, samo da je planina “zubata”. Važi, onda ćemo da se grizemo.

Ujutru se lako budim u 6. Pokušavam proviriti kroz prozor, ali pogled je zapravmo na susedovu kuću i prema istoku, ništa ne vidim od bljeska sunca. Odlučio sam šta mi treba od opreme, ipak nije još vreme za trčanje u patikama, i pogotovo ne za uspon koji sam želeo odraditi. Ako je planina “zubata”, bolje je da budem oprezan. Treba mi zimska oprema. U pola osam dobijam doručak, idealan za taj dan, puter, džem i sveže pečeni hleb. Sve obavljeno, spremno, oko osam sam seo u auto i krenuo. Ubo’ sam iglu na navigaciji, mada mi skoro da nije trebala. Poznat mi je put do gore. Izlazivši iz ulica grada proviruju vrhovi Durmitora. Prvi se javlja Savin kuk, obučen u belo. Prolazim kroz sela kojima pamtim nazive, Razvršje, Motički gaj, Virak. Urezali su mi se u pamćenje. Veliki utisak je ostavio u meni stići do njih biciklom te dve i osamnaeste. I kako se nadmorska visina povećala, pojavljuje se sneg uz put a posle i po putu. Prolazim kroz usek u snegu koji je grtalica napravila. Shvatam da ovo neće biti prolećno planinarenje, i drago mi je zbog toga. Prolazeći kroz taj usečen vijugavi “tunel”, usporavam da ne bi proklizali točkovi u krivini ili ne bih se iznenadio ako se susretnem s drugim vozilom… stižem na parking na prevoju. Ponovo na Sedlu. Baš volim to mesto. Kao kapija Durmitora, ulaz u planinsku krunu. Bili su tu neki ljudi ali su samo usputno stali razgledati, nisu planinari, sudeći po opremi. Parkiram auto, tražim neki ravniji deo kako ga ne bih na strmoj podlozi ostavljao. Podupirem točkove kamenjem, otvaram gepek i dalje razmišljam šta sve da nosim i šta ne od opreme. Dereze ostavljam u autu, penjački pojas oblačim na sebe, toliko manje tereta da nosim na leđima. Sipam vode u bidone, nameštam pojaseve ranca, zaključavam auto i gledam prema platou iznad parkinga odakle kreće staza koja vodi ka gore. U tom momentu stiže jedan kombi, sa stranim registarskim tablicama, i ne znam na koju državu sam pomišljao, ali vozač kada je izašao nit je pogledao ka meni nit se javljao, tako i ja, pustio ga u svom miru da se sprema a ja krenuo ka svom cilju koji nije ni definisan, po principu koliko mogu toliko idem.

Vazduh je svež, samo blago mahne po neki vetrić, nebo je vedro sa mestimičnim iscepkanim oblacima i skoro da je apsolutna tišina. Čuje se samo buka sa parkinga jer je u proteklih pet minuta pristigla još neka grupica ljudi. Želeo sam se udaljiti od te galame i požurio. Prešao sam preko platoa na početku staze i stigao na malu kosinu odakle se pokazuju prvi prelepi vidici ka jugu, ka Sedlenoj gredi i Šarbanu prema zapadu. Sledeće što mi skreće pažnju je mnoštvo ljubičastog cveća, šafrana, koje se probija svuda iz sveže otopljenog tla. Pokušavam hodati da ni jedan cvet ne zgazim, žao mi je polomiti to nežno cveće. Kako sam se nagledao tih prvih čuda, pažnju mi remeti osećaj vreline, pretoplo mi je. Realno sam naglo krenuo, ali cenim da će mi biti previše garderobe, neće mi trebati dve jakne. Blizu sam, bolje da se vratim do auta i ostavim višak. Imaću više prostora u rancu, biću komforniji. Stižem do parkinga, a tamo je žurka, grupa mladih se priprema takođe na šetnju ili šta god. Javljamo se diskreno, svako je okupiran svojim zadatkom. Vadim perjanu iz ranca, ubacujem jos jednu malu bocu vode, i ugledah torbicu sa derezama. Pa hajde, kada sam već dobio prostora, možda je ipak bolje da i njih ponesem, iako sam ubeđen da sneg nije zaleđen.

Završavam prepakivanje, ponovo zaključavam auto, sklanjam ključ u džep ranca i po drugi put krećem na uspon. U tom trenutku polazi i momak koji je došao kombijem. Nisam željan društva pa tako ponovo puštam noge da me nose. Prelazim livadu šafrana i stižem na strmi siparski deo koji inače nije posebno zahtevan, međutim iznenađuje me snežna krpa na njemu koja mi ne daje siguran korak, jedino ugaženi tragovi daju doznaku da se može preći. Tako i pređem, sledi deo početne “ferate”. Sama ta blaga tehnička deonica mi ne pravi problem, ali mini usek ispod nje me na momenat prestravio. Od snega se nije moglo videti gde mogu bezbedno postaviti noge. Prva doza adrenalina za razbuđivanje. Stranac je blizu iza mene, na tridesetak metara. Begam dalje. Sledi opet uspon za zagrevanje. Pogled napred prema Uvitoj gredi pun stena i visoke staze koju trebam popeti. Pogled nazad nudi malo drugačiji kadar celog sedlenog prevoja u plavetnilu ranog jutra. Gledajući ispred nogu zaboravih da gledam u daljinu, a tako baš i nije atraktivan doživljaj, pa podižem pogled nagore i, eto, divokoze. Krdo divokoza, od desetak jedinki, mirno pasu, čeprkaju ili samo stoje na toj padini. Primetili su me sigurno ranije nego ja njih, ali ne reaguju. Sigurno su već navikli na ljude. A svakako, od čega bi se plašili….sporiji sam od njih deset puta. Bili su mi zanimljivi, fotkam ih, zviždućem da bih skrenuo pažnju ka meni radi bolje fotke. Potrošio sam par minuta na njih. Posle divokoza ubrzo stižem i na drugi prevoj staze, na drugi plato ispod Uvite grede. Simpatična stenčuga, nudi se da ga ispenjem, ali ne sad. Opet mi je blizu stranac, tera me neki inat da ne želim deliti tišinu sa njim. Mada staje i on da fotka kao ja. Čini mi se da njemu isto tako prija ta neka distanca da ima svoj mir. Prelazim preko zaravni kod Valovitog dola, laka deonica, ali pod snegom, snegom dubine preko pola metra. Radoznalo zabadam dršku cepina da proverim dubinu i većinom ne probada, dakle preko šezdeset centimetara snega. To me je tada baš obradovalo, nisam se nadao da ću gaziti po takvom snegu ove zime. Počinjem da se oslobađam, raduje me kako sam dobro odlučio što sam došao. Koračajući okrećem se u svim pravcima, svuda me začaravaju lepi pogledi i detalji, svuda je belina i plavo nebo, i toplo je, pretoplo, znojim se, prebrzo hodam. Sneg je bio netaknut, kao da je uveče pao. Osim nekih tragova stopala koji se ukrštaju sa pravcem kujim i ja idem. Izdaleka gledano pomislih srećno da je očito i neko drugi već bio ovuda, što znači da je prohodno. Posle nekoliko metara stižem do tih tragova i odmah mi postaju čudni. Nisu ljudski. Nisu otisci cokula. Nekako su bucmaste, velike, jastučaste….pa to su tragovi medveđih šapa. Okej. Istog trena okrećem glavu u smeru tragova pa i suprotno, gledam da li je vlasnik tih ogromnih otisaka još u blizini. Vidim samo stranca na stotinak metara od mene. Medveda nema. Pa valjda je već obavio svoju patrolu i neće ga ni biti. Potrčah dalje. I dalje mi je vruće. Moram stati ponovo, da se oslobodim viška sa sebe. Skidam jedan sloj sa dugim rukavima, ostavljam samo majicu kratkih rukava. Moćan je osećaj to raditi dok je svuda oko mene obilan sneg a meni je toplo. Gledam stranca, i on je prepoznao tragove mede, stiže do mene. On ćuti, ja ćutim i čeprkam sa rancem. Morao sam ga pitati bar odakle je i eto tu se upoznamo da je on iz Engleske i da je sada prvi put na Durmitoru. Ta informacija mi nije ulila mir, kao ni njegova oprema. Kako su mi koraci bili malo kliskavi, na padinama malo proklizavali đonovi, a kada sam već poneo dereze, odlučio sam se da ih vežem na cipele. Upitah engleza još samo da li ima makar navigaciju i rutu staze. Potvrdno mi odgovara da ima sve i krenuo sam dalje uz komentar da računa na teške uslove staze.

U sećanju mi je bio izvor vode koji nikako nisam mogao uočiti, jer je i markacija pa verujem i cela stena bila skrivena ispod debelog snega, ali sam i po mapi i po sećanju znao da je tu negde. Nema ga, idem dalje, prelazim prevoj iza kog izvire pogled na jezero Zeleni vir i razbacane gromade stena oko njega, i iznad njega Đevojka, Lučin vrh, Minin bogaz, Zupci. Do jezera nisam bio siguran u putanju. Markacijama je lako orijentisati se, ali bez njih, kada je sve ispod ravnog snega je kao da sam na Mesec stupio. Pa dobro, polako ću. Ne bih da mi noga propadne između stena, pa bockam tako svaki korak. Britanac je blizu iza mene. Dođoh do neke padine, a nije obala jezera, niti ukazuje da se može nastaviti tuda i odlučujem da se vratim unazad tražeći drugu putanju. Praktično obilazno sam došao do obale jezera. Debela ledena  kora vode se izlomila na velike trouglaste ploče kako je nivo vode opao i nestala potpora naspram gravitacije. Pravim pauzu samo radi par slika i nastavljam dalje. Britanac mi taman stiže u smenu, prepuštam mu teren za fotkanje. Blizu jezera nailazim najzad na prvu i najbitniju markaciju. Velika pločasta stena usađena u padinu sa natpisom Bobotov Kuk i strelicom usmerenoj prema strmoj stazi koja vodi uz tu padinu gore. Da bih pratio smer strelice, trebao bih se popeti uz padinu oštrog nagiba. Sloj snega na toj padini mi je brzo ulio nesigurnost jer je jednoznačno ukazivao da ima svojstvo proklizavanja. Pokazujem i britancu da pripazi na taj kritičan deo i krenuh ja dužim, obilaznim putem.

Obilaznica se isplatila, mirnije sam hodao, par minuta duže ali lakše i svakako sigurnije.

Sad me čeka tehnički deo. Leti je to dosta lakše, a sada deluje neprohodno, nesigurno. Kolega britanac me prati, tu je na pedesetak metara iza mene. Pokazao sam mu samo da obiđe sumnjivi deo snega kao ja. I sâm sam u dilemi da li da nastavim penjanje. Razmišljam koliko to može biti rizično, mogu li se vratiti ako procenim da je opasno. Idem, probaću. Polako pronalazim stabilne oslonce za noge, stene ne kližu, i zubci dereza se apsolutno dobro kače u podlogu. Samo što je momački teško napredovati. Uspenjao sam nekoliko desetina metara, često gledam iza sebe, prvo zbog vidika, drugo zbog britanca. Sve vreme mi je na umu da je on pošao samo u nekim običnim dubokim cipelama, verovatno mu i klize, i poneo štapove samo, bez bilo koje druge adekvatne opreme za date uslove. Još mi reče da je prvi put na Durmitoru. Brinulo me je da ne bi bilo dobro da krene da se penje. Kako bih mu mogao reći da ne ide dalje? U tim trenucima zabrinutosti primećujem da je zastao, smestio se na neku suvu stenu i seo. Nadam se da će se vratiti. Penjem se dalje, osećam se dobro i snalazim se, prestalo je i znojenje. Dobro napradujem, okrećem se povremeno i jedva pronalazim britanca. Sa tolike udaljenosti nakon pola sata jedva ga vidim, ali i dalje sedi i kulira. I dalje se nadam da je odustao. A ja samo idem sve višlje. Na vidiku izvire Bobotov kuk, vidim i prevoj ispod njega, prepoznajem okolinu. Malo sam se možda umorio ali vraća mi se energija kako sam ugledao vrh. Još jednom okrećem pogled ka britancu, nije više na kamenu, panično šaltam pogled i vidim da je krenuo nazad, vraća se ugaženim tragom odakle smo došli. On je sad već siguran, samo da ne sretne medu.

A meni sledi malo laganija deonica do prevoja, u smislu da nije tehnička, samo očajno strma. Vidik sve lepši.

Na prevoju mi podloga postaje nezgodna, delimično zemljana, tek otopljena zemlja gnjecava od vode, kao da gazim po sunđeru, ponegde kore od leda koje nekako lebde iznad zemlje kao leteći ćilim i ponegde razvodnjene krpe snega. Naježio sam se svakim korakom ili zato što čupam travu derezama ili jer zaškripi metal na golim kamenčinama. Jedva dočekah da stignem ponovo na sneg.

Shvatam polako da sam sâm. Mislim, bio sam svestan i pre da nema nikog osim mene, ali tu ispod vrha mi se upečatilo. Čujem samo tišinu. Na prevoju je bila blaga promaja, tu sam osetio i zimoću koja mi je čak prijala posle nekoliko sati prženja i prokuvavanja uprkos snegu koji verujem da je mestimično bio i metar dubine. Vrh je isto ceo presvučen belim plaštom, ali topi se. Stene su prošarane belinom snega, svetlim delovima stene koje su suve i tamnim štraftama gde se sliva voda od otapanja. Zvuk tih potočića i mini vodopada deluje hipnotično. Želeo sam sesti negde i to slušati dok mi ne dosadi. Iznad vrha su kružile dve ptice, ogromne ptice. Možda mene čekaju. A šta bi samnom?! Kako te ptice lete tako i vreme leti. Dok blejim i uživam, vreme mi izmiče, nisam još stigao, a treba se i vratiti. Idem dalje.

Dalje, posle dve-tri markacije, gubi se sve, i oznake i prepoznatljiva staza i sigurno tlo. Gubim i putanju, ne mogu da pratim trek liniju navigacije jer vodi letnjom stazom koja trenutno ne postoji, nalazi se duboko ispod snega, na strmoj padini. Opet razmišljam, sve ćelije tela me odvlače da prelazim preko takve padine, sumnjive da se u bilo kom momentu može odroniti, a ne bih da se sankam na odronu, iliti senzonskim nazivom lavini. A šta onda mogu, razgledam oko sebe. Čini mi se da će biti sigurnije ako se uputim ponovo na stene. Analiziram neku fiktivnu putanju, gledam gde je manje strmo, odakle gde mogu da pređem. Hip-hop, eto mene na kamenu. Penjem se. Malo i četvoronoški, tako je bilo sigurnije. U principu sam napravio prečicu, umesto da obiđem Bobotov kuk, ja odmah krenuo da penjem po rebrima. Popeo sam se do neke terase. Umorio sam se. Možda više psihički ovaj put. Nisam želeo improvizovati putanju penjanja, pogotovo ne na sam vrh, dovoljno je izazovno i bez improvizacije, ali nisam smeo drugačije. Možda nisam smeo ni ovako ali uspeo sam.

I dalje je sve u redu. Stabilan sam. Udahnuo duboko, malo pogledao oko sebe, odmorio noge, uzeo po zalogaj čokoladice i par gutljaja vode. U glavi pokušavam složiti sliku putanje na realnom terenu. Kapiram da sam ispod vrha negde i da pravim baš grubu prečicu. Bljesne mi misao: “ok, moćiću da se popnem’, tu sam blizu, usporiću malo, razmisliću o svakom potezu, ima dosta hvatova i stene su masivne, ne klimaju se. Ali, kako ću se spustiti?!” Uspon je težak fizički jer treba savladati gravitaciju, povratak je teži jer je teško proceniti oslonce i hvatove. Naježio sam se u tim mislima. Eto vrh na dohvat ruke ali još više truda moram uložiti i rizikovati. Dobro; rekoh sebi. Daću još jednu šansu, i prvog momenta kada naiđem na problem onda odustajem.

Snimio sam sebi jedan mali, zgodan kuloar, tu se osećam bezbedno jer se mogu uklještiti među više oslonaca. Penjem se uz njega, prelazim preko neke veće gromadne stene. On mi je pravio poteškoće ali prepuzao sam preko njega. Dalje ne mogu istim smerom, previše je strmo, maltene vertikalno. Gledam okolinu i primećujem da mogu ulevo otići par metara i možda ne nailazim direktno na markiranu stazu ali blizu njega. Gledam mapu, i tako je, možda ipak budem opet na markacijama. Lako dolazim do te zamišljene tačke na severnoj strani kupe Bobota, ali je ovde sad još gora situacija. Tu bi trebala da je razvučena sajla, ispod nje utabana stazica kojom je jezivo preći ali realno je moguće bez komplikacija. A sada, nema ničega. Sneg je sada sve uzeo pod sebe. Malo padam u paniku i tugu. Naišao sam na problem, trebalo bi odustati. Tako sam odredio maločas. Smirujem sebe, stojim u mestu sa usidrenim nogama na kamenu i zabodenim cepinom u neku pukotinu. Vrebam okolo, vidim da je vrh na svega dvadeset metara iznad mene, a ispod….provalija, časna strahovita. Interesantna je ta reakcija suženog vida, jer na par sekundi sam jako malo detalja primećivao oko sebe. Kako sam se smirivao, tako se i neke lepe stvari otvarale pred očima. Škrčka jezera na primer, ona su tu blizu ispod Bobota, čak i nisu zaleđena, zamišljam kako je tamo dole lepo toplo, kako bi prijalo ležati na nekom toplom kamenu i sunčati se u tišini dok gledam grebene iznad mene. Vidim i susednu Planinicu koja me je pošteno prevaspitala prošle godine na skaju. I svuda u daljini valovite konture vrhova koje se prepliću međusobno ispod plavog neba sa tek nekoliko oblaka. Kratko je trajala ova meditacija. Delovalo mi je dugo ali realno mozda samo minut. Dovoljno da se smirim i hladnom glavom ponovo razmislim. Okrećem pogled ponovo ka padini na kojoj stojim, gledam prema vrhu, gledam ispred sebe, pored sebe. Našao sam segment sajle, našao sam i jednu markaciju malo dalje. Vidi se samo deo sajle dužine možda dva do tri metra. Ostatak se zavlači pod sneg. Bila mi je na tri veća koraka prema gore, penjem se do nje. Trebalo je malo da kopam i grebem po snegu ali relativno lako stižem do sajle. Pokušao sam da je izvučem ali je duboko zaronila ispod zaleđenog snega. Ovako mi ništa ne znači. Ali bar znam da sam tu negde na stazi. Strmina je prevelika, ne smem ni ovde da stanem na sneg. Ne mogu pratiti letnju stazu bez obzira na markaciju. Opet mogu samo po stenama. Snimam u glavi kuda i kako mogu naći hvatove. Čini mi se da imam dobre potpore za noge, mogu i rukama da se uhvatim na više tačaka, i pomoćiće mi cepin. Tako, nastavljam dalje prema vrhu. Kako sam krenuo, tako sam shvatio da je ovo najteži deo celog dana. Osećam veliki strah. Dereze mi daju pouzdan oslonac na nogama ali za ruke mi je teško pronaći dobru površinu. Shvatam da nisam obukao rukavice, istog momenta u glavi mi se pokreće komanda da ih izvadim iz džepa i obučem, a u drugoj sekudni povlačim misao. Ne zebu mi ruke. Gledam šake i vidim kako se puše od isparenja. Vrele su, toliko da vlaga sa njih isparava. Neću rukavice, osećam sigurniji kontakt sa stenama koje dohvatim. Baš sam se borio. U glavi je ovo trajalo sat vremena a realno možda pet minuta. Zadihan sam. Mokar od znoja. Stojim na dve noge a od najviše tačke me razdvaja samo blaga padina dužine možda deset metara. Sa tragovima nesigurnosti i prigušenom radošću kao da nemam više ni volje ni snage polako koračam tom padinom do vrha.

Stao sam na nekoj tački, nema ničijih tragova, nema ničeg poznatog osim okoline. Vidim odakle sam došao i deluje mi poznato ali nije to Bobotov kuk. Nema kutije sa planinarskim dnevnikom i pečatom, nema gomile kamenja gde bi trebao biti natpis naziva i visine vrha. Opet me hvata tiha panika. Ili nije panika nego razočarenje. Uzimam telefon u ruke, vrele su od nagle cirkulacije, pokušavam na mapi da lociram svoj položaj i po izohipsama, na jednoj sam po koordinatama mimo vršne tačke, procenjujući, na oko dvadeset metara horizontalno. A sve oko mene što je na dvadeset metara to je vazduh, prazan prostor iznad provalije. Pa i da maši GPS i onda bih morao zakoračiti na sneg koji mi je više ličio na snežni nanos, snežnu policu, nego čvrstu podlogu. Nemam gde da se pomerim a da bude na većoj visini nego gde stojim, sve je ispod mene. Pokušavam i druge mape učitati sa još manje uspeha i još lošijim podacima. Zbunjen sam. Nema u blizini vrha sa kojim sam mogao pobrkati Bobota. A šta sad mogu?! I da sam promašio bar sam popeo onda vrh koji nisam pre. U par minuta počinjem osetiti hladnoću. Valjda je sagoreo adrenalin u krvotoku i vraćalo mi se telo u normalan režim, plus vetar je gore malo jače duvao. Skidam brzo ranac sa leđa i vadim jaknicu, oblačim i rukavice i bandanu oko vrata. Setih se da probam iskopati rupu, možda nađem kutiju ispod snega, možda je samo predubok sneg koji je sakrio sâm vrh. Kopam cepinom, malo i rukama, zabadam dršku cepina koliko mogu, ali ništa ni da ukazuje na metalnu kutiju. Nisam imao volje da rasturim ceo vrh kopajući. Ne bih ni da trošim mnogo vremena koje mi je dragoceno jer moram sad otpenjavati i ne znam koliko će to da traje. Ne smem ostati gore do mraka. To je to. Snimam još par kadrova okoline i opraštam se od nedefinisanog vrha.

Probao sam krenuti drugom putanjom, po principu da možda naiđem na lakšu stazu ali ne mogu. Ne vidim gde me vodi smer, bolje da idem tamo odakle sam došao, bar znam da ima stabilnog oslonca. Opet sam se našao na najgorem delu i sada je još teže, unatraške, a ni svoje dupe ne vidim, kamoli noge da znam gde postaviti. Smirujem sebe, ostajem pribran. Svaki pomak triput proveravam, testiram noge da li je zubac dereze nepomično zakačen, a u sneg zabijam dok ne osetim udarac o stenu. Funkcioniše ovaj način. Naporan je, ali ne štedim na vremenu. Sve posle ovoga će biti lakše. Trajalo je oko deset minuta, ali savladao sam ovaj rikverc. Idem dalje i nalazim neki kuloar koji mi deluje simpatično kao i onaj kojim sam penjao. Mirno se okrećem u njega licem ka njemu i koračam kao po stepenicama samo unatraške. Nešto mi se ne sviđa. Nestalo mi je stepenika. Zastao sam bez ideje kako dalje. Shvatam problem, sličan onom, da sam pri usponu kao žaba prepuzao jednu veću stenu koja je kao previs tu zaglavljena. A sad unatraške mi to čini veliki izazov jer nemam gde s nogama, a na ruke nemam poverenja da se kačim. Ne mogu ni gore više da se vratim, osećam se zarobljen. Ispod mene oko dva metra ničega pa onda snežna padina. Sneg jeste dubok ali strm. Ne smem skočiti, još manje pasti. Okej. Moram naći način. Gledam oko sebe. Još imam vremena jer stabilno stojim, mogu da razmišljam ali ne mogu doveka. Sa leve strane sneg, led, mokar kamen i glatka stena bez ijedne pukotine ili neke izbočine za hvat. Desno zid kuloara, sa pomalo kamenja i pukotina ali su prilično daleko, rukom ne mogu dohvatiti, možda nogom. Zakucavam levu nogu skoro u osi svog kuka u nešto što ne vidim, ali deluje stabilno. Levom rukom hvatam neku oštru ivicu na steni blizu glave koja mi malo zaseca prste ali mi to daje sigurnost jer ne klizi. Na desnu ruku kačim kaiš cepina i zabadam ga koliko sam mogao u pukotinu dijagonalno iznad sebe desno i oslobađam desnu nogu od opterećenja. Držim se na tri tačke ali osećam da moram vratiti oslonac ispod desne noge vrlo brzo. Momentalno širim raskorak, desnom nogom opipavam stene ispod sebe, tražeći pukotinu, izbočinu, neku rupu gde mogu zakačiti šiljak dereze, bilo šta, ali sekunde večno traju i ne nalazim sigurnost. Obe ruke i leva noga mi zadrhte. Shvatam da sam u problemu. Razmišljam šta ako ne nađem oslonac za desnu nogu. Strah me obuzima. Ne želim pasti. Priljubljujem se za stenu koliko mogu, koliko mi elastičnost tela dozvoljava, da povećam površinu trenja i dobijem vremena. Ne mogu se vratiti u prethodni položaj, moram dalje. Čačkam, opipavam desnom nogom ispod sebe ali sve je daleko uvučeno ispod “stomaka” stene na koji sam prilepljen još kratko. Tu nemam rešenje, pokušaću još više raširiti nogu da dohvatim neku stenu. Gimnastika bila dobar pokušaj, uspevam da dohvatim neku stabilnu tačku i uvrćem članke kako bih što dublje zario zubac dereze u to nešto. Valjda je to bio i poslednji momenat jer sam morao da popustim ruke ali sam i dalje tu, na steni, nisam pao. Hajde da nastavim onda. Bojažljivo se oslanjam na desnu nogu kako bih mogao da se vratim u uspravan položaj i tražiti dalje tačke da se spustim sa tog kamena. Kako sam počeo da opterećujem desnu nogu ona prokliže centimetar-dva. Cepin me je tu zadržao, on je bio zariven u pukotinu popunjenu zemljom i travom pa je ostala na mestu kao i ruka zakačena gurtnom za dršku, ali leva ruka i leva noga su otkazali, ostali bez potpore. Srećom iako je desna noga malo propala, pala je samo par centimetara dok se dereza nije opet zabila negde. Uspeo sam ostati smiren, razumeo sam šta se desilo i brzo dalje tražio način da siđem sa te stene. Desnu stranu nisam smeo dirati, jedina dva oslonca koja me drže. Levom nogom sam kuckao ispod sebe i na možda treći kuc osetio da imam novu potporu u normalnom raskoraku naspram desne noge. Proveravam više puta i stajem na dve noge, desna ruka je već istegljena kao lastiš a levom samo milujem setnu. Moram otčakiti cepin za dalje poteze. Levom se oslanjam, nogama nepomično se držim, i blagim trzajem čupam cepin iz svoje pukotine. Dobro je sve, stabilan sam na nogama koje blago drhte od napora. Gledam oko sebe i brzo pronalazim novu tačku za cepin ali leva ruka i dalje bez funkcije. Našao sam i novi kamen za desnu nogu ali moram uviti levu da bih dohvatio. Desna ruka jedva drži cepin ali taman dovoljno da se prebacim desnom nogom na kamen. Leva noga već je spontano našla oslonac i kako sam se spustio niže, najzad je i leva ruka imala hvat. Odmorio sam se deset sekundi i ugledao poslednje tačke koje su me odvajale od bezbedne podloge. Bilo mi je veliko rasterećenje stati na dve noge bez da se rukom moram držati. Umoran sam ali nema više rizičnog dela, na ravnom snegu sam u podnožju vrha, verovatno čak i na markiranoj stazi koja je duboko ispod snega. Dajem sebi oduška, uzimam fotoaparat da uhvatim par kadrova, isto tako i telefonom. Pojeo sam jednu čokoladicu i popio dosta vode. Razmišljam koliko sam dehidrirao samo znojenjem. Tada primećujem i da mi je pretoplo, skidam jaknu. Krećem dalje nizbrdo.

Ponovo sam na prevoju, pravim novu pauzu. Uzimam još jednu čokoladicu i tugujem razmišljajući gde li sam bio ako ne na Bobotovom kuku, koji vrh me je toliko privukao i namučio? Nema on brata blizanca i nema ništa toliko blizu da mogu promašiti. A najtužniji sam zbog pečata. Stojim pored šipke koja je izlepljena nalepnicama planinarskih društava i ko zna čega. To je zapravo stubić table koja je skliznula dole i zatrpana je snegom. Setih se da i ja imam nalepnicu. Mogu bar nju da ostavim kao trag da sam bio tu. Veverica će me podsetiti sledeći put kad budem došao gde sam i kako sam bio. Javljam se Ivani i Novelji da sam prošao najgori deo i da sam na bezbednom delu, da ne brinu.

Potpuno miran, umirenim stomakom okrećem leđa vrhu i završavam ekspediciju. Nizbrdo lakše ide, imam i svoje tragove, znam kuda idem. Nizbrdo širim korake možda i na metar i po i tako praktično trčim. Brzo stižem do Zelenog vira, vidim po satu da sam dobar sa vremenom, zašto bih onda jurio do auta. Volim to mesto, želim maksimalno “upiti” svu draž koju mi daje. Ugledao sam veliku, ravnu, pločastu stenu na obali jezera, pomislih da tu mogu i da legnem i sunčam se. Tako i radim. Skidam ranac, okrećem njegova leđa ka suncu da se ne ohlade, skidam dereze i osećam kako su cipele nakvašene, skidam i njih. Mokre su čarape ali još nisu dovele do žuljeva. Mokre su i nogavice pantalona. Skidam i pantalone…kao na plaži, u gaćama. Nema vetra, sunčevi zraci bukvalno peku po koži. Raširio sam opremu oko sebe da se suši, namestio sam se i ja komotno i sunčao se u neometanoj tišini, oko pola sata. Na rukama i po vratu sam osetio opekotine, pokrio sam se koliko sam mogao da mi ne gori koža. Ostatak vremena sam se osećao kao na drugoj planeti, kao da sam na Mesecu, jedino živo biće. Gledao stene oko sebe i sneg koji ih delimično pokriva, vrhove sa kojih se povremeno čuo odron kamenja ili snega, kao da se neko čudovište budi iz zimskog sna i krckaju mu zglobovi. Durmitorski div se budi. Čujem svoje otkucaje srca koje se lagano smiruje, sve je sporije i dubljeg tona a kada sam zevajući široko raširio usta činilo mi se kao da čujem odjek otkucaja srca sa okolnih zidova planine. Čujem kapi ledene vode koje padaju sa rastopljenog snega pravo u sakriveno jezero iza mene. Gledam oko sebe, hipnotišu me sve duže senke koje se tegle iza stena, a sneg sve sedefastiji pod tupim uglom sunčevih zraka. Boje su žućkastije, toplijih tonova. Želim to uslikati ali znam da ne mogu. Ne mogu da gledam sve to preko objektiva, ne mogu da ustanem da bih našao najbolji kadar. Hoću da doživim sve to direktno, to sada može biti samo moje, ne mogu poneti sa sobom.

Oprema mi se osušila, ja vreo, polugolišav ali vreo. Stopala isto ugrejana, suva, pantalone suve, sa cipela isparava voda ali su teške i vlažne. Ako bih ostao još sat vremena možda bi se i osušile ali nemam toliko vremena, ne smem biti alav, kazniće me planina. Uzimam nove, suve čarape, sasvim je prihvatljivo tako obuti cipele. Dereze ne vraćam na noge, mislleći da ne trebaju dalje na utabanoj putanji. Sve pakujem u ranac, kačim aparat na rame, cepin na ruku i krećem prema Sedlu. Imam dva sata do zalaska. Na uzbrdici iznad Zelenog vira nailazim na raskrsnicu naših tragova i medveđih. Razmišljam da li su novi, gledam fotke od pre. Stari su, nisu novi. Dobro je. I tragovi britanca u povratku su tu. Ni njega nije medo prisvojio. Idem dalje. Celu okolinu sam video u dolasku, ipak, sve je novo, drugačije. Drugačije osvetljenje, u toplim bojama zalazećeg Sunca. Kao da sam tek krenuo, osećam se svež i pun energije, žustro koračam. Sneg često propada pod nogama i kako se već ugažen sneg malo i topio pa ponovo počeo delimično zaleđivati, postalo je klizavo. Vratio sam dereze na noge, zajedno sa kamašnama da mi se ne kvase dalje. Baš mi bilo mrsko ponovo imati te tegove na nogama ali kada sam prohodao kao da sam dobio nove motore, lagano i sigurno sam mogao gaziti po klizavom tlu.

Sunce je sve niže, nebo je modrije, oblaci kao vatra narandžasti, a po snegu se igra presijavanje svetla po mikrokristalima pahuljica. Stajem previše, ne mogu odoliti fotkanju. Svestan sam da ću pola toga izbrisati jer je sve to isto, samo su razlike desetak metara u daljini. Ali me zadržava planina, zarobila me je. Dobio sam motivaciju koju davno nisam imao. Čak sam i za selfi imao volje pa sam se poigrao tajmerom i trčkarao oko aparata koji sam ugnezdio sa rancem u sneg. Pa opet sve pokupio sa izgovorom da završavam i neću više fotkati, jer treba da stignem do auta, neću po mraku da tumaram po planini gde nema nikog osim mene ludaka, i medveda.

Trajala je odluka celih deset minuta, penjem se uz neku blagu uzbrdicu nedaleko od Uvite grede, padina je kao ogroman neprekidni talas na mirnom moru, vrh talasa se oštrom linijom graniči sa tamnoplavim nebom bez oblaka dok je sneg nalik šećerom posutoj svili koja lebdi na nebu. Opet stojim i fotkam telefonom i fotoaparatom.

Završni motiv mog zimskog uspona je Uvita greda. Podseća me na Očnjak na Prokletijama. Grandiozno se izdiže iz ravnine Uvite doline ispred Sedla i dalekog vidika prema jugu. Tu nailazim i na prve konkretne tragove ljudi, i nekih pasa. Setih se da su nas iza britanca pratili neki mladi, od kojih sam bežao ujutru jer su pravili dosta veliku buku na parkingu. Oni su verovatno uspeli doći samo do te doline i shvatili da ne mogu dalje. Ili nisu ni hteli. Bar su stazu temeljno ugazili dovde.

Napuštam svet snega, odavde imam većinski stene i ponegde čak blatnjavu zemlju. Skidam opet dereze da ih ne moram posle ribati.

Spuštam se niz sajlu, pretrčavam strmi deo sa platoa i odavde već vidim i registarske tablice svog auta. Ima tu još i drugih auta i ljudi.

Sunce je još u punom svetlu ali ispod oblaka. Taman dovoljno da mogu i da se upakujem u auto bez lampe. Na platou međutim ponovo moram preći livadu punu šafrana, a pri tom svetlu su i oni čarobniji. Još je i kadar savršen sa Sedlenom gredom u pozadini. Ovo su već zaista poslednje fotke, mislim u sebi. Dosta mi je. Stiže me osećaj umora. Hoću da legnem u krevet.

Polutrčeći, polušepavo sa cokulama na umornim nogama stižem do auta. Radovao sam se tom momentu. Radovao sam se posle svega biti na sigurnom.

Bacam sve u gepek, skidam mokre majice, oblačim čistu i opet me Sunce priziva. Kako se spustilo na granicu horizonta, zapalilo je celo nebo, oblaci su već bili u crvenim i jarko narandžastim nijansama, bukvalno kao plamen koji bukti u velikoj logorskoj vatri, a konture planina kao grubo iscepkana ivica lista papira ograničava nebo.

Kraj dana koji nije imao planove. Imao sam samo želje. Dobio sam poklon koji nisam ni očekivao ni pomišljao.

Zadnjim treptajem Sunca pada sumrak, palim motor auta, okrećem volan na asfaltni put i spuštam se prema Žabljaku. Umoran sam, zaista mi je  iscrpljeno telo. Gladan, žedan, koža izgorela, noge ukočene, jedva upravljam papučicama auta. A duša me vuče da ne odem sa planine. Ipak sam smiren, ispunjen.

U smeštaju se prvo bacam pod tuš, ne znam da li hoću hladnu ili toplu vodu pa variram. Prija osveženje. Ne znam šta jesti. Stomak traži nešto kalorično i mnogo. A ne ide mi se u restoran, ne mogu sad sedeti u galami muzike i glasnih razgovora, ne mogu sedeti u zadimljenom prostoru. Tražio sam pekaru, da kupim neko pecivo za poneti. Svratio i u prodavnicu, po neke slatkiše i sok. Vratio se u smeštaj, sve utrpao u sebe i zaspao.

Ujutru se teže budim. Možda je bilo već oko sedam, pola osam kada sam se razbudio, tada mi je gazdarica donela doručak. Neke salamice, puter i hleb, i čaj. Nema džema. Baš bi mi prijao džem. Ali mrzi me da tražim. Mrzi me i da razmišljam. Sve mi je teško. Kako se razbuđujem, tako sve više osećam posledice prethodnog ludog dana. Koža zategnuta na vratu i šakama. I uši kao da su od suvog papira. Ali šake me brinu, čini mi se da su naduvane od otoka. Inače mi se vide i kosti i žile na šakama a sada kao napumpane. Kapiram da sam ozbiljno izgoreo, trebao sam ipak obuti makar tanke letnje rukavice. No, nema nazad. Plahnuo sam ih hladnom vodom, prijalo je, debelo namazao kremu i počeo razmišljati o ostatku dana.

Prvo, moram sve uredno spakovati jer dosta stvari mi treba i danas. Cipele su mokre, znači ne mogu ništa po snegu. I dosta je snega, ne bih ponovo da prtim i vukljam dereze. To što mogu u patikama to ću. To znatno sužava opseg delovanja u datim uslovima. Kao i preplanula spržena koža.

Završavam upakivanje oko devet sati, javljam se gazdama da odlazim i prvi plan mi je bilo Crno jezero. Za početak da se još malo osvestim, i vidim sebe u kakvom sam stanju.

Ulećem na poznati parking blizu jezera, vadim stvari, ranac, fotoaparat i krećem do jezera. Toplim iskustvom prethodnog dana, i ležernijim očekivanjima obukao sam sve kratku garderobu. U tome mi je bilo podosta hladno odmah, ali sam pripisao taj osećaj da sam pospan bez kafe i da je u četinarskoj šumi u senci hladno, plus i jezero je 

hladno, zrači hladnoću itd…idem tako dalje. Stižem do jezera. Fizički osećaj mi nije bio baš sjajan. Neka mešavina umora i nemotivisanosti. Želeo jesam da obilazim ali me nešto jako sprečavalo. Popuštam tom nedefinisanom osećaju i ne forsiram, šećkam se uz obalu lagano i fotkam, razmišljam, ponegde sednem u senci. Sve vreme osećam neku groznicu u sebi. Zadrhtim od hladnoće, ipak se odupirem vratiti se kod auta po topliju garderobu. Inatim se po principu: biće uskoro toplo. Krenuo sam u desnom smeru uz obalu, čak mi je palo na pamet ceo krug obići, to mi nije mnogo naporan poduhvat i ne treba mnogo vremena pa mogu još nešto posle. Hladna groznica me ne napušta, a opečena koža mi vrišti u svakom momentu kada je dotaknu sunčevi zraci. Oblačim aktivnu majicu sa dugim rukavima. Jedino to imam u rancu. Setih se i bandane, to mogu da uvučem ispod kačketa i prekrijem vrat i uši. Kao neki safari turista.

Pratim obalu i ne mogu dalje, voda je višlje nego leti i ne razdvaja se na dva dela jezera, a ne ide mi se toliko okolo da obiđem drugi deo. Primećujem da sam jako bezvoljan. To je sve zbog umora i opekotina. Ali žao mi je ne iskoristiti vreme. Vraćam se nazad do auta, moram obući nešto toplije. I da jedem. I to mi verovatno fali, hrana.

Javljaju mi se i izgorele šake. Isto boli čim se dotaknu sunca. I još više su se naduvale. Uzimam tanke rukavice da ih štitim od Sunca. Rukavice pomažu, bolje se osećam.

Stižem do auta. Tačno bih samo seo i zaspao. Ali seo sam samo da pojedem par kiflica od juče, bananu jednu, popio malo kole i relaksirao minut-dva. Auto je stajao na suncu, prošlo je dva sata kako sam parkirao pa je bio ugrejan. Ta toplota i hrana su me lepo okrepili. Tačno mi je toliko trebalo da živnem. Kao gušter.

Novom energijom razmišljam šta ću. Već je podne, ne mogu bilo šta. I pored svega ne smem bilo šta tako spržen kao čvarak.

Međed. Maše iznad jezera. Nisam bio na njemu, nisam na vrhovima njegovim. Mogu probati. Ne moram do vrha ako ne prija ali mogu probati.

Kuda? Koliko vremena treba? “Ad Hoc” gledam rutu na mapi. Brzo sam skontao da ima dva izbora  severna i južna strana. Teža i lakša, duža i kraća. Već mi se smučilo. Kako sada odlučiti?!

Podne je, vremena nemam koliko hoću, dakle idem kraćim putem, južnom stranom i to samo na Malog Međeda. On je bliži. Niži ali bliži.

Početak staze poznat, trčao sam ne tako davno tuda, a nastavak mi donosi iznenađenja.

Šumske delove ne gotivim, volim drveće, cveće, zelenilo, ali mi daje osećaj zatvorenosti, nema vidika. Mada uživam u hladu šume, prija koži taj ledeni vlažan vazduh. Većinom je dobra staza, nije klizava i nema mnogo blata, ali mestimično me dovodi u gunđanje jer sam u letnjim patikama i ne bih da kvasim čarape, danas sam fino dete.

Šumski hlad polako se razređuje, sve više prosijava Sunce, sve više se podsećam na opekotine. Navlačim duge rukave na ruke, rukavicu, i bandanu preko vrata i ušiju. Upravo tada nailazi neki momak koji se spušta odnekud. Deluje iscrpljen. Možda sa vrha dolazi?

Idem dalje. Nije mi više hladno, komfornije se osećam, noge se razbudile i lepo me nose uzbrdo.

Na trećem kilometru, na oko 1700 nadmorske odjednom nalećem na snežnu krpu. Uprljanu zemljom i lišćem ali i ukrućenom od leda pa bez propadanja mogu da je pređem. Ne brinem, idem dalje. I šuma se sad već pretvara u žbunasto rastinje, markacije su sad već na stenama umesto na stablima i nema više ni toliko hlada. A snega sve češće. Sneg mi se ne sviđa. Pokušavam zaobići gde god mogu ali na četvrtoj ili petoj krpi mogu samo popreko. Bojažljivo gazim kao po jajima, ne želim da propadam jer će mi se odmah nakvasiti unutrašnjost patika.

Uspevam izbeći propadanje i dobijam novu zagonetku. Nestale su markacije. Poslednja je na jednom kamenu, smernica za Veliki Međed pravo i za Mali Međed desno. Prema velikom se i tragovi vide, neko je išao tamo i vraćao se. Možda taj momak koga sam sreo usput, ali prema malom niko. Opet sam ja jedini. Ne raduje me to ni malo. Držim se svog plana. Pa valjda nije nemoguće popeti Malog. Usput sam dobio i od Novelje potvrdu da mogu stići za nekoliko sati. Tako idem nekom putanjom, pratim neku stazu bez markacija po navođenju navigacije. Ta neka staza me baš odvela negde nigde. Sve je nekako nikako. Opet na penjački deo. Hvata me nervoza, nisam hteo i danas penjati. Ali možda nema mnogo, možda samo taj deo pa se nastavi via normale. A ono sve gore i gore dok sam morao prekinuti. Jednostavno mi se činilo pogrešnim putem jer me vodi na strminu sa nesigurnim stenama. Vratio sam se nekoliko metara, pomalo već besan na sebe. Analiziram mapu i ne mogu da nađem grešku, ne učitava mi se kako treba, slab je i internet i gps signal, telefon neće da sarađuje. Nalazim alternativu, krenem po njoj i ponovo ulazim u ćorskokak, ovaj put u lavirint kleke. Ne mogu proći kroz njega. Nema prostora između žbunova niti ispod grana. Nije ni ovuda prohodno. Vraćam se ponovo desetine metara. Moram tražiti pomoć prijatelja da mi da smernice. Novelja mi opisuje rečima okolinu, daje smernice, ali ne nalazim pogledom. Pokušao sam još jednom. Ako nađem trag idem, ako ne vraćam se. Bilo bi mi previše stresno dva dana eksperimentisati.

Našao sam stazu, sakrivenu pod snegom i iza nekih žbunova ali prohodno je, vodi me na žuti sipar koji je Novelja spominjao, koji vijuga prema gore i dalje prema gromadama stena na jednoj padini. Staza je ovde jasno ugažena, možda ne ljudskim nogama već živozinjskim, tačnije papcima. Krdo divokoza mi se pojavljuje na vidiku. Ne znam zašto, umiruje me kad ih vidim. Možda je dovoljno znati da postoje i druga živa bića ovde a nisu krvoločna. Dakle staze su njihove. Penjem se prema tim gromadama, tuda idu i kozice, vijaju se međusobno, igraju se. A njihova igra za mene moglo koštati minimum jedne jače glavobolje. Jurcajući su odronili šaku  kamenčića sa stena iznad mene i leteći brzinom metka jedan je prozviždao pored mog uva na par centi. Baš mi nije dan. Ili jeste? Da nije verovatno bih udarac osetio ne samo zujanje?

Koze se udaljile, ja preživeo, mogu nastaviti. Staza me vodi ka jednoj velikoj steni, liči na stenu Asteriksovog drugara Obeliksa, on je nosio kamen sličnog oblika na leđima. Da ne skrećem sa teme, treba da prođem s leve strane, ali je voda toliko isprala stazu da se veliki deo odvalio, ostalo je rastresito strmo tlo na koje nisam imao nameru da nagazim. Idem desnom stranom. Tu je strmo, nije ugaženo, ali suvo i travnato. Obićiću tuda pa se prikljućim opet na stazu. Patnja. Strmije nego što sam očekivao. Trava je stabilna ali kako se moram malo pomagati rukama, moram se oslanjati na travu, a ona je oštra i bode mi ruke.

Opet neki izazov ali prešao sam preko njega, još jedan duži uspon, vijugav, ali ugažen sa mnoštvom serpentina, cik-cak.

Stižem opet do prevoja. I Mali Međed ispod sebe ima prevoj, greben. Osećam olakšanje, očekujem još malo penjanja i da imam još jedan vrh Durmitora koji sam uspeo popeti.

Stazu mi ponovo preprečio sneg, kuloar prekriven snegom. Bojim se preko njega preći. Umoran sam, mentalno me iscrpelo sunce i iritiraju me simptomi opekotina. Iscrpljen sam i od traganja putanje. Ali opet sam tu negde ispod jednog vrha koji mi je na dohvat ruke, hajde i ovo da pokušam. Nemam više markacija, tražim samo smerove kojima mogu da se popnem iznad sebe. Početak je sasvim jednostavan i lak, spontano nalazim hvatove i oslonce za noge, bez napora napredujem metar po metar u vis sve do prve zelene prepreke, žbunića kleke. Već mi je muka, nije dobro na strmoj padini “preskakati” žbunove. Gunđam u sebi, gunđam i naglas, ionako me niko ne čuje osim onih divokoza koje su me zamalo streljale kamenčićima. Sada sam lakši, nemam veliki ranac, ali nemam ni krute cipele ni dereze, ni cepin. Probaću koliko mogu opet da se razgibam pa ako mogu dohvatiti neke stabilne tačke onda idem dalje, ako ne vraćam se. Daleko bilo od lakog i daleko od normalnog načina penjanja ali sam se uspeo premigoljiti iznad žbuna i dobio ponovo par metara da penjem normalno. Pre nego što sam krenuo penjati stao sam leđima okrenut ka Međedu a licem prema severu. Ispod mene jeziv pogled na strmu zidinu kojom sam se pentrao, ispod toga prevoj, u malo širem pogledu još strašnija provalija nalik na korito, a kada sam malo podigao pogled tu je i Crno jezero na koga se odavde definitivno pruža savršen pogled, ali smeta mi greben, zaklanja kadar. Eto, motivacija da penjem dalje. Novi lagani deo je svega dva ili možda najviše tri metra visok, brzo ga ispenjem i onda opet prepreka. Ovaj put je stena zasmetala, vetrikalna. Preko nje ne mogu, ne želim, ne bih mogao da se spustim posle. Obići levom stranom ne mogu, tu je vertikalni zid. Desno ne mogu, isto je strmo, maltene vertikalno i plus pod snegom delimično. Gledam i kuloar ispod, razmišljam da se spustim i preko njega pređem kako treba, ali ne ide mi se, plaši me taj nanos snega u kuloaru na toliko oštroj padini. Prelamam se u glavi. Nemam mentalne snage da se ponovo borim sa teškim situacijama, oprema mi nikako nije dobra za to. Umoran sam, hoću da završim avanturu, čitav.

Odustajem od uspona. Dosta je bilo juče. I dalje nisam siguran da li sam juče na Bobotu bio ili nekom drugom vrhu, i to me opterećuje, čeka me i dugačak put do kuće.

Spuštam se. Lagani uspon daje malo teži spust ali želim sići odatle. Stižem ponovo do žbunića. Takođe je teže prema dole se spustiti nego popeti preko njega. Vežbam psovke, gunđam u sebi:” zašto nisam proverio putanju…? Jesam, proverio sam na mapama, video da može iz dva pravca da se dođe ali sam hteo kraći. Nisam računao na sneg. Nisam računao da ću biti toliko izmoren. Nije mi radio mozak i tako je najbolje bilo da odustanem.

Spustio sam se na prevoj. Gledam ispred sebe, iza mene je Međed, a ispred mene greben sa dva vrha. Mogu njih bar ispenjati, apsolutno je laka putanja do njih. Na njima se nisam mnogo zadržavao, samo za vreme nekoliko fotki i okrepu i krenuo stazom ka dole.

Nizbrdo već lako idem, naravno gravitacija radi u moju korist, u trkačkim patikama mi prija trčeći tempo spuštanja, bar koliko teren dozvoljava da brzam. Stižem do velikog kamena koji sam u dolasku obišao sa desne strane. Gledano od gore ne deluje toliko strašno, sjuriću regularnom stazom, ne ide mi se okolo gde je bodljikava trava. Strčao sam časkom i rešio taj problem. Stižem do vidikovca jednog, sa velikom ekponiranom stenom koja se naginje iznad doline. Kao pramac broda. Tu dobijam ideju da napravim par selfia. Nameštam kameru, podesio na deset sekundi da imam vremena stići u namešten kadar i tako brzo obavio i kreativan deo dana. Tu sam još pronašao i bele šafrane. Do tad sam viđao samo ljubičaste u tolikom broju. Beli šafrani, iza njih dolina Velike kalice iznad koje se izdiže Savin kuk sa svojim čvrstim sedim liticama od stene pokriveni snegom a sunčevi zraci blješte na plavetnilu neba. Bajkovit prizor koji me je hipnotisao, oduzeo osećaj za vreme. Postao sam hiperaktivan, kao da moram žuriti. Na brzaka sam samo fotkao a trebao sam se tome posvetiti ili makar da sednem i uživam kao kod Zelenog vira. U tom kratkom intervalu dok sam pokupio par kadrova kroz kameru telefona vladala je tišina na planini, isto kao prethodnog dana, jedva da se čuo i huk blagog vetra, čak i više sam čuo otkucaje sopstvenog srca i strujanje vazduha kroz pluća. Čulo se i neko diskretno žuborenje bezbroj malih slivova vode otopljenog iz snega i leda, kapanje po stenama i lokvicama. I, ponekad je tu meditativnu tišinu probio jak tresak sa susednog obronka Savinog kuka, odranjanje snega i kamenja sa litica. Jak i tup zvuk. Osećala se snaga velike mase materijala koja se obrušila. Ne bih da čujem to izbliza, ne na tlu na kom su i moje noge. Ovako sa daljine je zanimljivo čekati i slušati, tragati očima gde je odron.

Završavam kratak zastoj u silasku, trčim dalje prema dolini. Nailazim na raskrsnicu sa markiranim kamenom na stazi, tu su i moji tragovi i jedna snežna krpa za drugom. Pomalo trčim, pomalo oprezno obilazim sneg, nisam želeo da mi se pokvase noge. A koliko više zalazim u zeleni nivo, sve je više šume, sve manje vidika i stena, toliko više želim da stignem do kraja, do parkinga gde je moj auto. Tempo mi se pretvara u trčeći sa čime mi se briga za patike smanjila, ulećem i u sneg. Ponegde je dovoljno utaban da me održi ali ponegde propadnu noge do kolena, što nije strašno, prija ta hladnoća ali kako izvlačim nogu tako se kod članaka pune patike snegom. Recept za instant kvašenje. Dobro, ako sam već tako ukaljan još manje brinem, još više se koncentrišem na dobar tempo da brzo završim. Staza pri kraju je idilična na svoj način. U potpunom hladu senki velikih četinara i listopada, ponegde sa osunčanim flekama gde prosijava Sunce, trava tek po nekoliko centimetara visoka a gusta kao tepih, maltene mahovina, na mekanom sunđerastom tlu koje je natopljeno vodom. Lep je osećaj hodati po tome. Jeste bilo i pomalo blatnjavo, sa dosta barica koje sam u širokom luku zaobilazio ali sve to u paketu je pravilo fin ambijent. Što sam bliži jezeru, tim se prirodna tišina pretvara u urbanu buku, muziku, dovikivanje, vrisak dece, zvuk motornih vozila. Postaje mi žao što je kraj. Do malopre sam želeo završiti avanturu, a sada, imam želju da se vratim gore. Računam u glavi, nemam više vremena, čeka me dug put, i ovako mi je procena da ću kući stići oko ponoći. Trčim dalje. Ponovo osećam težinu iscrpljenosti i spaljene kože, tražim senku, prija mi samo u hladu, tamo je vazduh kao da ledom milujem kožu.

Šumska staza do parkinga je praktično prazna, niko ne prolazi tuda, svi idu po asfaltu. Ja tu prolazim danas već treći put. Ujutru tri puta i sad ponovo. Volim taj osećaj poznatog, kao da sam kod kuće. Još jedan eksperiment, mala ekspedicija na poznatoj stazi, skrećem udesno pred sam izlazak iz šume. Ulazim u presušeni usek potoka. Jasno je da je tuda proticala i voda ali ne skorije, mahovina je jaka na svim stenama. Kanjon me vodi ispod drvenog mostića, prelazio sam preko njega danas, a sad sam ispod. Desetak metara od mosta nailazim na vodu, stajaća je, ne teče, mirna i ravna kao ogledalo. Moram i to da uslikam. Izgleda grandiozno a zapravo je samo lokvica od par metara. Raduje me da sam je pronašao. Vraćam se na stazu, stižem do parkinga.

Auto je na direktnom suncu, usijan, vreo, ne mogu tako da udjem u njega i da se spremam za put. Samo sam upalio motor i sklonio se malo dublje u šumu pored puta, u hlad, da se bar malo ohladi karoserija. Taman dok pojedem preostala peciva, popijem sok i presvučem se. Završavam sve za pola sata. Udahnuo sam duboko. Žao mi je krenuti.

Bilo je oko pet sati popodne, navigacija procenjuje da stižem oko jedanaest sati uveče u Beograd. Računam manje pauze, ne toliko kao u dolasku, pašće mrak, manje ću fotkati. Izlazak iz Žabljaka mi je bio težak. Sve je mirno oko mene, ne čujem ništa. Prisutni su neki zvuci okoline, zuji i auto ali ne registrujem ništa od toga. Bio sam izolovan od svega kao u nekom neprobojnom omotaču. Sporo vozim, što sporije mogu. Sunce zalazi, senke se izdužuju, svetlost je ponovo toplijih nijansi, nebo “mekano”. Prema istoku su valoviti predeli a na zapadu visovi Durmitora. Vozim prema Pljevlji, prećiću isto preko kanjona Tare kao u dolasku, ali sada ću i videti nešto po danu.

Brzo stižem, u pravi momenat. Sunce je još tik iznad grebena planine, kanjon je u senci a most kao u svetlu reflektora. Stajem na kratko kod turističkog centra. Čudi me što nije gužva, obično uvek vrvi saobraćaj, turista “milion”. Sada je polu prazan parking, ponegde luta samo po neki turista pešak. Čudno mi je ali raduje me, lakše mogu i da fotografišem i da uživam u pogledu. Prošetao sam malo u užem radijusu i za kraj ušao u jedinu radnju koja je još bila otvorena, da kupim suvenire i vodu za usput. Razmišljam da sam trebao natočiti bidone izvorskom vodom kod jezera ali šta ću kada sam bio u transu nekom. Zapričala se prodavačica samnom. Uobičajene turističke priče, odakle dokle putujem, gde sam bio, šta sam video i slično. Priča i ona tako svoje anegdote i reče mi nešto iznenadno. Zatvaraju most za par dana. Uplaših se istog momenta, nisam razumeo zbog čega, prošlo mi je kroz misli da nije možda trajno zatvaranje, da nije valjda završio svoj životni vek?! Vide se tragovi godina, osamdesetpeta, ali nije valjda da je u toliko lošem stanju?! Nastavlja ona priču, žali se što neće imati posla, jer bez prolaznika nema ni potrebe za prodavnicom. Most zatvaraju zbog rekonstrukcije, popravki. Smirujem se. Ujedno i radujem. Sudbina mi je namestila da baš naiđem kada je još prohodan most. Biće i kada se završe radovi ali me radovalo da sam bio u pravom momentu tamo.

Nastavljam putovanje. Ovom pauzom sam stavio tačku na avanturu. Mislio sam tada. Vraća mi se sluh na okolinu, čujem buku spolja, put se okreće na levo prema suncu, odsjaj blješti sa asfalta i sa neba, jedva vidim nešto ali prija, greje, toplo mi je u srcu. U mislima sam već kod kuće razmišljam o sutrašnjem danu.

Na pola puta do Pljevlje još sam na planini, put kako vijuga okreće me čas prema istoku čas prema zapadu. Na kratke momente se ponegde otvori horizont i zalazak Sunca mi privlači pažnju. Uvek mi je to teško palo gledati kako zalazi Sunce dok se vozim kolima a nikada ne stanem da ispratim. Taj osećaj mi se i sada zakucao i onda stanem. Gde žurim toliko?! Zašto ne bih mogao stati i uslikati?! Mogu. Stajem na prvom vidikovcu. Stajem i na drugom. Nisu baš savršeni, smetaju neke krošnje u kadru ali drago mi je da vidim zalazak čistim okom a ne kroz prozor auta i ne samo na tren da se ne bih slupao ako se zagledam. I stajem još jednom na trećem vidikovcu. U pravom momentu. Sve je trajalo samo par minuta. Tu nije bilo krošnji a pogled je širok. Preplitale su se talasaste konture planina u slojevima kao nasumično nabacane karte, smenjujući svetlije i tamnije senke, između njih naliveni slojevi sutonske magle, nebo iznad njih kao juče na Sedlu, narandžasto, blago prigušeno kroz gust vazduh horizonta. Isti osećaj žurbe imam kao na silasku sa Međeda, sa razlikom što je ovaj momenat realno kratko trajao.

Ispratio sam poslednji sunčev zrak, poslednju varnicu. Posle ovoga više stvarno nemam šta očekivati. Za koji minut će biti noć, čeka me pet-šest sati vožnje.

Za vreme putovanja imam priliku i razmišljati, sumirati utiske, shvatiti dešavanja. Premotavam “film” u glavi kao kada pregledavam fotografije koje sam snimao.

Bio sam ubeđen da mi je ovo bio prvi doživljaj planine u potpunoj samoći, ustvari ne planine uopšteno već Durmitora. Ne tako davno sam bio tu na trci, pre toga na alpinističkoj obuci, pre toga isto je trka bila, sve to u društvu. Ali pre svega bio sam ovde ranije sa istom slobodom dvehiljadeosamnaeste. Biciklom. To je bio prvi susret sa Durmitorom. Isto tako neplanirano, neočekivano. Tada sam usput okrenuo volan bicikle umesto Nikšića ka Durmitoru, i sada na sličan način sebe iznenađujući opet vratio njemu posle sedam godina. Volim tu planinu i ona voli mene.

Kod kuće analiziramo putanju, lokacije, kako, gde, odakle i dokle sam popeo. Shvatam da sam ipak uspeo da se popnem na Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora, po snegu. Tog dana je bio samo moj.