Ultra u lepšem izdanju

    Treking ligu posećujem više zbog ambijenta i ljudi koje sam tamo upoznao ili mogu upoznati. Dobro mi dođe i kao fizička rekreacija. A najviše mi prija druželjubiv duh tih sportsko-rekreativnih dešavanja.

Neka kola Vojvođanske treking lige su mi podrazumevane. Kup Fruške gore, jer mi je lokacija starta povezana sa posebno dragim ljudima koje sam tamo upoznao i naravno dobro dođe malo razmrdavanja posle Fruškogorskog maratona. Zatim je i Bukovački maraton dobio privilegiju, jer ima prelepe deonice kad je lepo vreme, a i po kišnom danu je posebno čaroban ambijent staze. I kao unikat u ovoj treking ligi, bio je biser koji jako retko posećujem, Vršačke planine. Ta brda su mi malo drugačijih karakteristika naspram Fruške gore. Drugačije staze, drugačija flora, vidici, terenski izazovi.

Igrom slučajnosti, malo i na žalost ali više na sreću, otkazivanjem kola lige na Vršačkom bregu stvorila se prilika za novu, sasvim novu lokaciju. Već i po tajanstvenoj najavi gde nisu odmah otkrili punu rutu, već samo dali blede nagoveštaje o deliću staze, odmah sam znao da je to staza za mene. Moram biti tamo. Moram ponovo doći na stazu koja me je oborila. Da se “pomirimo”.

Taj ponovni susret je bio zakazan na 24. novembar, nedelja. Očekivao sam hladnoću, vetar i dosta blata. Prethodni dani su bili kišoviti, i onda nas je iznenadio sneg. U Beogradu je lepo napadao, a koliko sam čuo i na Fruškoj gori. Radovao sam se tome. Volim belinu u prirodi. Čisto je, nežno, novo. Nekome se sneg možda i ne sviđa za boravak u prirodi, ali verujem da se to lako promeni kad se oseti svežina i čuje umirujući škriputav zvuk pod đonovima.

Međutim, roze oblaci su se razišli, jer se osim snega pojavio i led. Zbog tog leda, kako bi se izbegli problemi sa pristupom same baze startnog mesta, cela trka se datumski pomerila za iduću nedelju.

Nije bilo lako prihvatiti odlaganje ali je nada i dalje napajala vatru.

Brzo je prošlo sedam dana. Uslovi obećavaju lep provod. U nedelju, 1. decembra novo kolo Vojvođanske treking lige sa startom u lovačkom domu Grgurevci.

Vozeći prema Fruškoj gori, žurim, kasnim, jedva čekam. Prilazni put me oduševljava. Sve je ušuškano u opalo lišće, žuto i crveno, koje leti svuda po vetru. Put vijuga pod volanom, kao da i ja letim sa lišćem.

Odjednom prepoznam raskrsnicu ka Grgurevcima, stižem za minut.

Oko lovačkog doma je već gužva, gomila parkiranih auta, i još više ljudi. Viđam mnogo poznatih lica, tražim moju ekipicu. Ledeno je hladno napolju, u prvom momentu kako sam izašao iz auta, do kostiju me je produvao taj nežni vetrić od malopre, koji je nabijao lišće na vetrobran auta. Žurim u dom po startni broj. Srećem poznate ljude, kratko stižem samo da pričam sa njima, žurim da se obučem za trku, žurim da nađem društvo.

Uz kratke zagrljaje i par brzo razmenjenih rečenica proletelo je pola sata koliko je ostalo posle mog dolaska pred start.

Nespremno spremni, krećemo na zvuk trube.

Ivana i ja lagano propuštamo trkače, i gazimo prve korake. Nisam očekivao da će mi biti toliko hladno, ali šta bih prvog dana decembra. Nije ovo mediteran pa da šljapkam u papučama na plaži. Bio sam dosta izgubljen u početku, zbunjen valjda od toliko isčekivanja, odlaganja, radovanja dolasku. Nisam znao kuda me vodi početak staze od starta sve dok se predamnom nije pojavila dugačka livada, sa zemljanim puteljkom po visoravni koja vodi ka Šuljamskoj glavici. To brdašce mi je bila neka oaza na ultra stazama. Više od 11 kilometara između okrepa, u mračnoj šumi me je crpeo psihički, i ta kontrola koja je bila sakrivena na obodu brdašceta mi je bila mesto predaha sa toplim čajem i ponekad nekim zalogajima sa roštilja koji su nam ponudili tamošnji domaćini u zagušljivom dimu logorske vatre. Sada toga nema. Sad je dan, umesto treperećih svetala sela u daljini mraka, vidi se cela zapadna 

Fruška gora, vidi se travnata i preorana livada, vide se brda oko Šuljama ali nema te drage kontrolne tačke. Imam sad drage ljude oko sebe.

Idemo dalje. Očekujem strmu i usku stazicu u gusto urasloj šumi. Umesto toga, redovna staza sa bistrim vidikom među stablima šume. Prvo iznenađenje kako sam potpuno drugačije doživljavao svoju okolinu pre pola godine. Eto osmeh na licu, da ipak nije to tako strašno bilo. U napredku nam se smenjuje društvo, pretiču nas, mi prestižemo druge, skoro na svakih 5 minuta upoznam nekog novog. Prva kontrolna tačka me iznenađuje, brzo smo stigli do nje. To je Letenka. Još jedna epska lolacija maratona gde sam stekao rszličite doživljaje, od gorkog suočavanja bespomoći u bolovima do samouverenja i nezaustavnog stava. A sada neka nova perspektiva mira i topline. Nema naviknutog pištanja kontrolnih čipova. Vadimo trkačke kartone i perforiramo ih. Ta uspomena ostaje i bezbrižniji sam nego sa elektronikom koja ne znam kad može otkazati ili podilkaniti. Bez zadržavanja, šibamo dalje. Sledi sledeće suočenje. Šumski smer ka Andrevlju. Drma me trema, izgubio sam percepciju prostora. Ovo nije ta šuma koju znam. Podsećaju me oborena stabla preko staze, tačno prepoznajem i vodoravan šumski put, mogu proceniti i daljinu koliko smo prešli, urezalo mi se to sve u pamćenje. Ali, nije to ta šuma. Nisu te noge, nije ta borba srca, duše i tela. Ovo je sada čisto pomirenje. Smiraj godišnjeg doba, kraj jeseni, kraj šarenila, otpozdrav zadnjih listova drveća koje zlatkasto rumenim nijansama trepere u sunčevim zracima. Blejim samo oko sebe. Više mi nije hladno, toplo je oko srca. Dok Ivana i Milica ćaskaju, ja zveram naokolo i fotkam okolinu koju nisam imao prilike videti za četiri godine.

Skrećemo desno, kroz neke korove, visoku travu, koprivu, blago nizbrdo. Ne pamtim markacije, ali taj mali besmislen deo na stazi uvek prepoznajem. To je deo odakle se spuštamo ka Andrevlju. Eto ga brzo na vidiku. Opet tražim staru scenu u mraku, da vidim svetla na stubovima i prozore hotela. Nema ih. Nema velikih šatora Crvenog krsta gde sam jednu celu noć prespavao i preboleo s rasturenim nogama, drhtajući od grčeva i hladnoće. Ali tu noć ne bih menjao za pobedu. Osećao sam se bezbedno. Kao među svojima, dočekivao i ispraćao drugarice i drugare koji su još gazili svoje žuljeve. Kamperskoj vatri se i trag jedva video, u paviljonu nije bilo umornih trkača punih entuzijazma. Nije bilo ni kompletne armije koja se brinula o svima nama. Sad je tu bio jedan stočić pun slatkiša i grickalica i ljubazan čovek koji nas je dočekivao radi overe kartica. Bez čeonih lampi nastavljamo reformsku avanturu.

Stižemo u dolinu Ugljarskog potoka, izguglao sam mu naziv. Sećanje me opet zavarava. Prethodnom prilikom sam se ozbiljno smrzavao. Sa Andrevlja kretao ugrejan u suvoj odeći, ali je u dolini bila žestoka zimoća i magla. Magle čak i nije bilo, ja sam izdisajima izduvavao maglu. Sad nam je lepo, gazimo po mekoj mahovini. Stižemo do potoka, ali ne snalazimo se sa prelaskom. Postoji mostić, koji je možda nekada bio čak i romantičan i funkcionalan. Sad je jadničak romantičan oronuo, samo za slikanje ali ne i za prelaženje preko njega.

Sledi deo koji pamtim po kamenoj strukturi. Valjda po mraku mozak pravi takve slike jedinstvenosti, i tako krstio stazu kao da nigde drugde nema takvog kamenja, samo tamo. To je uspon koji volim. Jer se jedino na usponu i zagrevam. I sad mi je lep, i sad me zagreva, iako mi nije bilo hladno. Kraj ove uzbrdice je najbolji. Izbija na početak grebenske staze. I to tako, da pogled prvo zatiče jedno polegnuto drvo tapacirano u plišanu mahovinu i iza njega pogled koji zarobljava maštu. Romantična idila koja menja kompletnu sliku ovog ultraškog kruga. Strepim još malo, ali sam pomiren sa sobom da je sve u redu. Grabimo par idiličnih fotki i nastavljamo dalje.

Grebenska staza Trešnjevca je imala ambijent tišine posle odluke. Odluke kojom sam prevagnuo da nastavim, sa mislima na prethodne poteškoće, nazir blage sumnje u uspeh a tolikom nadom da će biti dobro sve.

Dramatičan momenat staze je drvo okićeno tablama. Ne bi ni stalo više oznaka da se jasno istakne kojim pravcem se nastavlja ultra staza, a kojom ultra ekstremna. Jasno je ko dan, da se ovde svi raspadnu, ne vide, ne osete, ne čuju. I slona da stave, neko bi protutnjao bez da skonta markaciju. Znači nas dvoje odosmo desno u dolinu paprata.

Ta dolina je najmračnija u mojoj maratonskoj istoriji. Očekujem krš i lom od stabala i grančica. Nema. Kao i svuda drugde, ni tu ne nalazim uobičajene detalje. Sve je nekako lepo i najmanje slično maratonskom ambijentu. Organizatori su se momački potrudili da srede taj deo i uspeli su. Vijugamo još malo po dolini, ja sav u prijatnom bunilu, bukvalno gorim iznutra od radosti iako su mi se ruke zaledile. Tako bih zaključio da mi je dolina paprata, koju sam uvek zamišljao kao neku mističnu dolinu sa gustim žbunovima paprata u magli, i kako sam je prethodno doživeo, i sada u potpuno drugačijem svetlu, postala jedna od najlepših uspomena.

I taman po izlasku iz doline, zazvoni Ivanin telefon, čekaju nas na cilju. To zvono je bilo znak povratka u realno vreme, ipak je trka u pitanju, sklanjam i ja telefon, imam dovoljno lepih fotki, valjalo bi imati pristojan rezultat na cilju.

Za kraj, kao gradivni elemenat treking lige, druženje. Neizostavni deo ove trke, koja i nije trka već izmeravanje sopstvenih sposobnosti i uživanja, uvažavanje svačijeg prisustva, gde se cene prvi prolaznici kroz cilj, a sa isto toliko poštovanja se dočekuju i poslednji jer su svi tu radi sebe i drugih. A druženje u lovačkom domu je ovog puta imalo posebnu draž, sretajući ljude koje davno nisam video, upoznavao nove vrlo zanimljive, pravio planove i sticao nove ambicije. Dok smo sedeli za stolom, gledao sam kako nam ljudi prilaze, širokim osmehom pričaju, svako se svakom raduje, sve me je podsetilo na druženja u planinarskim domovima. Svi jednaki i jedinstveni na sopstveni kreativan način.

Još jedan momenat koji ne mogu uvrstiti ni u koji drugi niz u tom danu, je poklon od čika Đure. Poklonio mi je svoje štapove od bambusa. Lepo obrađeni po krajevima, ravni i lagani. Čika Đuru ne poznajem, ni on mene, samo retko kad se vidimo na stazama. u buduće ćemo možda još manje. Zato su mi ti štapovi više nego oprema za šetnju.

Ovo je bila slika završnog sportskog nastupa za ovu godinu, za mene. Lepši završetak ne bih ni zamišljao.

Pomirio sam se sa stazom. Družićemo se i dalje, jer je najlepša.