Sa zvezdama

Uz većinu avantura na kojima učestvujem mi se vežu jedinstveni doživljaji. Kako im sakupljam sve veći broj, rutina je izraženija, spremnije polazim na svaku planinu i kao da sam nespreman, svakom prilikom doživim nove utiske.

Polasku na put su prethodile manje komplikacije i neizvesnosti, misli bliski odustajanju. Malo se i početna ekipica izmenila, ostali smo dvoje, Bojana i ja. Kao rezultat dilema, odlučili smo se za prvobitnu ideju zimskog planinarenja. Veliku motivaciju sam imao u svesti da ćemo se pridružiti drugoj ekipi kada stignemo. Ekipi od jedanaest dragih ljudi iz Bora: Anđelka, Tijana, Tanja, Milan, Dejan, Luka, Slaviša, Darko, Nikola, Srđan i Zoran.

Stvari su nam bile spremne. Bojana je uredno obezbedila svoj deo na vreme, i ja sam napravio inventar svih potrebnih stavki, trebalo je samo sve spakovati. Uglavnom smo rešili prioritetne stvari. Neizmernu podršku smo dobili od prijatelja Filipa za problem automobila i od Anđelke pomoć za smeštaj prve noći. Zapravo nisam imao više nijednu brigu na ramenima, nego kontra tome je u meni bila prisutna neka neotkrivena tenzija. Želeo sam samo da sednem u auto i krenem ka Novom Sadu po Bojanu i zajedno dalje na našu avanturu.

Tenzija je zaista nestala kako sam zatvorio vrata auta i krenuo. U Novom Sadu sam stigao kanda u najveći saobraćajni špic dana, ali mi ni to nije remetilo mir. Stižem do Bojane, hvata me neka prijatna trema, jedva čekam da joj pokucam na vrata i krenemo. Samo smo smestili kofere u auto i bili spremni za put. Put prema Bugarskoj.

Od prvog momenta, prioritet smo posvetili uživanju. Nakon osam sati za volanom, stižemo u glavni grad, Sofiju. Prvi put. Ali je kasno, oko ponoći. Grad je prelep u noćnom osvetljenju, najradije sam želeo prošetati i videti ga u tom izdanju, ali smo trebali naći naše prijatelje i apartman gde su se smestili i gde su i nas dvoje zbrinuli za to prvo veče.

U četvrtak nas je čekala prva tačka zajedničkog plana. Na neki način je to bila glavna proba opreme, terenskih uslova, pa i nas samih. Jutarnje opušteno buđenje, utovaranje opreme u kola, petljanje po ulicama Sofije i vijugavi put do polazne tačke naše prve avanture je sve potrajalo, i time smo do vrha krenuli zamalo u podne. Staza nije dugačka, pitoma je, nebo nam obećava lep dan. Bili smo bezbrižni. Krenuli smo svi zajedno. Tempo hoda nam se ubrzo pokazao različitim, tako su naši planinari odmakli ispred nas. Opet, briga nije bila potrebna, staza je bila savršeno utabana, mnogo drugih planinara i skijaša oko nas, a pre svega dobro raspoloženje. Mestimično su proklizali neki oblaci iznad nas, kratko zaklanjali Sunce pa opet otkrili plavo nebo i bele konture Vitoše pred nama. Ti naivni oblaci su se u kratkim intervalima toliko nagomilali oko vrha da su se pretvarali u gustu neprobojnu masu oko njega. To mi je grebalo moral jer sam želeo da imamo vidik sa vrha planine i priliku da sve to vidimo i uslikamo.  Na oko 2000 metara nadmorske visne ulazimo u gustu maglu. Sve oko nas je u mlečnom sivilu. Brinulo me je to ali se ipak nisam razočarao. Posmartajući Bojanu, vraćao mi se utisak da je njoj sve u redu, da joj je sve to dobar doživljaj, nije joj teško penjanje, nije joj hladno previše, pa možda i uživa u tom trenutku, prvim momentima na takvoj planinskoj visini. Pošto su nam borčani potpuno odmakli sa vidika, a oko nas je bilo sve više stranih ljudi i grupa, staza se granala na sve više pravaca, morao sam obratiti pažnju da ne zalutamo. Iz nekog razloga se nisam hteo oslanjati na navigaciju, bilo mi je dovoljno sećanje na trek da je praktično pravolinijski, bez velikih vijuganja, ali je bolje bilo potvrditi i upitkivao prolaznike za potvrdu pravca. Najjači orijentir i jedan sladak momenat u toj naivnoj pustolovini mi je bila jednoznačna i originalna markacija koju su nam naši drugari ostavili u snegu: natpis BOR i strelica ucrtana u sneg. Udaljili su se, ali tu su sa nama! Idemo dalje, blizu smo vrhu. Nebo se povremeno zakloni oblacima, pa se razvedri. Vetar gura oblake kao da su listovi na površini vode. Hodamo nas dvoje, sve nam je lepo. Bili smo začarani okolinom. Računanje vremena mi više nije od značaja, nisam gledao koje je vreme, ili ako jesam, nisam mu dao značaj. Vrh se nazire pred nama.

Stubovi žičare i sve isturene formacije oko nas su dobile čarobni snežni omotač, koji je vetar odenuo oko njih, jasno izražavajući pravac kojim je duvao i snagu kojom je taj zamrzli sloj nadogradio. Pahulje snega su se zapravo svuda taložile u obliku snežnih pera. Ambijent samog vrha Vitoše je bio pretvoren u neki čarobni dvorac iz bajke kojom vlada surova zima ali je prisutna romantična toplina vedrog dana i najčistije nijanse bele boje na svetu, boja svežeg snega pod vedro plavim nebom, okeanom pamukastih oblaka koji talasaju zapravo ispod nivoa vrha planine gde se upravo nalazimo. Stigli smo. Popeli smo se. Bojana se popela. Prvi put na takvoj visini. Prvi put po takvom snegu. Na nebu smo, na oblacima. Sve je u redu, bolje ni ne treba. Srećni smo. Divimo se svetu u kom se nalazimo. Stojimo na visini 2292 metara.

Euforija nas zanosi, tražimo borčane, pa se opet vraćamo posmatranju okoline. Ekipa se smestila u domu, u toplom lobby-ju, čekali su nas. Unutra je atmosfera bila domaćinska, kao da smo kući stigli, dobrodošli. Prijala je toplina, opušteno, družljivo raspoloženje. Posle kratke okrepe smo svi izašli, napravili bezbroj fotografija, snimaka, uspomena. Povratak sa planine je neodloživ, kako god nam se duša suprotstavljala prekidu te idile, trebalo je sići sa planine na vreme. Trebalo je i odmoriti za sledeći poduhvat koji nam je bio glavni as u našoj priči.

U silasku su nam borčani ponovo bili brži. Naravno, jer se nisu zaustavljali da uslikaju svaku pahulju snega do najsitnije kristalne grančice. Sunce u zalasku oslikava drugačije nijanse horizonta. I to nas zadržava. Cela planina nas zadržava. Stojimo par minuta posmtrajući bordere sa glajderom, padobranom, kako li se to čudo može nazvati.... gledamo i slušamo. Oko nas nije bilo drugih ljudi, samo borderi u daljini. Niko ne priča. Čuje se zviždanje vetra kroz rebra glajdera i duboka tišina u magli koja izoluje ceo taj ambijent u nestvarnu misaonu sferu koja nas obuhvata. Pokušavam sve to sačuvati na fotografijama, znajući da je nemoguće. Podsetiće nas na doživljaje kada već sećanja izblede.

Do parkinga stižemo pred sumrak. Vratili se puni čarobnih doživljaja. Bojana je postala pravi visokogorski priprevnik. Skijalište već ne radi, ljudi su se razišli, ostalo je samo osoblje. Nema buke. Tražio sam naše prijatelje, Anđelku sam telefonom pozvao da ih pronađemo, možda se nađemo negde usput ili kasnije, ali nas utisci celog tog dana vuku samo do smeštaja i spavanja. Bila je prisutna mala trunka treme zbog sledećeg dana.

Petak jutro. Rano buđenje. Teški zalogaji doručka mi jedva idu u želudac, trema na blagom nivou. Bojana čini mi se potpuno mirna i staložena, dobro raspoložena, spremna za veliki izazov. Rani polazak, što je nama tada značilo kretanje, iz Samokova do ski centra u Borovecu, oko pola osam. Oko osam ujutru već parikamo auto kod baze gondole i čekamo red za karte. Dugačka kolona ljudi se vijugala i čekala početak radnog vremena da bi nas za petnaestak minuta odvezao gore do baze Jastrebec na visini 2369mnv. Jedinstvena olakšica, i jedinstven doživljaj. Staze ispod nas koje imaju sasvim drugačiji i opet lep utisak gledano sa visine iz kabine. Sunce nas greje kroz staklo, jedva čekamo da kročimo na škriputavi sneg planine. Gore u bazi se pripremamo kratkom jutarnjom kafom ili čajem u restoranu sa pogledom na skijalište. Toplo je. Vedro je. Upijam taj osećaj u sebe, vreme stoji, kao da je sve večno i nikad se ne može završiti. Ponovo sam na Rili. Ponovo sa prijateljima koje sam na planini stekao. Dogovorili smo se oko putanje kojom ćemo ići do vrha i krećemo. Za uštedu puta i vremena dajemo mali danak kratkim spustom na nivo oko 2000mnv ski stazom, koja ima stabilnu podlogu za hodanje. Osećao sam se malo šepavo na tako tvrdo utabanoj podlozi. Nije da sam mnogo gracioznije hodao po pešačkoj stazi pod blagim nagibom i poroznim mekim snegom u koji upadamo do butina. Uživam, zbog čega se osećam malo bezobrazno, pošto sam se stacionirao na kraju kolone i nisam imao poteškoće sa prćenjem putanje kao kolege na čelu kolone. Tako je ispalo, ostao sam uz Bojanu po uhodanoj rutini. Ovo malo užitka dubokog snega i uspona je bio danak za skraćivanje penjanja pomoću gondole. Odličan uvod u zimsko planinarenje. Neprimetno brzo smo stigli do zimske staze, do planinarskog doma “Musala” na 2389mnv. Dalje mi se bude emocije. Malo više od jedne godine je prošlo od kada sam prvi put bio ovde. Tada je bilo drugačije, drugačije lepo. Lepo neiskutvo uz sigurnost mojih klubskih drugara. Prvi put osetio simptom nadmorske visine kojoj sam se potajno obradovao jer je bila samo jedva primetna glavobolja. Prvi put video beskrajnu belinu oko sebe obdarenu mnoštvom planinskih vrhova i grebena prekrivenih snegom. Toliko mi je kratko trajalo to tada, pa i da smo ostali više sati gore, ne bih se mogao nagledati. Ostala mi je jedna praznina u duši koju sam želeo ispuniti povratkom. To se sada upravo dešava, stižemo do doma, vreme je identično sunčano kao tada, toplo je na terasi, tu je i planinska mačka koja nam se mota oko nogu. Svi smo tu, svi se dobro osećamo.

Pauzu iskorišćavamo za doručak, fotkanje, ćaskanje. Jedva sam dočekao da nastavimo turu do vrha. Bojana i dalje uživa čini mi se. Čini mi se da se oslobodila sumnji da je neupitno sposobna za ovakve poduhvate. Mada, joj na licu ipak vidim sitne znake zabrinutosti od nepoznatog. To je u redu. Prvi susret sa svim tim uslovima. Ponovo smo na začelju, ali već po rutini, tako treba da bude, tako nam prija, niko nikoga ne vija. Stižemo na zahtevnije deonice, strmije delove staze. Tačno se sećam svakog dela, svake krivine, težak ranac me pritiskuje isto kao onomad, ne smeta mi, samo gravitacija smara. Sneg je dublji sada, malo propadamao. Treba samo minimalna pažnja, dobro napredujemo. Sada već svi zajedno. Pre nego što smo stigli do doma “Everest” već vidimo sloj oblaka koji obmotava vrh. Već znam da to nije ono što smo zamislili ali ne brinem, pažnja nam je skoncentrisana na grupu, zezanje, divljenje u vidicima, fotkanje. Sve nam je potaman. Stižemo do piramidalnog “Everest-a”. Kod njega pravimo pauzu, stavljamo dereze na cipele i hvatamo pravac ka najtežom deonicom. Odmah ulazimo u oblak. Sve se pretvara u suprotno nego što je bilo do pre nekoliko minuta. Sve je sivo, hladno, naizgled beživotno. I baš tada, Bojana uzvikne: “pogledaj, tamo je neka životinjica!”. Primetila je divokozu na steni dijagonalno ispod nas udaljenu oko pedeset metara. Iznenađujuće je bilo, nismo očekivali živo biće u takvim uslovima. Ipak nije beživotna Musala.

Polako se penjemo, sneg pod nogama je dobar, nema leda, držimo sajlu pored nas. Opet mi je sve kao da sam se juče penjao ovde. Prepoznajem stene, komplikovane delove, jedan visoki stepenik preko kog moramo delimično četvoronoške da se popnemo. I završni deo bez sajle, koji nazivam livadom. Ravna padina sa glatkim snegom. Opservatorija, i vršni totem-simbol najvišeg vrha Balkanskog poluostrva na 2925 metara iznad mora. Oblak nam pravi neprobojni paravan nedajući da vidimo daljinu. Zbog toga sam se malo zagrcnuo na trenutak. Žalio sam za nebeskom visonom i daljinom. Ali je tu bila grupa ljudi koji su mi upotpunili nedostatak vidika. Neočekivan momenat je bila slatka tradicionalna planinarska navika, prusikovanje. Imali smo u društvu “brucoše”, koje po običaju kada zakorače na nove najviše visine, išibamo po guzici prusikom. Verovatno je to uvek interesentnije gledati nego doživeti, ali je neizostavno. Tako smo kompletirali naš lepi uspeh penjanja. Bojana je sad već i zvanično planinarka "kršteni visokogorac". Mnogo hrabar poduhvat.

Veliki podvig za početnu akciju. Pohvatali smo još nekoliko fotki, i krenuli nazad do “Everest-a”. Spust je očekivano nezgodniji od penjanja, rutina vodi onog ko ga ima, a ko ga nema, taj se hrabro i pažljivo bori sa situacijom. Divokoza nam ponovo pozira, mirno bucmasto biće sa simpatičnim rogićima. Kod doma skidamo dereze, vazduh se osetno hladi pojačavanjem vetra i brzo nastavljamo povratak ka donjem domu. Naizmenično smo zajedno sa ekipom i razdvajamo se, dok se i potpuno ponovo udaljimo na petnaestak minuta razdaljine. Ambijent pred zalazak ponovo drugačiji. Poslednji pogled na vrh, da se utešim da je i dalje u oblaku, dajući do znanja da nam je dao što smo trebali dobiti, možemo se vratiti kući. Vreme sporije prolazi, već nam denostaje da se odmorimo. Hodamo dobrim tempom, osmeh nam je na licima. Igramo se u snegu, zatrčavamo se, slušamo tišinu, dovikujemo "Tonya". Izgubio sam se u tome koliko lepog nam je podareno. Bio sam budan i doživljavao snove. Jednom rečju, ‘dolce vita’.

Pred sumrak stižemo kod donjeg doma. Ekipa je unutra, zagrevaju se, dočekuju nas da stignemo. Prvi momenat kada sam po Bojani video umor. Opravdano. Nesvakidašnji učinak joj je iza leđa. Sedamo i mi za sto, uzimamo čajeve. Čaj koji mi je napravio novi motiv za povratak. Miris anisa, toplina posle celodnevnog pešačenja, duh doma, moram to ponovo osetiti. Ekipa je već htela krenuti, Bojana i ja smo još malo produžili pauzu. Tih par dodatnih minuta je bilo i potrebno i dovoljno da bi bili spremni za preostalih 7 kilometara do Boroveca.

Bili smo svesni da nas čeka noćni spust. Lampu smo imali, pripremio sam da bude pri ruci. Staza je bila široka, sa mnogo tragova prethodnih prolaznika, lako je bilo pratiti sve do sumraka kada smo taman stigli i do ski staze koja je bila skroz izravnana. Sneg je dodatno bio sve čvršći kako se vazduh hladio, zaleđivao. Ulazili smo polako u mrak noći, lampa ni dalje nije neophodna, vidimo pravac pred sobom. Nebo nad nama je bilo potpuno vedro, bez ijednog oblačka. Srp Meseca je blještao, osvetlio celu dolinu kojom nas staza vodi. Jedan po jedan, stidljivo se bude i zvezde. Svakim pogledom im se udvostručio broj dok je celo nebo zablistalo sa njima. Doživljaj koji ni zamisliti nismo mogli ali smo upali u to blaženstvo. Mogli bismo to gledati beskonačno, ili dok zora odnese to čarobno nebo. Nismo primetili ni prolazak vremena, brzo stigli do Boroveca. Planinski deo priče se završio u toj romantičnoj zvezdanoj šumi.

Ponovo se vraćamo do smeštaja, pretvaramo se u obična ljudska bića. Preostala dva dana provodimo jednostavno u relaksaciji.

Subota prepodne uz kafu sa društvom. Popodne oni su ponovo na planini, na skijanju, a nas dvoje opuštamo umorne mišiće u termalnoj banji. Vraćamo svoju radnu temperaturu na normalu ili malo iznad. To nam je bilo baš pravo resetovanje. Uveče smo se uspeli organizovati i za oproštajno veselje da proslavimo uspešnu akciju.

Za nedelju nam je ostao nedovršeni turistički obilazak Sofije. Od Samokova do Sofije smo put uspeli obogatiti sa pauzom ručka na obali jezera Iskar sa novim iznenađenjima pozitivne sudbine. A za Sofiju nam je već ostalo samo kratko vreme za brzi obilazak centra i glavne znanstvenosti, katedrale Aleksandra Nevskog.

Cela ova avantura bazirana je bila na planinarenje, sa momentom relaksacije, usputnim obilaskom Sofije, i pre svega ljudi koji su bili uz mene celo vreme. Ova avantura mi je otvorila novu dimenziju pogleda na svet u kom osećam ispunjenost. Nisam se u celosti vratio odatle. Jedan deo mene se vratio kući, srećan zbog društva kojim delimo te uspomene, srećan zbog nas dvoje, malih srećnika. Drugi deo mene opet priželjkuje povratak jer sam ostavio deo koji pripada planinama i čeka da se vratim.