Veliki Olimp

Tek raspakovane torbe, još razbacana oprema po delovima sobe, sveže opran i osušen veš, i još je prašina iz Gornjačke klisure bila na patikama kada me je Fredi pitao za ideju produženog vikenda u Grčkoj, u ime završetka letnje planinarske sezone. Zatekao me je u nedoumici jer nisam znao šta da radim. Posle završenog tečaja alpinizma nisam ni slutio da ću uskoro ponovo putovati. U principu sam se spremao za zimsku monotoniju, kuća-posao, i razmišljao da pokrenem i neku fizičku aktivnost jer mi je to već mnogo ispalo iz rutine.

Poruka je sadržala plan u krupnim crtama, i to sa turističkim delom u vidu obilaska Soluna, zatim penjanja na planinu koja za mene predstavlja poetično mesto, i posle svega čak i morsku idilu na plaži.

Polazak smo dogovorili za četvrtak uveče oko osam sati i pred nama je bio dugačak put. Oko 7 sati smo stigli u Solun po lokalnom vremenu. Brzo smo došli do smeštaja, uneli stvari i vratili se do centra. Grad vrvi od saobraćaja, čak i ovako duboko van turističke sezone. Bitno je napomenuti da je namerno odabran datum jer se slavio najveći grčki državni praznik “Ohi-mera”, dan kada je cela grčka nacija ustala za svoju domovinu. Od tada se ovaj dan proslavlja širom Grčke, u festivalskom duhu uličnih povorki pod državnim zastavama i beskrajnim ponosom. Vojska paradira svojim borbenim arsenalom brodova i letelica, grad odjekuje od buke turbina, pluća zadrhte od moćnih mašina. Šetamo tako po obali luke, razgledajući dok se grci pripremaju za sutrašnji festival. Lutali smo tako par sati, peške došli do arheoloških ostataka rimskog foruma, u blizini našli i kafić gde sam prvi put okusio aromu grčke domaće kafe. Koliko mi je dan pred polazak bio težak, zatim uobičajena trema, i dugo putovanje, izražavao se umor na meni, čak ni kafa nije mogla da me podigne, jedva sam se održao budan dok smo sedeli. Slično stanje je bilo i kod ostalih pa smo se vratili u motel na kratku dremku. Uveče malo dopunjeni ali gladni se vraćamo do centra. Vreme je maltene savršeno, kao u kasno proleće, prosto mami da budemo napolju i šetamo. U obilju grada, jedva smo smislili rutu, pa na kraju stigli do obale. Meni se duša širi svakim udisajem morskog vazduha, iako je to samo jedna velegrasdka luka, ipak je uz obalu mora. Sustiglo nas je veče. Svratili smo samo tradicionalno u Lidl, kupili neke namirnice za večeru, a u motelu još samo večerali i polegali da spavamo.

Subota jutro, rani doručak, pakovanje u auto i pravac u novu turirsičku avanturu. Prva destinacija je arheološki muzej pun dragocenih ostataka iz antičkog doba. Fasciniraju me prefinjeni ručni radovi puni sitnim, precizno izrađenim detaljima. Gledam te predmete i zamišljam osobu koja je klesala komad stene ili vajala gipsane figure, ili kovala razne posude i nakite od plemenitih metala.

Teško je prihvatiti koliko vekova pre su ljudi već imali sposobnosti za takva dela. Posle muzeja taman stižemo na početak povorke duž glavnog trga. Publika je toliko gusto opkolila prilaz da smo se jedva progurali da vidimo nešto. Razni uzrasti u gupama paradiraju, disciplinovano puni ponosa marširaju na ritam muzike dok u vazduhu preletaju borbeni avioni. Zanimljiv momenat našeg izleta. Sledeća tačka plana je bio drugi muzej, Noesis, naziv muzeja je povezan sa terminom intelekta a postavka se bazirala na prošlost tehnologije i fizike. Prvo obilazimo sektor starih automobila. Moram priznati da mi je znanje na ovom terenu falično, ali nam je Fredi priredio detaljno predavanje o nekoliko izloženih automobila. Iz garaže prelazimo u fizičarsku "laboratoriju". Sektor posvećen raznim spravama koje nam praktično kroz igru tumače zakone fizike, kao na primer: dva ogromna tanjira u suprotnim krajevima sale, koje najviše liče na satelitke antene, preko njih se prenosi zvuk, govor kao da se čujemo telefonski, a teoretski nema nikakve kablovske veze među njima. Nekoliko zagonetnih igračaka, iluzionih ogledala, poluge kojom smo mogli podići jedan auto, i još mnoštvo sličnih. Posle mozganja smo se odmarali u planetarijumu, gledali projekciju o istoriji planete, zatim u bioskopu 3D projekciju naučnog filma. Pauzu smo pravili na terasi muzeja sa pogledom na zaliv. Za treću lokaciju biramo starogradski kvart Soluna, Ano Poli gde nas čeka atraktivan pogled odozgo na Solun i zaliv Egejskog mora u zalasku Sunca. Proveli smo ovde možda i sat vremena, u nekom miru, iako je bilo prilično puno ljudi. Nakon otpozdrava Sunca, seli smo da večeramo, naravno tradicionalno grčki suvlaki, i nastavili naše putovanje.

Oko 9 sati uveče stižemo u Paraliu. Trebali smo imati rezervisan smeštaj, međutim, kako stvari mogu poći po zlu, nekim nemarom vlasnika smo ostali na ulici. Imali smo malo cimanja i jurcanja po naselju koje inače najviše liči na evakuisan grad usled nekog karantina, jer je skoro svaki hotel zatvoren, svetla ugašena, ponegde samo neka prodavnica ili restoran su radili. Posle oko sat vremena, uspeli smo pronaći čoveka koji nam je ustupio jednu sobu. Nije ni kod njega lako prošlo, ali je uredno mesto i laknulo nam je kada smo ušli u sobu. Spremili smo samo rančeve i ostatak opreme i ubrzo zaspali uz zvuk talasa sa obale koja je bila na pedesetak metara od nas.

U nedelju smo se trebali rano buditi. Zbog sinoćnih peripetija smo odmakli sve sat vremena kasnije i budimo se oko 7. Posle doručka smo oko 8 sati već bili u autu i započeli glavnu temu našeg putovanja.

Vozeći putem prema planini se osećam kao kući da idem, tamo gde mi je sve lepo i blisko. Udaljavamo se od urbane sredine, put zalazi u šumu, vijuga serpentinama uvis, na kratke trenutke se pogled otvara na dolinu a iza nje na obalu i more. Ovo je za mene poseban doživljaj jer sam do sada uvek bio na kontinentalnim planinama koje su okružene kopnom, drugim planinama, ali je Olimp poseban, on je između dva sveta.

Stižemo do planinarskog doma Prionia na oko 1000 metara nadmorske visine, parking je pun, nema mesta za nas, vraćamo se par stotina metara niže uz put da bi parkirali. Dole uz more je bio topliji vazduh, svež ali naspram planine osetno blaža klima. Oblačimo trenerke, jakne, rančeve na leđa, štapove u ruke i polazimo. Po uobičajenom klišeu, relaksiram mozak dok hodamo lagano uzbrdo. Šuma je nešto drugačija nego drugde. Da li su to druge vrste drveća ili je samo drugačija karakter šume, pomalo probija poneka šara jesenjih tonova boja. Čas je difuzan ambijent u senci oblaka, čas zrače intenzivne boje u sučevim zracima. Mimoilazimo se sa dosta ekipa koje silaze, što mi budi neku nadu da nas u domu neće zateći prevelika gužva. Listopadna šuma se postepeno pretvara u četinarsku, to je meni prvi znak da smo na višim kotama plus i to, što mi se uši ponekad zapuše smanjenjem atmosferskog pritiska. Šume mi je taman već i postalo dovoljno, staza sve češće izlazi blizu nekih padina i litica odakle mi je pogled već primamljiv da uzmem fotoaparat u ruke.

Obožavam kada se nalazim na takvoj nadmorskoj visini gde su i oblaci neodređeni, niti na zemlji niti na nebu, iscepkani oštrim konturama planine kao froncle šećerne vune. Kako se doživljaj okoline potpunjuje, tako ranac počinje biti veći teret na leđima. Nisam naviknut na tolike tovare. I kada pomislim da mi je to teško, da mi je svaki korak naporan, začuh zveckanje stočarskih zvona. U sledećem momentu se pojavljuju konji i čoban koji silaze najverovatnije od doma, puni tovara koji klackanjem odaju svoju veliku težinu. To su transportni konji pomoću kojih se dom snabdeva hranom, pićem, tehničkim i drugim potrepštinama. Svaki dan su na tom lepom mestu, ali je verujem gorka ta blagodar za njih. Približavamo se granici šume, sve su ređi drvoredi pa se u nekom momentu nazire kontura krova doma. Malo posle 1 sat popodne stižemo. Dom Spilios Agapitos, na preko 2000mnv. Sviđalo mi se što nije jedan krupan objekat poput hotela nego kompleks više manjih jedinica, urbano uređen, ušuškan među visoke borove. Ivana, Fredi i ja smo stigli prvi, Beti je bila blizu iza nas. Dok smo je čekali, taman rešavamo registraciju smeštaja,  dobili sobu u jednoj novoizgrađenoj jedinici. I vratili se u glavni objekat da dočekamo Beti. Planirano je bilo da ćemo ostaviti višak opreme koja nam nije neophodna za uspon i poći u obilazak vrhova koja su nam dostupni u kratkom vremenu preostalog dela dana. Beti je ostala da se odmori, a nas troje, Fredi, Ivana i ja smo produžili prema Skali.

Kratak deo staze još vodi kroz šumski pojas, kasnije nisku vegetaciju dok iznad  2500 metara je samo carstvo kamena. Ovaj deo je moj teren, koji volim, stena, gruba, dostojanstvena. Međutim, ova stena je drugačija nego šta sam navikao. Ceo taj deo uspona me je asocirao na gomilu drobine, kao da je nasut taj usitnjen pločasti kamen na jednu gomilu. Interesantno saznanje je da ima i ovakvog terena. Vetar duva, hladno mi je, dan pristiže kraju i ne znam ni do koje visine penjemo. Fredi je uhitrio, pre Ivane i mene stiže negde tamo gore, nismo ga ni videli kada i gde je stigao. Gledam altimetar na satu i vidim da se povećava nadmosrka visina ali sam nesiguran jer ne znam koliko je još preostalo. Okolina me sve više mami na fotkanje, redak momenat kada nas zalazak čeka na nekom vrhu.

U blizini, preko jednog sedla se vidi vrh Skolio, iza njega Sunce u zalasku, a u suprotnom smeru vrh koj nas čeka, ali ne tog dana. Divim mu se, plašim ga se. Fredi mi objašnjava kako se sa vrha gde se nalazimo, Skale može doći tamo preko. Deluje tako blizu i jednostavno. Treba sići sa Skale do sedla, vidim otprilike putanju i deluje jednostavno, i odatle se popeti na Mitikas, što mi je nezamisivo jer vidim samo strminu ispod špicastog vrha.

Među Fredijevim rečima je takođe osetno da je to zahtevan poduhvat. Ispucali smo nekoliko slika i pošli nazad do doma, bširokim i brzim koracima po siparu da nas ne bi previše zatekao mrak na stazi. Siparom smo se sjurili prilično brzo do šume, ostala nam je još polovina staze do doma. Na padini gledajući ka moru, vidi se obala sa Paraliom, i more, a iznad mora pun mesec, sa odsjajem na površini vode. Idilična filmska scena. Nisam mogao da se opustim i uživam u tome, jer smo morali što pre sići sa planine pre mraka. Pokušao sam malo brže se spustiti do jedne izbočine gde mi je bilo zgodno mesto za fotkanje, imao sam i stene kao ravan oslonac za fotoaparat. Iz ruke više nije moglo da se fotografiše, trebala je duga ekspozicija da bi se nešto videlo na slikama. Tako sam malo ipak zaglavio i zaostao iza Ivane i Fredia, oni su otišli dalje jer ih mogu lako stići. Fotografije međutim nisu uspele kako sam to zamišljao, nisam imao ni adekvatnu opremu ni strpljenja da bih izveo neku lepu fotku. Brzo sam sve strpao u ranac i potrčao za njima dvojicom. Udaljili su se prilično ali su im se čeone lampe dobro videle i mogao sam ih pratiti. Sustigao sam ih pred ulaz u šumski pojas, taman gde počinje i vijugavi deo staze i za petnaest-dvadeset minuta smo već stigli do doma. Tamo nas je Beti čekala u sobi. Spustili smo rančeve, preobukli obuću, uobukli papuče i prešli u lobi glavnog objekta da večeramo. U lobiu nije bilo mesta da bi se smestili svi četvoro za jedan sto, mislim da su praktično svi gosti bili tu u toj jednoj prostoriji. Već smo krenuli da se vraćamo u naš mali odeljak, iako je tamo hladno bez grejanja ali je bilo slobodnih stolova, kada nas je recepcionarka zaustavila rečima da će ona rešiti da dobijemo mesta u lobiu. Tako smo ipak bili komforniji, u toploj prostoriji i među ostalim planinarima. Oko 8 sati smo završili s večerom, tuširanje smo svi eskivirali jer je voda na tuševima bez grejanja ledeno hladna, direktno iz izvora. Koliko smo mogli umili smo se, presvukli čistu odeću i ušuškali se u vreće i nekoliko slojeva ćebeta.

Ponedeljak. Budimo se oko 6 sati. Buđenje je bilo teško, malo se ugrejala soba od nas šestoro, ali je i bilo zapareno, vlažan i težak vazduh od naših izdisaja u toj hladnoj prostoriji. Krevete smo sredili, višak opreme spakovali u vreće i ostavili u holu. Tačno u 8 sati smo bili spremni za pokret. Hladno je jutro ali ni blizu onome što sam zamišljao, da će biti smrzavajuće. Ubrzo smo morali stati da skinemo višak garderobe kako se ne bi oznojali. Beti se posle prve pauze odvojila od nas, želela je svojim tempom da hoda, i svojim putem da ide. Nas troje smo tako pošli stazom kojom smi i juče išli. Početni deo staze je isti kao do Skale prethodnog dana, do jednog odvajanja gde smo skrenuli desno. Posle tog skretanja je meni počela avantura. Teren opet čisto stenovit i drugačiji od ranijih planina na kojima sam bio. U daljoj perspektivi struktura planine je kao gomila nasute drobine, ploča od kamena. Na sunčevom svetlu se sve beli kao da je snegom pokriveno, nebo je vedro, plavo, bez oblaka. Malo zaostajem iza Fredia i Ivane, zaneo sam se u fotkanje i posmatranje okoline. Sa moje leve strane visoka padina kojoj ne vidim greben, dugačak da se ljudi u daljini ne mogu ni primetiti, sa desne strane dubina i dolina šume. Ponekad se okrećem i iza sebe, vidim da dolaze još neki ljudi u daljini, i jedan lik sam, već dosta blizu nama. Napravili smo kraću pauzu za okrepu, i da bi stavili kacige na glave, radi bezbednosti i sigurnosti ako se otkotrlja neki kamenčić sa visine iznad nas.

Vreme brzo prolazi,  lagano hodamo bez napora, staza nije previše strma do jedne terase gde smo ponovo stali. To je bio ulaz smeri do vrha. Gledam iznad sebe i staje mi mozak, ne razumem kako se možemo popeti na takvoj strmini. Nije me to plašilo nego je bilo kao zagonetka ukrštenice u kojoj još nije upisano nijedno slovo. Fredi ostavlja ranac da bi olakšao sebi uspon, o tome i ja razmišljam ali ga zadržim na leđima, razmišljajući da će mi gore verovatno trebati jakna, drugi objektiv, baterija, voda, hrana i drugo, pa je lakše nego da trpam sve u džepove. Bio sam počastvovan jer su me poslali da krenem prvi i nalazim putanju. Bilo mi je to zanimljivo i pun elana sam krenuo. Ranije sam većinom svaki vrh ispenjao na nogama, eventualno su kratke deonice zahtevale upotrebu ruku. Vršna piramida Olimpa je međutim u potpunosti penjačka, ruke su neophodne. Bio sam srećan od prvog momenta penjanja, nosilo me je uzbuđenje, brzo sam penjao do nekoliko metara, kada mi se u glavi pojavio osećaj manjka energije. Noge, uglavnom samostalno rade, imaju svoju rutinu, ponekad i svoj izvor energije pa mi kondicija ne zavisi strogo od mentalne snage ili obrnuto, ali u ovom slučaju su noge i mozak očito sarađivali. Tada shvatam da smo mi na visini preko 2600 metara iznad mora, imali smo aktivne dane prethodno, i da se sve to sada na tom zamalo vertikalnom zidu i na toj visini odražava na moju kondiciju. Usporio sam. To je bilo zgodno i zbog pronalaženja putanje, dobrih oslonaca i hvatova, da mogu i ja napredovati a i moji drugari iza. Bilo je markacija, našli smo ponegde i po neki bolt u steni, ali nikada nije bilo jednoznačno kojim smerom je najbolje da idemo. Na kraju smo traverzno penjali, malo levo uz zid grebena, tamo je bilo osetno hladnije u senci, stena je na dodir bila kao led hladna, i malo desno na osunčanom delu gde sam se bolje osećao.

Ovo interesantno penjanje nam je trajalo oko sat vremena i stali smo najzad na stenu vrha planine. Popeli smo i najviši vrh Grčke, Mitikas ili drugim nazivom Panteon, 2917,7 metara na planini bogova. Bilo je dosta ljudi gore koji su se pre nas popeli. Odradili smo bogati fotosešn i zaseli da se kratko odmorimo.

Vreme odmora iskorišćavam za fotkanje, razgledam okolo. Sa svih strana ispod vrha je drugačiji pejzaž. Prema Skali i Skoliu vidim opet sedlo o kom smo prethodnog dana pričali, zapadno ispod vrha je ogromna amfiteatralna šupljina duboka 700 metara i široka oko 1000 metara, puna glečerskih aluvijalnih nanosa kamenja, severno je vrh Stefani, Tronos Dios, Zevsov presto. Gledao sam ga nekoliko minuta. Izgleda kao podijum izdignut iz gomile ispod njega. Deluje nepristupačno, kao da zaista treba nadljudska moć da se savlada. Mi tu moć nismo sad imali, ostavili smo penjačku opremu u autu, ostavili smo taj vrh za neku sledeću priliku.

Odmoru je došao kraj, trebamo krenuti dalje, vratiti se u podnožje Mitikasa. Tužan je oproštaj od emocija koji se javljaju na vrhu svake planine.

Penjanje nam je bilo relativno zahtevno ali spuštanje se pokazuje dvostruko težim. Nemam probleme sa visinom i strahom, imam poverenja u svoje noge i ruke. To poverenje se sada povuklo, malo po malo primećujem da se teže snalazim, duže traje pronalaženje i praćenje putanje nego inače. Padina je toliko strma da ponekad ne vidim gde mogu noge da oslonim pa na slepo opipavam tlo ispod tabana. Silazak nam je tako čak duže trajao nego penjanje. Spustili smo se do podnožja, tu su naše stvari. Pravimo novu pauzicu i dogovaramo dalji put.

Bili smo dobri sa vremenom, imali još dobar deo dana da iskoristimo za još jedan pristupačniji vrh. I da usput pri silasku svratimo do Platoa Muza. Od podnožja obilazimo masiv Mitikasa i Stefania da bi došli iza njih sa istočne strane do Tumpe. Dok smo hodali ispod Stefania, gledajući prema gore, iznad nas se izdizala gromada vrha, oko njega kao zaštita sipar od velikih kamenja koja se gomilaju ko zna koliko dugo vremena. Dalje na vidiku isti prizor sa vrhom kom smo se uputili. Stižemo do jednog planinarskog doma Giosos Apostolidis, opet ostavljamo rančeve i tako krećemo ka vrhu. Do Tumpe je lakši prilaz, na nogama se može ići, samo što smo mi očigledno bili već iscrpljeni, ja sigurno, gladan. Teglio sam se prema gore kao žvaka. U jednom momentu, opet smo bili na vrhu, ovaj put na 2801 metar. Fredi je bio ambiciozan, predložio je da posetimo još jedan susedni vrh pre nego siđemo sa planine.

Vraćamo se do doma, uzimamo stvari i zapažamo drušvo iza doma, familiju divokoza. Mala pitoma bića sa čudno zakrivljenim rogovima. Dom je u podnožju sedla, tako da nas odmah čeka direktan uspon do Profitis Ilijasa. Identičan uspon kao na Tumpu. Meni i dalje fali dodatna energija.

Gore na vrhu nas čeka jedan fenomen, kapelica sagrađena od materijala kog ima tamo na planini, pločastog kamenja, od istog kog je i sam vrh sačinjen. Divim se umeću ljudi koji su ga sagradili.

Oko kapele je podignut i zaštitni zid pa se tako prvo ulazi u neko predvorje i zatim u unutašnji prostor. Pretpostavljam da je kapela imala i trst nekada, jer je pored jednog zida bio naslonjen. Vremenski uslovi, naročito zimi su ovde dosta grubi pa je verovatno to oborilo krst. Pravimo kratak odmor i završavamo penjanje, čeka nas dugačak spust.

Prelazeći Plato Muza, stižemo do doma Hristos Kakalos, koji nosi naziv prvog planinara koji je zvanično prvi kročio na kamen Mitilasa 1913. godine. Mali objekat koji može da primi svega par desetina ljudi vrvi od posetilaca. Unutra i napolju, svuda popunjeni stolovi. Primetno je da ljudi iskorišćavaju zadnje dane sa prijatnim vremenskim uslovima. Seli smo za jedan sto da popijemo zasluženu kafu. Kafa je bila bogovska, ne samo po kvalitetu nego i po kvantitetu. Čašu od 4 deci su pošteno nalili. Prijala je, bila je vrela i ukusna ali prevelika doza. Problema nema, prelili smo višak u boce i poneli sa sobom da pijuckamo usput.

Silazak od ovog momenta je tekao u poznatom osećaju zasićenja zadovoljstvom. Dan je bio savršen, vedar i sunčan, pretežno prijatno topao, nas troje smo bili uhodan tim, imali i sličan ritam i pomalo različit. To razlika je možda čak potrebna da bi svako imao svoju sferu doživljaja. Vraćamo se drugom putanjom, mnogo interesantnijom nego kada smo se penjali. Teren je bio promenljiv, čas sipar, čas čvrsta stena, pa krupno kamenje, zemljani sa korenjem drveća. Sunce je sve niže na horizontu, računamo da ćemo još možda po danu stići do auta. Javljamo se Betiki, ona je već stigla do donjeg doma i čeka nas kod auta.

Oko 4 sati smo stigli do doma Spilios. Prolazeći pored prozora vidimo da su u lobiu prevrnuli sve klupe i stavili na stolove, gostiju više nema, samo nekoliko na terasi ko je još ostao da sedi, kao i mi. Očigledno se spremaju za sezonsko zatvaranje. Idemo do našeg objekta i tamo ista scena sa klupama, samo što su naše stvari isto trebale biti tamo, a ne nađemo ih. Zatražili smo pomoć osoblja i rekli su da je sve tamo samo se zatrpalo negde. Brzinski sve pretovaramo u rančeve, opet je sve to teško na leđima. Drugog zadatka nema, nastavljamo dalje nizbrdo. Poznat teren, još malo horizonta i onda šumska tišina. Brzo idemo, kao da smo prebacili u treću brzinu i to nam odgovara. Noge nas nose, kafa sa planine nas je okrepila, pretičemo ljude koji su pre nas krenuli, brzo ćemo sići. Istovremeno nas i mrak sve brže sustiže. Neko je bio još brži. Pretiče nas ekipa osoblja iz doma. Tada nam je svanulo, da smo u zadnji čas stigli po svoje stvari u dom. Da smo sat vremena kasnije došli, dom bi bio zakovan, konzerviran za zimu i ostali bi bez nekih stvari koje smo upakovali u vreće. Eto, imali smo sreće.

Inatili smo se tami još par minuta, išli u sumraku ali je postalo previše nezgodno tako gaziti po grbavoj i kamenitoj stazi pa smo montirali čeone lampe. Za manje od tri sata mi stižemo dole. U autu nas čeka Beti, drugog nije već ni bilo tamo. Autom se spuštamo ponovo u Paraliu, u isti smeštaj gde smo prenoćili u nedelju. Dali smo sebi malo oduška, počastili se slatkim grčkim rozeom i prepričali Betiki dešavanja na vrhu.

Utorak smo pokrenuli u opuštenom režimu. Sve vreme boravka nadao sam se da ćemo imati vremena za kratko morsko kupanje. Prethodnih dana smo umakali prste u vodu da proverimo toplotu i delovalo je privlačno mlako. Zadnji dan boravka je dao priliku i za posetu plaže. Ujutru smo samo doručkovali i otišli do centra peške da obiđemo radnje za suvenire. Ispostavilo se da smo poranili u 9 sati, većina radnji otvara u 10. Kafića je bilo nekoliko, smestili smo se u jedan na kafu. Zauzeli smo sto tik uz pesak plaže, ispod palme, sa pogledom na more.

Čudan osećaj u novembru biti na moru. Super je što nema gužve i možemo uživati u šumu talasa, vrisku galebova i mirisu soli u vazduhu dok nas sunčevi zraci greju. Popili smo kafe, sledi ono što posle vrha planine najviše čekam. Potrčali smo do smeštaja da se presvučemo, vraćamo se do plaže i pravac do vode. Šokantno je bilo dotaći ledenu vodu. Nenadano mi je to bilo, očekivao sam bar za koji stepen topliju vodu. Telo mi se odupire da nastavim ulazak u vodu, već sav drhtim ali inat me tera dalje. Pre pet godina sam poslednji put bio u morskoj vodi, sad imam priliku, pa ima da se natopim ceo. Centimetar po centimetar se pomičem, ponekad me odalami neki talas a meni dođe da se popnem sebi na glavu. Do pupka sam uspeo da se poptopim i onda sam uskočio da bih presekao muke. Zaplivao i nadao se da ću posle nekoliko jakih zaveslaja uspeti da pokrenem svoj krvotok. Uspeo sam vraga, voda je hladna i tu nema spasa. Brčkali smo se tako petnaestak minuta. Fredi je našao ljušturu morskog puža pa sam i ja hteo da nađem suvenir. Izašao sam u plićak gde je voda do kolena, pa me je sad od gore hladio vetar a na nogama ledena voda. Odlično. Šetamo uz obalu, tražimo puževe i školjke. Fredi ih vadi kao sa rafova prodavnice a ja ni jednu, makar polomljenu. Baš sam se osećao baksuzno. Prošetali smo tako do nekog nasipa odakle se samo vratiti možemo. Ja bez školjki, smrznut, cvokoćem, prsti su mi već bledi od hladnoće a ja i dalje u vodi. Dajem još jednu šansu sebi, krenuo sam kroz neku travu u vodi, po principu možda tamo nađem neki čep od flaše ako ne školjku. I nađem prvu ljušturu, pa drugu, treću… tako redom, dok smo stigli do peškira nismo već mogli držati sve u rukama. Isplati se biti lud. Ispunjene sve želje. Opet se vraćamo do smeštaja da se otuširamo, spakujemo preostale stvari i napustimo sobu, ujedno i Grčku.

Zatvorili smo letnju sezonu na jedinstven način. Neočekivano sam dospeo ovde, upisao još jedan vrh u svoju knjižicu, dobio još jednu priču za avanturistički dnevnik i sve ovo opet u društvu izuzetnih ljudi.

Za još slika otvorite moj album na fejsu jednostavnim klikom OVDE.