Biciklom do mora

Dakle, prva moja višednevna avantura biciklom bila je planirana i pripremana već od kraja proleća u drušvu prijatelja da bih na kraju nesrećno sam pošao. Prvo su bile fizičke pripreme, vožnje, a kasnije i tehničke: sređivanje bicikle i opreme. Posavetovao sam se sa nekoliko prijatelja, od njih mi je najviše pomogao Zoran Č. Pre se nismo poznavali, našli smo se na nekim veb stranicama. Dovoljno je bilo da mu se obratim sa par osnovnih pitanja i on mi je rečima opisao celu putanju koju je predložio da pratim. Sve je detaljno rekao, trebao sam samo slediti uputstva bez da moram brinuti. Sve je bilo lako rešivo, osim dugotrajnog sedenja. Sporiji tempo i drugačija pozicija sedenja su mi pravili probleme nakon dužeg vremena. Ni promena pozicije ni promena sedišta nisu pomogli. Pomirio sam se sa tim da ću verovatno trpeti usput, mada, na moje iznenađenje, nije bilo nikakvih problema što se tiče sedla i zadnjice.

Prvi dan i prvi zaveslaj pedala. Prvi dan je počeo putovanjem koje većinu ljudi iznenadi uz pitanje: "Zašto nisi vozio od Subotice?". …jer sam autobusom premostio deo puta od Subotice do Užica. Za mene logičan odgovor je: radi uštede energije i pre svega vremena. Po principu da ću tu "preskočenu" daljinu u nekoj budućnosti moći još posetiti. Bajs je bio rastavljen na osnovne komponente: točkovi, volan, sedište, menjači, kočnice. Sve skinuto i sve brižno spakovano da zauzima najmanji mogući gabarit kako bi se mogao smestiti u prtljažnik autobusa zajedno sa ostalim stvarima za avanturu dugu šesnaest dana. Finalni oblik trasformisane bicikle umotane u platno, ličilo je na veliku platnenu putničku torbu. Ovaj momenat mi je bio prvi izazov putovanja. Znao sam od ranije, da prevoznici prihvataju i prevoz bicikle, iako bicikla u tranformisanom obliku se ne tretira tako, ali nisam mogao biti siguran dok nije bio smešten u prtljažnik. Prisutna je bila zabrinutost da se ne ošteti ni jedan deo jer to lako može značiti kraj pre početka. Autobus je krenuo u pola sedam popodne sa glavne stanice u Subotici.

Drugi dan. Oko pola jedan posle ponoći, vozač autobusa mi vikne da smo stigli u Užice. Delovao mi je ravnodušnim, malo mrzovoljnim što je zbog mene trebao da se zaustavi, čak nije želeo ući do perona nego je stao pored puta ispred stanice. Kondukter je bio slično neraspoložen, činilo mi se da moram sam izvaditi prtljag iz prtljažnika autobusa. To mi je bilo i neprijatno, ali kada sam izašao iz autobusa kondukter je pošao zamnom i pomogao, pozdravio me je i odvozili dalje, dok sam ja stajao sa teškim teretom pored puta, stotinak metara od perona sa klupama. Teško mi je pao svaki korak tegljenja stvari ili možda još teže misli koje su me pritiskale iznutra. U glavi mi se motalo pitanje: zašto ovo radim? Smestio sam se na autobuskoj stanici, seo na klupu i odmah počeo sa sklapanjem bajsa. Nisam mnogo žurio, ubeđen da mi je na raspolaganju svo vreme ovog sveta. Iznenadilo me je da su proleteli sati u tom komotnom čeprkanju sastavljanja delova bicikle, jer je ubrzo bilo skoro 3 sata posle ponoći kad sam završio sklapanje. Odjednom me preliva jaka trema, kao osećaj zgrčenosti kada imamo obaveze, da moram krenuti a nemam volju. Nikoga nije bilo oko mene, niko da poželi srećan put. Krenuo sam, u tišini, bez podrške, bezvoljno, umorno, prepušten nečemu novom da se desi, bez straha. Krenuo sam ucrtanim putem kojim me navigacija vodila. Izlazak iz samog grada mi je bio dosta komplikovan, tako pomalo ošamućen posle putovanja autobusom, pomalo i gladan i pospan, utonuo u samoću. Vodu nisam poneo od kuće, planski sam morao naći vodu za piće, i stao kod prve prodavnice koju sam zatekao da radi u te kasne sate. Obezbedio sam se za polazak. U prvi susret po izlasku iz grada mi dolazi jedan konkretniji krivudavi uspon, magla i mrak, ali vozim natenane. Obilaze me teško natovareni kamioni i mene počinje hvatati manja nervoza. Glavom punom raznih misli, i sporim tempom imao sam vremena i za filozofiranje. Pošlo mi sa mislima da umesto po originalnom planu iz Užica vozim prema Višegradu, proširim petlju i odem do Bajine Bašte. Krenem ja tim putem i u magli ništa ne vidim, samo nešto čudno i veliko, osvetljeno negde na brdu. Pojma nemajući vozim dalje i skapiram da je to Kadinjača. Srećan dođem do njega, taman malu pauzicu da napravim za brzi doručak i obilazak memorijalnog parka. Nisam mnogo znao o istoriji ali mi je ambijent ulivao strahopoštovanje prema događajima koji su se tamo zbivali pre nekoliko decenija, i klikeri u glavi se i dalje vrte u vezi putanje. Sve više je izbijao umor na meni, pa sam odlučio da se ipak vratim originalnom planu, našao put do Bioske i odatle nastavljam dalje. Posle petnaest, dvadeset kilometara, oči su mi se sklapale od umora, zbog neprespavanih noći pre polaska, osećao sam se kao da do nogu ne stižu ni komande iz mozga da bi pokretale pedale a ni energija da savladaju otpor puta. Koncentrisao sam se da što pre nađem prostor gde mogu orvoriti šator i dremnuti na kratko. Nigde nisam nalazio privlačna mesta, mešavina treme i umora me je verovatno sputavala u racionalnom razmišljanju, verglao sam dalje i postao nestrpljiv. Naišao sam na malu uvalu pored puta. Nije bilo baš idealno mesto, blizu je bio put, što mi je delom smetalo zbog buke, i plašilo me da li će mi neko prilaziti iz radoznalosti što bi mi u tom momentu smetalo, ali mi je ta blizina drugim delom dala neki oblik sigurnosti da sam blizu civilizacije. Čim sam ušao i legao u šator zaspao sam. Budilnik me je probudio. Dva sata spavanja je bilo dovoljno da dođem k sebi, spakovao sam šator i nastavio pedalanje prema Vitasima. Tu obilazim nekadašnju železničku stanicu Šarganske osmice. I dalje sam melanholičan, pomalo još umoran bez obzira što sam odspavao kratko. Podnevno sunce se difuzno probijalo kroz guste oblake iznad mene. Ta svetlost mi je zadirkivala oči, jedva sam gledao kroz pričkiljene kapke. Prošetao sam stanicom, napravio dosta fotografija ali zapravo psihički nisam bio prisutan. Krenuo dalje. Put me vodi prema Mokroj gori, usput se divim pošumljenim brdima, oblačnom nebu i sugerišem da ne krene padati kiša. Stižem do Mokre gore, znajući da me tu čeka ozbiljan uspon do Drvengrada i nije me izneverila informacija. Zaista je momački uspon do gore. Gore me dočekuju mladići koji usmeravaju izgubljene turiste po parkingu, tako su i meni preporučili gde mogu mirnom dušom ostaviti bajs dok razgledam u tom kultnom mestu. Bez obzira na tmurno, oblačno nebo, prijalo je prošetati i fotografisati. Vredelo je doći do njega. Kratko sam odsedeo i na parkingu, gledao u kanjon potoka ispred mene i daleke planine ućebane u oblake. Popustila je trema u meni, smirio sam misli. Sledeća tačka mi je bila u Kotromanu gde je ujedno i granični prelaz u Bosnu. Nisam hteo tog dana preći preko, po Zoranovom savetu, zaustavio sam se pored reke na čijoj obali sam našao i zgodno mesto za šator, u blizini je bila mala prodavnica gde sam odmah kupio sladoled da se osvežim. I dalje sam imao malo nesigurnosti u sebi po pitanju kampovanja, za svaki slučaj upitao prodavačicu u radnji: smem li otvoriti šator pored reke a da ne smetam nikome? Na to mi ona sa utiskom nerazumevanja odgovori da smem. Osetio sam da nema mnogo značaja da se izjašnjavam i pošao do obale da započnem prvi ritual predstojećih kamperskih dana. Sastavio šator, uneo stvari, spremio prvu večeru i pošto se nebo već naoblačilo, pokrio sam i biciklu da ne kisne previše pa se i sam ušuškao pred spavanje. Nakon sat vremena, čujem agresivan zvuk trube auta, čudan zvuk sirene. Krišom otvaram vrata šatora i spazim policijski auto pred sobom. Uplaših se u momentu da me neko nije možda prijavio zbog kampovanja na nedozvoljenom mestu, ali policajac me samo upitao odakle sam. Odgovorih mu da sam iz Subotice, na šta on samo mahne rukom i ode. Nije mi bilo jasno šta se dešava ali laknulo mi je, znao sam da je sve u redu i da je verovatno samo rutinska kontrola bila jer sam ipak bio u blizini granice. Od tog momenta sam već mirno zaspao. To veče je bilo dosta kiše, ujutru mi je potrajalo dok sam sve osušio i spakovao, hteo sam da sve bude suvo, da ne pakujem vlažnu opremu kako ne bi poprimilo neprijatne mirise u toku putovanja. Drugi dan avanture i prvi dan na biciklu je sumirao 58km daljine 1350m elevacije.

Treći dan. Na graničnom prelazu Kotroman me sa osmehom dočekuje graničar. Jednoznačno se vidi kada se pojavi takav tip kao ja, natovaren torbama i opremom, da je u pitanju velika tura, pa tako me i upita kuda sam pošao i odakle sam došao i dodao neku šalu. Proverio je moja dokumenta i poželeo mi je srećan put. Tako pozitivno nastavljam do Višegrada. Setivši se predloga, razmišljao sam da u gradu napravim pauzu za ručak, da tražim restoran i najedem se ćevapa. Lutajući malo po obali Drine, zaustavlja me jedan stranac, mladić sa fatbike-om i raspriča se. On je krenuo iz Škotske, putuje dok ima novaca, pa nađe posao negde da zaradi za dalje pustolovine i tako mesecima on vergla po Evropi. On me je odveo i do dobrog restorana. Naivan naručujem 10 ćevapa u  lepinjama i prilozima, i teleću čorbu za predjelo. Konobaru je to odmah bilo jasno kao dan da je to previše za mene samog, ali kulturno nasmejan me je upitao da li ću sve pojesti ili treba možda da spakuje jedan deo? Ja i dalje naivan i samouveren u svoju glad mu odgovaram da ću sve potamaniti, na šta se još više nasmeje i odlazi da priprema narudžbu. Naravno, bio je u pravu, jer me je već čorba delimično zasitila, i nisam mogao pojesti više od 5 ćevapa. Za ostatak se konobar uredno spremio i upakovao mi je u kutiju da mogu poneti za kasnije. Brzinski sam obišao grad, Andrićgrad, ćupriju na Drini i nastavljam svoju putanju prema Goraždu. Tražeći mesto za kampovanje, spustio sam se niz obalu Drine i kod jedne česme sretnem čoveka koga odmah ispitujem gde smem smestiti šator. Poslao me je na neko mesto koje nisam našao, ali srećom, jedna gospođa je primetila da sam izgubljen malo, tako i komšije, i pozvali su me u svoje dvorište da budem na bezbednijem mestu, ponudili su mi da se istuširam toplom vodom, ponudili su me vrelom supom, pivom, kafom, kupinama, jako su bili ljubazni i oduševljeni mojim planovima ove cikloture. Pričali su mi kako su ponosni na svoj grad i na sugrađane, na sportske uspehe svojih sportista, razogavarali smo do kasno uveče. Ujutru su me ponovo čekali kafom i doručkom, pričali smo još nekih sat-dva, i krenuo ja dalje. Put do Goražda mi se zaokružio sa 76km daljine i 1980m elevacije.

Četvrti dan. Pre polaska, hteo sam napraviti jedan selfi sa mojim domaćinima, ali telefon kada sam ga uzeo u ruke je bez slike i bez zvuka. Tipkam po ekranu, pritiskam, restartujem ga, ali ništa ne reaguje. Pomirio sam se da je pokvaren. Uslikali smo se fotoaparatom i krenuo putem prema Foči. Slikanje smo srećom mogli rešiti fotoaparatom, ali mi je bilo krivo zbog kvara telefona, bio mi je potreban za navigaciju. Ipak idem dalje. Ostalo mi je da se oslanjam na imrovizovane štampane mape na papiru i spisak mesta, gradova kroz koje prolazim. Stižem polako do okoline Foče, i pred ulazak u grad primetih tablu sa mapom i slikama, "peščanih piramida". Učininilo mi se interesantnim, još je pisalo da je biciklističkom putanjom na samo devet kilometara, pa sam radoznalo krenuo tim putem ne misleći na vreme koje imam na raspolaganju. Odmah u startu se razjasnilo da ovo neće biti lakih devet kilometara, jer je uzbrdica sve do kraja ili kakav utisak sam tada imao, do beskraja. Tako se ja kilavim po vrućini, nikako ne osećam napredak. Telefon ne radi, ne znam koliko sam prešao i koliko mi je još preostalo do piramida. Naporno je bilo voziti po jakom usponu, bisage i kompletna oprema su delovale višestruko težim, i još teži osećaj nepredvidivosti situacije. Bilo mi je dosta neprijatno tako voziti. Okolina na tom putu mi se nije dopadala. Delimično seosko okruženje sa kućicama u neodržavanim dvorištima, zapeljane ograde sa bodljikavom žicom, asfalt puta potpuno zapušten i tako mi je to sve pravilo velike poteškoće. Nakon sat vremena mučenja morao sam stati da odahnem u hladu drveta pored puta. Znoj je tekao duž provrelo telo, majica je bila potpuno mokra, sve oko mene, asfalt, stene, vazduh zrače upijenu vrućinu, jedino se zelenilo odupiralo vrućini i pružala osveženje. Naslonio sam biciklu u hlad i seo pored nje. Pokušavao sam ponovo da oživim telefon. Posle par minuta čačkanja sam začuo neki ton iz njega. Skoncentrisao se malo, i setio se da sam sinoć smanjio osvetljenje ekrana radi uštede baterije i nisam vratio na automatsko, zapravo sve vreme je radio, samo zbog jakog sunčevog svetla se ekran činio ugašenim. Dakle sve je u redu sa telefonom, sve funkcioniše, uključim navigaciju i protumačim ostatak puta do piramida. Usput sam naišao na izvor gde sam uspeo da se osvežim i vratim sebe u život. Kraj puta je bio jako loš, izdrobljen asfalt, ponegde samo drobina. Odjedom se pojavile čudne kamene stvorevine. Sve se lepo uklopilo, beli oblaci, plavo nebo, idealno za fotkanje. Stubaste formacije su me fascinirale. Znao sam im način nastanka i razmišljao koliko su osetljivi, da bi ljudsko stvorenje moglo golom rukom da ih uništi, a stoje možda već hiljadama godina na svom mestu, čuvajući praistoriju sesimentacije dna davnih mora ili okeana pa kasnije ispiranje bezbroj kišnih kapi. Napravih nekoliko slika i krenuh nazad prema glavnom putu ka Foči. Spust je bio lakši od penjanja, ali zbog lošeg asfalta bio težak jer se nisam smeo previše ubrzati. Ruke su mi zabolele od kočenja i krutog držanja volana, ukrala mi se i neka nervoza zbog toga. U Foči se nisam mnogo zadržavao niti razgledao. Napravio sam samo manji krug u potrazi za prodavnicom, našao minimarket da kupim hranu i piće, malo se osvežio i vozio dalje prema Plužinama. Ova putanja je bila ucrtana i u originalnoj ruti pa sam samo pratio određene znakove. Stižem kod Broda na Drini, u nepažnji tamo skrećem na desnu stranu Pive i pravo na brdo. Na par mesta sam zapažao table sa natpisom NP Sutjeska, ali mi nije palo na pamet da sam na lošem putu. Gnjavim se ja opet uzbrdo tako desetak kilometara, bilo mi je čudno i to što ima puno izvora pored puta što je bilo suprotno onome što su mi nagoveštali savetnici, da na potezu između Broda i Plužina nema pijaće vode, i tako začuđen stižem do jednog odmorišta pored puta, sretnem dve žene što prodaju sokove i likere od borovnice. Taman da stanem odmoriti, kupim sok da bih zasladio vodu. Kao svi ljudi koje sam sretao usput, i gospođe odmah pitaju odakle sam i kuda vozim, ja im rutinski objasnim i to je bio momenat šoka kad su mi začuđeno odgovorile da sam na lošem putu, jer ovaj vodi prema Trebinju a Plužine je na susednoj obali reke. Mogao sam nastaviti tuda, ali mi Durmitor bio već na umu i od njega bih onda morao odustati, to nisam hteo, tako odlučim da se vratim...nizbrdica mi nije teško pala. Kod Broda skrećem na pravi put i vozim sa leve strane Pive prema Plužinama. Put je očajan, grbav, sav u nekim odronskim delovima brda, izvora nigde kao što su mi i najavili. Znao sam da je težak deo puta pa sam bez stajanja vozio da što pre ostavim tu deonicu iza leđa. Kako sam izgubio dosta vremena na omašaju, polako je i sunce počelo da zalazi a ja još nisam ni blizu grada, niti nalazim mesto za kampovanje. Kod Mratinja sam znao da imam mogućnost da se smestim negde pa sam to zacrtao za cilj tog dana. Mratinje mi bilo bliže od Plužina ali ipak, mrak je bio brži i čak ni tamo nisam još stigao. Uzbrdicama nikad kraja. Kod brane elektrane me zaobilaze neki stranci, porodica iz Nemačke i zaustavili se nudivši pomoć da me odvezu kako ne bi vozio po mraku, ali odbio sam ljubazno, rekavši da moram odvoziti rutu do kraja, da ispoštujem svoje obaveze. Osmehom su se pozdravili i otišli. Sa visine sam zapazio malo poluostrvo na obali, tamo su već bili smešteni pomenuti nemci, pa sam i ja odlučio da se tamo usidrim. Nisam bio raspoložen za društvo, oni su bili dole na obali, a ja sam našao prazninu na nasipu, taman da budemo jedni drugi na vidiku a da se ne ometamo međusobno. Dok sam sastavljao šator, čovek je dotrčao do mene, dobro raspoložen čestitao za uspeh. Razmenili smo samo par rečenica, ko odakle dokle putuje. Zapazio je ostatke ognjišta koje je neko prethodno ostavio, nekoliko suvih grana i komada drveta i pitao da li mi trebaju jer njemu treba za potpalu, nisam imao nameru da palim vatru pa sam mu sve prepustio i vratili se svojim poslovima da pripremamo svoja “prenoćišta”. Brzinski sam samo večerao, nešto malo čeprkao na telefonu i zaspao. Na ovom mestu mi je bilo najlepše buđenje. Maglovito akumulaciono jezero tirkizne boje, zraci sunca iza brda, čist vazduh i tišina. Baš onako kako sam pre zamišljao kampovanja u divljini. Sve je bilo još vlažno od rose pa nije imalo smisla da se pakujem i odlučih da se osvežim. Umio sam se ledenom i bistrom vodom, razmišljao sam čak i da se okupam, ali je voda bila šokantno hladna za mene, nisam mogao dublje ući od visine kolena. Doručkovao sam i krenuo da pakujem šator. U nekom momentu se nešto trglo pored šatora kada sam shvatio da je to neka manja zmija, smuk možda ili nešto slično…na svu sreću nije imala nameru da napada ali mi je ipak unela strah u dalje pakovanje opreme. Brzo sam završio sa spremanjem i krenuo putem. Nemci su mi se iz daljine pozdravljali, kao najdraži prijatelji, ja im uzvratio pozdrav i verglao prema selu da nađem izvor. Put do Mratinja mi je bio dug 98km sa ispenjanih 2300m elevacije.

Peti dan. U Mratinju sam odmah našao česmu sa izvorskom vodom, kao sve druge i ova je bila ledena, prijalo mi je. Napunio sam sve boce i vratio se preko brane na put do Plužina. Očekivao sam da će grad biti niže, na obali reke, ali ne, suprotno, na brdu je, na samoj ivici kanjona. Seo sam na klupu, s pogledom na kanjon Pive, doručkovao, posmatrao sajle od zip lajna i gledao mapu kuda mogu dalje. Dvoumio sam se jako, da li nastaviti direktno prema Nikšiću, ili kad sam već tu, da premotam preko Durmitora?! Teška odluka je bila. Pala je na stranu Durmitora. Putanja je bila jednostavna. Od prvog kilometra, put je vodio uzbrdo bez milosti. Vrućina kao i uvek. Mučio sam se zbog velikog tereta, ali vidici su me hrabrili da nastavim. Stajao sam mnogo puta jer me je začarala panorama na svakom serpentinu. Bilo je dosta deonica gde ni traga senke nije bilo, osim nekoliko tunelčića, pa i šumskih delova gde je bilo malo blaže zbog hladovine. Ipak, jako sporo napredujem. Jedva se nabrajaju kilometri. Opet sam bio u situaciji kada moram tražiti mesto za noćenje jer je dan primicao kraju. Na mapi telefona je bio naznačen kamp, ne znajući kakav je jer nije bio planiran taj deo puta i njega sam postavio za cilj tog dana. Jedva uspevam da se izborim sa usponom, u nekom momentu sam čak i odustao od pedalanja, misleći da je lakše gurati bicikli,  stajem i počnem da guram. Brzo mi se pojasnilo da nisam u pravu, teško je i gurati, čak teže jer su mi proklizavale sprinterice pa bih mogao i pasti na putu. Automobili redom prolaze pored mene, mnogo njih su svirnuli u znak podrške ili doviknuli koju bodrivu reč. To mi je mnogo prijalo, ulivalo snage da nastavim i nakon par minuta predaha odlučim da vozim dalje. Ovo je opet ponelo nekoliko poteškoća, jer je skoro nemoguće pokrenuti biciklu na takvoj uzbrdici sa terenom na paktregeru jer se prevrće. Namučih se svakom žliom, vpzeći cik-cak od jedne do druge ivice puta i uspem se pokrenuti. Brzinom jedva 6kmh, ali napredujem. Vozači auta strpljivo i solidarno me obilaze, dovikuju, bodre. Zadnjim kapima svoje snage stižem do mesta Trsa, tamo je kamp. Olakšanje i telu i duhu. Tu se nalaze dva restorana sa sopstvenim kampovima, odem u prvi i pitam za mogućnosti i cene. Konobar mi kaže da je cena mesta za šator 4 eura, nije mi delovalo baš povoljno ali nemam izbor, pitam gde se mogu smestiti, on mi pokazuje na divlju livadu u sred ničega. Nije mi bilo jasno i ponovo upitam gde, on ponovo pokaže na livadu i otišao da poslužuje goste. Nije mi se sviđalo da za 4 eura budem negde na otvorenom, otkud znam kakvih divljih životinja ima na planini, pa sam otišao do drugog restorana sa istim pitanjima. Konobarica mi reče da je mesto za šator besplatno, uz to smem da koristim tuš sa toplom vodom i toalet. Nisam mogao poverovati. Pomislio sam da je i ovo neka varijanta da me smeste na livadi umesto kamp mesta, i kaže da se mogu smestiti bilo gde u ograđenom delu gde su mali drveni bivaci. Prelila me radost da ću biti na bezbednom. Ulazim u malo "dvorište" kampa, i zapazih šatorčić koji su sastavljale dve devojke. Primetile su i one mene jedna je prišla bliže meni, vedrim pogledom čestitala za uspon do kampa jer se očigledno videla po meni borba za životom dok sam se mučio na uzbrdici. Koliko smo uspeli da se sporazumemo, njih dve su stopom putovale iz Nemačke. Tako se u par reči ukratko  ispričali zatim se vratili svojim šatorima. Dok sam pripremao večeru telefonom razgovarao odnekud se ponovo pojavila nemica sa šakom divljih jagoda i planinskih bobica. Nisam znao ni kako reagovati koliko je iznenadno bilo i opet negde otišla sa drugaricom. Ubrzo mi je postalo hladno, najhladnije veče tokom celog putovanja, na visini preko 1000m. Ušuškao se u šator i jedva zaspao zbog hladnoće. Ovaj poduhvat mi je bio dug 36km sa 3000m elevacije.

Šesti dan. Posle jutarnjih procedura razmišljam da se prošetam markiranom pešačkom stazom. Čak sam i kreuo ali posle par minuta šetnje primećujem da nešto nedostaje, nisam imao sat na ruci. Setih se da sam ga skinuo ujutru kada sam se tuširao, da je verovatno tamo ostao. Zabrinuo sam se da ga neko ne pronađe pre mene i uzme. Tako se vratim brzo do kampa. Sat sam našao, ali sam previše vremena izgubio da bih mogao završiti šetnju. Spakovao sam stvari, natovario na biciklu, i setio se gesta nemice, želeo sam nekako uzvratiti ali ih nije bilo a nisam mogao ni čekati, ko zna kad planiraju da se vrate. Smislio sam da im ostavim mali suvenir koji sam još u Drvengradu kupio i činilo mi se da može biti slično lep kao i sinoćne jagode. Ostavio sam im na pragu šatora i pošao na put od Trsa prema Žabljaku. Predeli su mi oduzimali dah, i zasitili me euforičnim osećanjima prvog susreta sa vidicima Durmitora. Smenjivanje plavih, zelenih, belih i sivih nijansi uz dinamiku svetla i senki oblaka me teralo da fotografišem svaki momenat. Zaboravio sam na sve prethodne muke uspona i vrućine. Zavidim ljudima koji žive u blizini ovakvih predela. Nisam sve mogao tada ni shvatiti što me okruživalo na tom prvom delu vijugavog puta pre ulaska u kanjon i dolaska do vidikovaca. Pojavljuju se čuda Durmitora, Prutaš, Šarban, Sedlo… Stezao me je osećaj radosti u tolikoj meri da sam bio na granici plača, nejasan osećaj pun sreće, ostvarenja, duboke radosti kada se tok vremena zaustavio. Da je to večno trajalo ne bi bilo dovoljno. Gore na Sedlu stajem da odmaram pošto je tamo bilo mnoštvo drugih ljudi, prolaznika, planinara i ko zna koga sve, osećao sam se kao među prijateljima. Morao sam da se okrepim jer je adrenalin svario sve ugljene hidrate u meni i morao sam vratiti nivo šećera u krvi na normalu. U toj pauzi srećem jedog kolegu biciklistu koji se upravo pripremao da se spusti nizbrdo drumašem. Po registarskoj tablici njegovog auta sam predpostavio da je iz Mađarske pa sam bio hrabriji da mu se obratim na maternjem jeziku. Ispostavilo se da smo imenjaci, skoro pa i komšije, iz susednog grada Subotice, iz Segedina. Raspričali smo se pošteno ortački i krenuli oboje svojim planiranim putevima u suprotnim smerovima. Od te tačke sam imao duge nizbrdice na kojima sam se prepustio prethodnoj euforiji i samo se kotrljao. Brzo stigao do Žabljaka. Tu sam planirao prenoćiti da bih mogao obići Crno jezero. Na glavnom putu me je zaustavio čovek sa džipom. Prvo pomislih da se ne snalazi i traži pomoć. U sebi rekoh: gde mene nađe kad ni sam ne znam gde sam. Pitao me je šta tražim, rekoh kamp. On me odmah uputi u svoj autokamp. Iz nekog razloga mi je bio neprirodan taj susret i ubeđivanje da dođem u njegov kap. Bilo mi sumnjivo, ali nemam šta gubiti, ako mi se ne bude sviđalo idem dalje. No, nasuprot, savršeno je bilo. Hteo sam umreti na usponu do kampa jer je put pod 45 stepeni nagiba, ali kad sam video male platoe ukopane u kosini brda, sve pod borovima u hladu, u centru kućica gde su bili tuševi sa vrelom vodom i toaleti, vredelo je pomučiti se. Ujutru sam se na brzinu spremio i pošao do jezera. Biciklom je relativno blizu, pristupačan i asfaltnim putem. Naravno nije mi bilo dovoljno da vidim samo glavni turistički deo, pa sam kerenuo stazicom da obiđem celo jezero. U početku je staza bila jako dobra, u hladu šume, ali se brzo pretvorila u mučne neprohodne stenovite vratolome. Peške je sve odlično, ali biciklu nisam trebao poneti. Ipak nisam odustao i tako sa bajsom se provukao kroz ceo krug staze. U povratku kroz grad sam stao u marketu da dopunim rezerve hrane i pića, svratio do pošte da pošaljem par razglednica. Vratio se u kamp po stvari, i krenuo dalje prema Nikšiću. Tako sam dan susreta sa lepotama durmitora zaključio sa 41km, 970m elevacije.

Sedmi dan. Po izlasku iz Žabljaka, Na putu do Nikšića sam u plan uvrstio kanjon Nevidio. Po slikama sa neta mi je obećavalo nešto fantastično i jedva sam čekao da stignem. Opet muke na uzbrdicama, stižem do kanjona. Na samom ulasku info tabla sa cenama i pravilima. Pošto je zahtev da se ide vodičem, plus plaća se ulaz, nisam nameravao ni da pokušavam išta, nego sam pratio samo asflatirani put u dubinu kanjona u nadi da ću i tako naići na lepe prizore. Tu sam prolazio kroz mala sela interesantnih naziva, meštani su me začuđeno posmatrali u prolazu kao vanzemaljca i naravno većina sa osmehom me i pozdravila. Potočić koji protiče kroz kanjon mi je bio najslađi. Jedva curi, ili je možda veći deo vodene mase ispod stena sakrivena od sveta, čistija od flaširsne vode i po toj podnevnoj vrelini ledena. Dosta duboko sam ušao u kanjon, bez neke očekivane atrakcije i sa nekoliko fotki završavam avanturu u kanjonu. Usput ništa spektskularno sve do blizine grada. Na horizontu mi se pojavljuje kišna zavesa začinjena sa grmljavinom. Bio sam u velikoj dilemi, dok nisam osetio prve kapi kiše. U tom momentu sam se zaustavio da vidim šta ću. Kiša je prestala a na horizontu se pod oblacima pojavila duga. Poklon dana. Bez obzira na tu lepotu, tmurni oblaci su i dalje bili na nebu pa odlučujem da se smestim u obližnjem selu pre Nikšića. Zatražio sam pomoć od radnice jedne prodavnice, za potragu kampa, ona me odmah i uputila kilometar dalje da ću naići na autokamp. Stižem tamo, a struje nema. No meni to i nije bitno, samo da me ne razbije neka oluja. Tek što parkiram bajs, vidim ispod strehe biciklu sa bisagama. Nepromašiv znak da ću imati društvo bicikliste avanturiste. Pomislih da je stranac, ali na moju radost kragujevčanin. Popričali smo malo, ja još čekao na struju da bih se okupao, ali me pre stigao umor i zaspao sam takav sa usputnom prašinom na sebi. Ujutru nastavljamo sa kraćim razgovorom, ko kuda ide i kuda bi možda bilo bolje i polazimo svojim putevima. Deonica od Žabljaka do Vranića je bio 80km, 1200m elevacije.

Osmi dan Iz Vranića sam hteo ići preko Nikšića, ali pošto sam hteo obići oba jezera, prvo sam svratio do Krupačkog jezera i odatle do Slanog jezera. Neprecizno sam gledao putanje, i nažalost u potpunosti sam zaobišao Nikšić. Slano jezero mi bilo mnogo atraktivnije za fotkanje, tu sam sreo i psa lutalicu, koji me je uplašio samom pojavom, ogroman neki brdski džukac, na moju sreću smiren, unatraške sam se udaljio od njega i brzo zbrisao bajsom. Na nasipu jezera sam stajao svakog minuta zbog zanimljivih momenata za fotkanje. Nije to bio razlog, ali na tom mestu mi se odjednom aparat ugasio sa tekstom greške na ekranu. Smorio sam se u momentu ali sam se nadao da je samo zbog vrućine nešto zaglavilo. Nastavio pedalanje do kraja nasipa i stao da vidim mapu kuda dalje vodi put. Našao sam neki put koji mi apsolutno nije bio u planu, niti mi je bio simpatičan, ali se činio kraćim da tuda vozim do Kotora, i vodi preko Lovćena, odnosno Njeguša, odakle je čist spust do grada. E, jesam se lepo zeznuo. Rekao bih da su mi se počele ređati nesrećne situacije. Oluja pre Nikšića, pa promašaj grada, kvar fotoaparata, blagi bol levog kolena. Neki, mogu reći nepoznati, rudarski put, koji spaja kamenolome i razne lokacije gde uglavnom prolaze samo kamioni. Ponekad neki motoristi koji su verovatno slično zalutali. Srećom, svuda je bio asfalt prihvatljivog kvaliteta, ne odustajem ali sam imao izrazitu želju što pre da pređem taj put. Polako stižem od jednog sela do drugog, ponegde neka kafana sa boemskim dušama u hladu strehe i približavam se poznatom predelu, blizu Lovćena. Nestrpljivo sam vozio i čekao da mi se pojave njegovi vrhovi, Jezerski i Štirovik ali nikako da dođe taj momenat. Taman kad mi ponestajalo snage, koleno sve jače počelo da boli, u daljini se pojavi jedna sitna iskra svetla. To je bila refleksija sunca na repetitoru na Štiroviku. Nisam daleko, realno imao sam još 50km do cilja. Smenjivali su se usponi i spustevi, levo koleno mi je u tolikoj meri zabolelo da sam morao popiti jedan brufen a ni posle toga nisam mogao gaziti levu pedalu već praktično samo desnom verglao. Najzad stižem do Njeguša. Sa svih strana natpisi o pršutama, pa kako ne bih ogladneo?! Tu sam još imao blagi uspon do Žanjevog dola, i posle poznati i voljeni serpentini iznad Boke. Prelaskom preko grebena osim vidika i vazduh se promenio, pre je uvek bio svež, makar i vreo ali svež, planinski, a sa druge strane, sa mora je udarala vrućina, zagušljiv, slan, ali toliko mi je bilo drago to osetiti jer je ujedno to značio kraj moje prve biciklističke ture do mora, uspeh. Sav taj ambijent je pridodao posebnu draž. Opet taj osećaj grča u grudima kao na Durmitoru. Radovao sam se što je kraj, bio sam premoren u svakom obliku, prljav, ulepljen u znoju, gadila mi se odeća koju sam nosio na sebi iako sam svaki dan oblačio čisto. Čelo, podlaktice, vrati, uši, noge, sva slobodna površina kože izgorela na suncu, hrapava od iskristalisane soli, isušen, sa bolovima…muka pun spisak…. ipak sve preklapa osećaj kada sam stao na prevoju, sa vatrenim horizontom iznad Jadrana i zaliva, gust užaren horizont kroz koji se jedva prosijava sunce u zalasku, buka cvrčkova sa svih strana, vreo letnji dan, svest da je more na dohvat ruke i koliko prija sama pomisao na prve talase koji pomiluju i rashlade umorne noge. Taj prepoznatljiv miris, možda ne okeanski ali prijatan, svest da sam kroz 8 dana od kojih je svaki zaseban životni doživljaj a čine celinu jedne velike priče kojem je tu završetak. Ovde, na tom prevoju, između planina i mora. Svemu tome je temelj napravila samo jedna odluka: želim putovati. Put od Nikšića do Kotora je bio najduži sa 103km, 1500m elevacije.

U Kotoru mi je sledila ubitačna gužva, i njoj sam se radovao, sa osmehom na licu, vozila jedva napreduju po centimetar a ja se gušim od smoga. Provlačio sam se pored njih, polako, kaskaderski sa bisagama. Stižem najzad do “mravinjaka” kvart u Kotoru gde me Ljubomir i njegova majka već srdačno dočekuju. Srcu dragi ljudi, zagrlio sam ih nadražen sveukupnim doživljajima koji su se odjednom koncentrisali u te trenutke. Srećan sam.

Dva dana odmora je doprinelo oporavku kolena pa sam za početak vozio samo u blizini, do nekih plaža gde sam nalazio prikladno mesto sa hladovinom. Još kod kuće sam na netu nalazio tekstove o Vrmcu, i pročitao da se može preći bajsom preko grebena. A to me kopkalo već odavno, da vidim to brdo izbliza. Prateći savete sa neta, krenuo popodne od Gornje Lastve. Do tamo je bilo sve u redu, uspon kao svaki, težak ali ništa iznenađujuće. Još sam vozio bez bisaga, i bicikla se činila laka kao pero bez tereta. Usput sam pronalazio smokve, kupine, grožđe i mogao sam se zasladiti do mile volje. Tim uživanjima je ubrzo došao kraj kad se prekinuo asfaltni put i počeo makadam. Naravno na netu je bilo reči i o takvom putu, ali da je prihvatljivog kvaliteta, da se može provozati po njemu biciklom. Međutim suprotno. Biciklu ni gurati nisam mogao velikim delom jer je bilo posuto krupnim kamenjem tolikih veličina da se menjač i lanac kačio u njih, morao sam na ramenu nositi bajs kao pri obilasku Crnog jezera na Žabljaku. Oblio me nostalgičan besan osećaj gluposti. I tako 7-8km dok nisam stigao do starog vojnog zamka. Dakle do zamka je praktično neprohodan put biciklom, čak i peške je težak. Od zamka pa na dalje asfalt. Naređalo se dosta toga neočekivanog i lošeg, ali je deo zbog kog sam došao, zbog vidika sa Vrmca prema Kotoru balansirao poteškoće. Proveo sam još 8 dana na moru posle 8 dana vožnje, planirao sam obilaziti okolinu čak i šetati po okolnim planinama, ali sam verovatno bio zasićen doživljajima, pomalo premoren, istrošen, fotoaparat ni dalje nije radio pa me to isto demotivisalo. Praktično sam te dane provodio opušten, bez nagona da vozim ili  lutam. Predzadnji dan moje avanture sam hteo prošetati po brdima iznad Kotora, predomišljajući se na kraju sam krenuo samo pešačkom planinarskom stazom iza bedema, kiša je naizmenično padala i prestajala ali me nije sprečila da se popnem do vrha. Sam pogled sa te visne u zalasku sunca mi je otplatio nezgodne momente zbog kiše. Sa brda sam se vraćao kroz tvrđavu, tamo me još više zarobio pogled na okolinu, bilo je baš mnogo turista koji su isto bili oduševljeni prizorima. Tako mi se taj dan upotpunio u oblačnom i kišnom zalasku Sunca.

Zadnji dan sam planirao prepodne biti na plaži, ali je ponovo bilo tmurno vreme, i kiše prethodnog dana su rashladile vodu zaliva zbog čega već nisam imao volje da se brčkam. Osetio sam da je dovoljno bilo 16 dana u nizu sa toliko događaja. Vratio sam se u stan da pakujem stvari, rastavim bajs i pripremim sve za povratak kući. I taj momenat je bio upečatljiv za avanturu. Uželeo sam se povratka kući, bio tužan što se završava i letovanje i celokupna avantura, žao mi je bilo što odlazim iz Kotora, što se ponovo rastajem sa mojim domaćinima koje sam zgotivio godinama letovanja. Ceo zaliv je zapravo mesto koje ima dosta svojih mana, moglo bi se dosta toga popraviti, ali na neki način meni to ostaje u pozadini kada sumiram sve ono što je dobro, jer je struktura zaliva, ambijent takav da nemam ni potrebu za urbanim delom već pretežno onim prirodnim, koji je, verujem najbogatiji na celoj obali crnogorskog primorja, koji me privlači da joj se vratim.

Na stanici klasično čekanje na bus koji kasni bar pola sata ali sigurno ceo sat, i posle još 17 sati putovanja do Subotice. Kod kuće sam mesec dana samo vegetirao, osećao se kao u tuđini, kao da sam došao sa druge planete, da sam na putu bio kao kod kuće, a kod kuće kao u gostima.