Ultra Pirin

Brzo prođe dva meseca od tog prvog susreta. Tada mi se činilo to kao dug period koji ću dugo čekati da prođe. I evo, već je tu. Maltene nespremnog me zatekao 11. septembar.

Što češće putujem, sve više su i ovakvi momenti glatko prolazni. Rutinski se već spremam, većinom uobičajene stvari pakujem, ne moram toliko razmišljati o planovima i mogućnostima. Najmanje o mogućnostima. Razmišljam samo o tome kada trebam stići i gde.

Četvrtak je. Na poslu sam. Dogovorio sam se da ranije izađem kako bih u pristojnije vreme mogao stići do Banskog. Taj momenat mi je zapravo najstresniji. Polazak. Prethodne noći sam većinu stvari upakovao u auto, ostale su samo hrana i neke osetljive stvari poput foto opreme koju nisam hteo ostavljati u gepeku na vrućini da čekaju polazak. To sve sam u roku od par minuta ubacio u gepek, okupao se brzinski da svežiji počnem višesatno putovanje i polako krenuo.

Taj momenat kada zatvorim vrata od auta mi je uvek ključan. Taj tupi zvuk prekida buku grada, vetra, spoljašnje temperature, mirisa, svega što je deo okoline u kom provodim svaki dan. Zatvaranjem vrata stvaram svoj mini svet putovanja, u kom sam fokusiran samo na put i cilj ka kom krećem, svet koji je visoko blizu oblaka. Obično uključim muziku, klimu ili samo spustim prozore, da još više izolujem sve okolno pa ponekad i komunikativne vozače koji trubom pokušavaju preneti neku zanemarljivu tenziju. Volim taj izolovan ambijent u tom mehuru od auta. Taj mehur putuje daleko dokle ga volja nosi, najbolji saradnik mnogih avantura. Volim duge vožnje, što dalje, nije mi problem ni ceo dan biti za volanom. Putovanje me ispunjava isto koliko i stizanje do odredišta. Putovanje je plovidba u okeanu vremena. U ovom konkretnom momentu, putovanje u “budućnost”, prema istoku, tamo gde je Sunce već prošlo, i vreme se meri jedan sat unapred naspram naše zone, dakle, u principu podmlađujem se.

Put mi je već poznat. Vozio po danu, noću, po snegu, po vrućini, a sada, po kataklizmičnom pljusku. Računao sam neko vreme dolaska do Banskog, ali ova kiša će me sprečiti u tome. Toliko pada da brisači mlate kao da vozim kroz akvarijum, ne stižu skinuti sliv vode niz vetrobran. Usporavam, svi usporavaju, jedva vozimo pedeset na sat. Ne vidimo ni put, samo ograde. A po asfaltu bujica kišnice, bacaka se i auto kada naletim na neku dublju lokvu. Taj moj putni mehur više ne izoluje od spoljne buke, postao je deo tutnjave nevremena. To mi i ne smeta, samo gledam na sat, koji mnogo brzo vrti brojke, brže nego kilometar sat kilometre. Šta ću, priroda pokazuje da joj se može kako joj se ćefne, nema da ja planiram kako hoću. Javio sam se gazdi smeštaja da ću malo kasnije stići i opet se lagano prepustio putovanju. U blizini Niša oblaci se razilaze, Stara planina se izdigla iznad njih i ućutkala oluju. Dočekala me je kao dobrodošlog putnika. Iz kataklizme stižem u raj. Period pred sumrak, zlatno doba dana pred zalazak Sunca. Sve boje postaju toplije, mekane, a Stara planina leprša svojim širokim konturama, veličanstveno se uzdiže iznad horizonta kao veliki čurvar državne granice.

Na granici ovom prilikom nema incidenta između nestrpljivih putnika i opuštenih graničara. Mirno je, samo moram i tu malo čekati u koloni. Ne nervira me ništa, sve je rešeno, sve je u redu. Brzo mi se vrati pasoš, idem dalje na komšijski prelaz, prelazim u Bugarsku. A tu na moju sreću komšije govore malo srpski, mnogo više nego ja bugarski. Postavljaju uobičajena pitanja, kuda idem, šta imam u autu? Rekoj im ukratko: u Bansko, na Pirin, na trku. Misleći da ću mu time biti dosadan i pustiti brzo, a ono obrnuto, nastavio sa pitanjima, i još me poslao do kolege na proveru prtljaga dodajući mu da idem na trku. Tu se ceo pregled sveo na ćaskanje dvoje carinika i mene, naravno svako na svom jeziku, oni na bugarskom ja na srpskom. Potrefio sam baš carinike koji vole da planinare.

Prelaskom granice kao da sam prešao u drugi svet. Odjednom je nestala gužva, mrak je, tišina. Ostalo mi je još oko dva sata vožnje, stižem između deset i jedanaest sati uveče, kako sam i najavio domaćinu smeštaja.

Ruta već uglavnom zapamćena, od Dimitrovgrada do Sofije bez skretanja vodi autoput pa dalje prema Dupnici, Blagoevgradu nakon toga silazak sa autoputa i lokalnim prema Razlogu. U suštini, ne može se promašiti put do Banskog.

Kako sam sve bliži večerašnjem cilju, meni umesto da postanem zadovoljan što je kraj vožnje, dolaze luda osećanja da mi se ne staje, ja bih dalje da putujem. To je čar putovanja, prolazak kroz vreme u prostoru. A prostor oko mene je jedan od najlepših, Pirin.

U Banskom već vlada seoski mir, kasno veče, jedva ima prolaznika na ulicama. Sustiže me nostalgija, skrećem na semaforu raskrsnice na levo, prepoznajem ulicu gde smo pre dva meseca bili, a moj smeštaj je par ulica dalje. Stigao sam.

Domaćin me je uveo u smeštaj, u tri obrta sam uneo stvari iz auta i stao na sred sobe i samo gledao, razmišljao na par sekundi. Nalazim se u nepoznatoj kući u nepoznatom gradu, ne računajući da sam drugi put u Banskom, u stranoj državi ali sam ipak ispunjen, zadovoljan, kao da sam kući stigao, kuća na pet dana.

Sve mi se dopada. Prostrana soba u potkrovlju sa dva balkona, jedan ima pogled ka centru grada, drugi prema planini. Odmah dotrčavam ovom koji gleda na planinu, otvaram vrata i pokušavam skontati koji su vrhovi vidljivi. Mrak je napolju, nema mesečine, samo se blago naziru konture grebena koji se prelamaju u nekim vrhovima. Izdvajaju se dva. Tačno znam da su to Todorka i Vihren. Nepromašivi su. Mir i spokoj mi se pretvaraju u euforično uzbuđenje. Jedva čekam jutro a nisam se još ni uredno smestio. Legao sam u krevet kao malo dete koje čeka iznenađenja od deda Mraza.

Budim se ne mnogo rano, hteo sam se dobro naspavati, imajući u vidu primaran razlog mog dolaska, a to jeste trka koja će biti u nedelju. Doduše, tek je petak ali moram biti bar malo disciplinovan i sačuvati se čitav i energičan za taj glavni dan.

Taj jedan jedini plan sam imao za koji sam se spremao i znao postupke, sve drugo sam apsolutno prepustio volji i prilici. Tako mi jutro petka počinje razmišljanjem šta uraditi u izobilju vremena i mogućnosti. Oko osam sati je. Prvo što radim je da izlećem na terase, sinoćni mrak je samo nagoveštavao lokaciju, a sada u punom sjaju mi se pokazuje panorama Pirinskih divova. Vihren je veličanstven. Masiv stene, skoro u obliku pravilne piramide se uzdiže iznad grada, presijava se u narandžasto-crvenim bojama jutarnjeg Sunca. Bio sam na njemu, imao sreću čak dvaput uzastopno. Video grad sa njega, ali je lepši odavde, ovako ga vidim celog, vidim koliko je to ogroman vrh. Stajati tamo gore je lako, gledati sićušan mali gradić u podnožju, a sa terase deluje neosvojiv.

U tom divljenju vreme leti, ne smem gubiti vreme. Moram doručkovati. Moram smisliti kako da iskoristim ovaj dar što sam ponovo ovde.

Od kuće sam poneo picu, za usput i za ovo jutru puno euforije. Skuvao sam samo kafu i seo uz stočić na terasi.

Gledam Vihren, trpam hranu u usta, srčem kafu i neodlučno premotavam mapu. Sve me vuče da popnem onu gromadu ispred sebe, ali gde ću opet tamo, i trka vodi preko Vihrena, greota da ne upoznam neke druge vrhove.

Prošli put sam od gore viđao neke okolne masive u daljini, neznajući ni koji su. Naknadno sam izguglao da je jedan od njih Kamenica. Setih se sada nje, mogao bih tamo. Našao sam cilj prve avanture! Ali. Odakle krenuti? Kolima je sve daleki obilazak a peške ludački dugačke staze i neracionalne pred skajraning trku. Tako bi razmišljao normalan čovek. Srećom ne ubrajam se među njih, pa sam počeo razrađivati rutu do Kamenice. Polazna tačka će biti dom Vihren. Staro dobro mesto koje znam i ne moram razmišljati o prilazu. Početni deo staze je već i poznat u prvih par kilometara. Idealno izgleda. Ali do Kamenice tako imam petnaest kilometara. Mnogo je to, mnogo pre trke. Prelamam se, ali se držim te želje za novim vrhom. Od tog “mnogo” je postalo “ajde još malo”. U blizini Kamenice su još neki lepi nazivi poput Džana, Džangala, Bezboga. Posebno me je privukao Džangal. Harizmatičan naziv za vrh, tako i izgleda. Mnogo mi je postao simpatičan, docrtao sam rutu i do njega. Eto meni zagrevanje sa preko 40km. Gledam na sat, već je oko 9 a ja sedim na terasi u gaćama, papučama uz šolju kafe dok na sat prebacujem trek od 40km “hajkinga”. Preračunavam vreme koje mi treba za to, pa sve izbija da bih do pre mraka mogao završiti, ako krenem odmah. Tako činim, oblačim se, brzo sve trpam u ranac. Ostalo mi je još dva parčeta pice, grabim šaku gelova, anđelčiće, urme, i ono najbitnije, šunku. Vode tri litre i bocu kokakole. Uskače i veverica, a fotoaparat će da visi na ramenu. Spreman za trku s vremenom.

Put do doma je poznat, volim taj početak, mnogo mi je lepa deonica od par kilometara. Vijuga po kroz lepu šumu, dok na kraju izbija na visinu skoro 2000 metara. A dočeka me iznenađenje pre doma na krivini kod kampinga. Put do doma koji je odavde već prilično blizu je zatvoren, privremenim ogradama, ali zatvoren. Stajem i gledam šta se dešava. Istog trena je krenuo ka meni čovek nalik nekom čuvaru, pretpostsvljenom portiru. Maše mi prstom da ne mogu dalje ali istovremeno me i pita kuda sam pošao. Rekoh mu svoj cilj, do hiže Vihren. Refleksno odgovara da može ali se plaća prolaz. Razmišljam u sebi, preračunavam vreme i da li da mu popustim na ograničenju ili se uinatim. Obzirom na to šta sam sebi zacrtao za taj dan, nije mi svejedno za tih kilometar dodatka. Dajem mu novac, priznanica ne postoji, ali mi sklanja kordon i pušta do doma.

Gore je naravno očekivana gužva ali ima mesta na parkingu.

Sunčan je dan, vedro nebo, kao da sam kući stigao. Imam apsolutnu slobodu za sve ceo dan. I tako se brzinski opet spremam, patike menjam, zaključavam auto i okrećem se ka planini. Oko doma nema nikoga, razumljivo, em je petak, em je već oko deset sati. Oni koji penju nešto konkretnije su već odavno na stazi, a oni koji idu nešto laganije će tek kasnije doći. U nedoumici sam, u koju li kategoriju ja spadam?! Baš mi je čudno to. Noge me nose, polazim ka stazi. Početak je malo haotičan jer se više staza tu račva u razne smerove. Za moju znam otprilike da krećem ka Todorkama pa ću tamo negde da se isključim i pređem na drugu stazu.

Ovo mi je već četvrti put na istom mestu. Skoro pa zapamtio delove staze, potoke, stene, jezerca. Nisam ih detaljno ni zagledao kako inače umem. Svesno sam se fokusirao na deo koji će mi biti nov.

To novo se brzo dogodilo, pre nego što sam stigao na stazu koju nisam još prelazio. Žablje jezero je prvo koje ima neku ulogu repera na stazi. Dobra mu je pozicija, lepo se uklapa u okolinu. Opkoljeno je velikim blokovima stena sve do vode. Može se preskakati po njima i tako obići sa leve strane. I kada je takva konstitucija podloge u kojoj se nalazi neka vodena površina, setim se da voda nije samo do te vidljive, zapravo samo zamišljene granice koja se jasno ocrtava kada gledamo oblik jezera, već se ona podliva ispod i između tih blokova po kojima skakućem. Ko zna koliko duboko se ona upija. Tu počinje natrpavanje memorijske kartice sa fotkama. Staza vodi sa desne strane jezera, a ja tu filozofiram kuda sve voda može proći dok preskačem sa jedne stene na drugu. Nizak je nivo vode, ne moram se lomiti po stenama, mogu sići na pesak koji je zapravo dno korita. Jezero nije veliko. Rekao bih da je oko 50 sa 70 do maksimum 100m dužine, te geometrijske dimenzije mi nisu ni malo bitne sada. Zabavljao me je odraz planine i neba na ogledalu jezera. Tek se uhodavam sa fotkanjem i ne umem naći dobru poziciju za dobru fotku. Nisam u dobrom pravcu naspram Sunca. Ne forsiram, idem dalje, čeka me još mnogo toga što trebam videti. Tek što sam odlučio vratiti se na regularnu stazu zaustavljam se ponovo. Sva trava koja je u vodi, pod vodom, je nagnuta u ka sredini jezera. Kao da je neko džinovskim češljem pročešljao u tom pravcu. Tada shvatam da je to rezultat slivanja vode. Ali kako je toliko pravilno i toliko izraženo?! Deluje kao da je neko izvukao čep u sredini jezera i naglo ispustio vodu koja je sa sobom htela poneti i travu. Ponela je skoro i mene, vreme. Zarobio me je taj čudesni prizor. Opet moram sebe terati da idem dalje.

Pirin je pun jezera, nanizanih jedno iznad i ispod drugog. Na Žablje se odmah nadovezuje Dugo Banderiško jezero, valjda zbog izduženog oblika. Ovde je slična scena, uz gornju obalu, trava “beži” u nizvodnom pravcu, kako se voda sliva ka dolini. Pokušava da je zadrži.

Do sada sam bio u dolini, visokoj dolini, na nivou jezera na otprilike 2300 metara visine. Baš su nebeska jezera. Ali sad kreće planinarenje. Sa zemljanog tla prelazim na stenovito i strmo. Penjem se na grebenski lanac, tačnije kraj lanca na čijem drugom kraju se nalazi Vihren, a okružuje basen na čijem kraju se nalazi dolina u kom je i grad Bansko.

Izlazim iz niskog predela i krećem u nepoznato. Samo po mapi sudeći, i treku koji sam jutros onako ofrlje nacrtao sebi, prelazim iz Nacionalnog parka Pirin u Julen NP. Po grebenu mi je mnogo lakše napredovati, pojačavam tempo, tek sam krenuo, malo kilometara sam prešao a mnogo vremena potrošio. Staza me odvlači od ivice grebena, ja se uporno vraćam gore, ako sam već ovde, da imam lep pogled. Kao da sam znao, pred očima mi se prostire cela dolina prošarana špicevima vrhova koje ne znam ni koji su, a ispod njih razbacana mala jezera zelenkasto plave boje. Slikam pa napravim par koraka, opet slikam pa opet par koraka. Ovako se baš i ne napreduje. Ali tera me želja da sve moguće uhvatim fotoaparatom. Još je i vreme savršeno sa iscepkanim oblacima i bogatim sunčevim svetlom.

Zatičem se na prvom vrhu ovog dana. Vrh Opreno. Sa metalnom tablicom i natpisom imena vrha. Fotkanje se ovde samo nastavlja, ali dodajem i vevericu u kadar. Veverica na Oprenu. Idemo dalje. Dalje po grebenu. Staza bi me tu i vodila dalje a u ćošku oka kao da sam primetio neki strani, ljudski predmet koji odudara od okoline. Avion? Kako bi tu mogao biti avion? U podnožju grebena na oko 500 metara udaljeno od mene nazire se oblik male letelice ali nisam siguran. Idem dalje po svojoj stazi i posmatram. Iza mene su bili neki planinari, ali predaleko da bih mogao na bilo koji način da ih upitam da li ja to dobro vidim ili me oči zavaravaju. Kako napredujem svojom stazom koja je i dalje na grebenu, malo sam se približio tom objektu, toliko da se apsolutno uverim da to dole jeste avion, mali, neka Cesna ili šta god. Ali, nemoguće da je tu bilo kakvo mesto za sletanje. Nemoguće je i to da je neko tu namerno sleteo. Pa i da jeste, kako, kako će ponovo uzleteti. Teren nije ni ravan, ni vodoravan, pa ni dovoljno gladak da bi nešto moglo poleteti ili sleteti. Hvata me panika, uzbuđenje, strah da to ne bude pali avion i povređeni ljudi u njemu. Ne znam šta činiti, ali me noge već nose ka dole. Nema staze do krša ali je lak teren, lako se spuštam nekih 200 metara ispod grebena. Bojažljivo se približavam olupini i sa nekih 10 metara sam potvrdno video da nema ljudi ni unutra ni u blizini aviona. Laknulo mi je. Nesreća se još ranije dogodila. Ali olupina naizgled kao tek sad obrušena, bez tragova prljavštine, prašine. Oklop motora je potpuno rasturen, elise iskrivljene da jedva i liče na elisu, neki manji delovi motora rasuti u neposrednoj blizini, ali je kabina čitava, nije polomljen vetrobran, vrata su zatvorena, krila praktično neoštećena, pa i sam trup aviona, osim zloglasnog ožiljka duž ceo trup, i to sa obe strane. Kao da je neko otkinuo traku duž njega. Posmatram takve detalje i pokušavam skontati šta li se moglo desiti, zašto je tresnuo ovde u sred planine? Tako kružeći oko njega filozofiram. Fotkam kao detektiv i ramišljam, gledam tragove kako je slupan da bih došao do zaključka da je letelica verovatno imala padobran, veliki padobran za prinudno prizemljenje. I onda mi postaju jasni trakasti ožiljci na čijim završecima se nalazi alka u koju je verovatno užad padobrana bio zakačen. I tako je zapravo ceo iako naizlged slupan avion i dobro očuvan. Da nije sa padobranom sleteo, i tragovi bi bili mnogo drastičniji.

Tako se opušten još malo igram oko aviona i nastavljam svojim putem.

Nastavio bih, ali je staza gore. 200 metara višlje, na grebenu odakle sam tako lako sjurio, a popeti se do tamo je malo teže.

Sustiže me glad, žeđ. U velikom uzbuđenju je proletelo više od pola sata, a ni pre toga nisam jeo računajući vreme polaska na planinu. Rešavam ove probleme brzinski, taman za to vreme mi se i cirkulacija normalizovala. Teškoća naravno nije neopravdana, jer sam se zaukao prečicom ravnim smerom do grebena. Pronašao neku stazicu koja liči na planinarsku, ali bih pre definisao kao ovčiju, da se tuda ovce spuštaju kada su na ispaši.

Avantura u sklopu avanture. Nikad ne bih pomislio da ću naići na pali avion.

Grebenska staza je laganica sad već. Malo trčim, malo puštam telo da se privikne. To je prioritetni cilj sada, privikavanje, aklimatizacija. U valovitim uzbrdicama i nizbrdicama po grebenu, nailazim na drugi vrh po redu, Veliki Tipik sa svojih 2646 mnv. Na par stotina metara od njega je njegov brat, mlađi, Tipik, sa 2645 mnv. Jezera su i dalje na bini ispod mene, ista ali ipak svako na svoj način drugačije, drugačijem okruženju, drugom osvetljenju, drugačijim oblacima u svojim ogledalima. Prevalski čukar je 4. vrh po redu. Zapravo sam se spustio do njega na 2608mnv, ali je lakoću staze napratila teškoćom prolaza. Kleke i borići su me usmerili ka ivici grebena, ispod koje je duboka litica sve do jezera kom sam se malopre toliko divio. Ne bih da se skotrljam do njih. Staza je jasna, vidim kuda trebam ići samo me odvraća neverica u vlastite oči što je neko tuda provlačio stazu kada bi bezbednije bilo sa suprotne strane, dalje od litice. Ovo kao da sam ja pravio stazu da bude zanimljivija šetnja. Pa dobro je uspelo sve. Dobio sam još malo adrenalina. Telo se sve bolje privikava, zagrejalo se nakon desetak kilometara.

Telo se privikava, staza je dobra, tempo nije baš najbolji jer vreme leti a ja kao da puzim. Previše zastajem. Pratio sam prognozu, trebalo je biti  biti lepo vreme ceo dan, međutim, koliko ne verujem očima, oblaci se tmure u daljini, iznad nekih vrhova ka kojima sam se praktično usmerio. Ne plašim se. Shvatam rizik ali se ne plašim. Lepo je i to parcijalno tmurno nebo.

Sledi mi ponovo malo odmora za noge, pa još jedan uspon do Čairske porte, raskrsnice, baš pravilne raskrsnice staze koja vodi od Prevlaškog jezera ka zapadu, i staze koja vodi od Prevalskog vrha ka jugu. Ja trebam nastaviti prema jugu, pravo u lavirint kleka. To mi se malo i ne dopada, ne volim da se tako provlačim među granama kleke. Jake su a elastične, ne daju da ih uvijem dok prođem, guraju unazad. Probih se nekako i sledi mala nizbrdica po stenama. Lutam već i tu, moram se skoncentrisati da bih video markacije. Stižem ponovo do neke raskrsnice, Mozgoviška porta. Sve neke porte, a nigde portira… Šalu na stranu, tu ponovo moram nadoknaditi kalorije. Usput dok žvaćem gledam kuda dalje. Osećam zamaranje a pređena distanca je još mizerna naspram planiranih 45km. Razmišljam koliko nisam normalan. Trka je za dva dana a ja se zezam tu po grdosiji od planine i planiram preći 45km a pojma nemam ni kakva je staza. Ali nalazim tu neke crvene zastavice, brendirane, logo trke na njima. Razmišljam kako će drugarima i drugaricama biti izazovno po takvim terenima za samo jedan dan, jer oni ranije startuju nego ja.

Ne odustajem, pratim svoj trek. Sa porte krećem ka dolini. U silnom filozofiranju i maštanju, promašio sam stazu, krenuo pogrešnom. A ne bih bio ja da se vraćam, nego ako presečem tamo gde sam zatečen. Vidim stazu dole, pa onda zašto ne bih prečicom. Prečicom koja je kao kamenolom. Budali je uvek zabavno, stigoh do markacija i zaklinjem se da ću biti pažljiviji od sad. Stižem u svet latte macciato krava. Ne znam kako opisati boju krava a ni koliko zdravo izgledaju. Možda se ta nijansa može uporediti sa bojom džema od kajsija, malo samo tamnija. A vrišti sa njih koliko su zdrave, kao i okolina gde se nalaze.

Padina sa bujnom travom kao da je proleće, mestimično veći-manji žbunići i “ostrvca” kleka u tom mirnom zelenilu, a niže, u podnožju doline Mozgovice vijuga neka vodica, rečica, potočić. Začaran sam svim tim prizorima. Uporedio bih sa slikama alpskih dolina u Švajcarskoj. Jedva čekam da siđem tamo, a sviđa mi se i na trenutnom položaju, ne znam ni gde ću i šta pre da fotkam. Pogubljen u sreći zablentavio sam se malo dok sam hodao, zaboravio i na markacije i na krave. Setih se da su one i dalje tu kada sam se zamalo zabio jednoj u facu, fotkajući svašta oko sebe. Delovale su baš mirno žvačući tu lekovitu brdsku travu, verovatno se ne bi cimale da ne povijaju. Za svaki slučaj, gledao sam da se udaljim na pristojnu distancu.

Dole skapiram da sam upravo zakoračio u močvarno područje. Sada je suvo, odnosno kruto tlo, ali po gazu osetim koliko je porozno i krhko tlo kao da hodam po sunđeru. Potok koji sada samo protiče ovde ima svoj jasno definisan tok, nije šira pod 10-50cm. Lako mogu preći preko te krošnjaste mreže korita. Mogao sam i pravolinijski, ali sam hteo da vidim sve što mogu ovde. Opet se bahatim sa dragocenim vremenom, ali kad ovako nešto još nisam imo prilike videti, moram sada iskoristiti. Voda je kao svuda i ovde kristalno čista. Dubina korita je negde samo par centimetara a negde i jedan metar, samo je voda svuda plićak do desetak centimentara. Ponegde je neko proširenje gde se tok vode uspori na praktično stajaću, a tu su neke sitne plutajuće cvećke na površini vode, sve sa belim cvetićima. Ovde je večito proleće izgleda.

Malo uzvodno čuju se kaskade koje bukte sa planine i iz planine. Izgubio sam osećaj za vreme, a ne znam ni kuda trebam nastaviti, gde je izlaz iz doline.

Gledam po mapi i samo orijentaciono mogu proceniti kuda se trebam kretati i vizuelno se približiti svom treku. Naravno sve sad već vodi uzbrdo, jer sve što sam se spuštao se mora ponovo popeti pa i višlje.

Trudim se unositi dovoljno hrane isto tako i vode. Dolazi naplata za prethodne lepote, iscrpela mi se energija. Teško mi pada uspon. Dosta je strma staza, grbava, prašnjava čak i labava kako su krave prolazeći tuda rasturili tu poroznu zemlju. Nekako sam se popeo do neke ravnine. Izdahnuo sam. Nije mi ni na pamet palo da sednem ili odmorim, morao sam dalje. Mogao sam pauzirati, nigde ne žurim ali nisam imao volje. Hteo sam izaći na neki vidikovac ili neku tačku koja je obeležena na mapi. Staza i dalje ide uzbrdo, nemilosrdno otkucava svaku cvećku kojoj sam posvetio toliko minuta. Neka, realna je ta cena. I sa te padine kojom se penjem je lep vidik, samo ja sad nemam snage da se i na to fokusiram. Malo sam se udaljio sa staze, na toj livadskoj padini je oskudnija markacija, a ja koliko sam dekoncentrisan zbog crkavanja verovatno ne primetim ni onu koja mi je pred nosom. Pa me telefon i mapa na satu spašavaju da se vratim na svoj trag. I onda neko iznenađenje pred nosom, lanac na steni ispred mene. Znam da moja staza ne vodi ka njemu, ali sam počeo razmišljati da li mogu preko tog vrha na koji taj lanac vodi. Zagledam mapu, vrh nije obeležen, što ne znači ništa, ali ni staza kojom bi taj lanac mogao voditi. Pa od razmišljanja ulazim u predomišljanje. Umor čini svoje i kalkulacija mi je za manje od trećine ukupne kilometraža trebalo šest sati i već je oko 2 popodne. Ne bih da gubim vreme sa samospašavanjem ako negde ne mogu proći ako je to neki tehnički smer. Idem ja dalje na svojoj napaćenoj stazi. Usput nadovezujem misli o pređenoj i predstojećoj distanci. Matematika mi ne daje baš dobre nagoveštaje. Nema smisla da idem bilo gde a da se posle vraćam u mrklom mraku. Moram još praviti procenu.

Patnji je opet sledila mala nagrada, za malu okrepu duše dobio sam jedno jezerce na litici. Ranije sam takva jezera viđao u igrici Minecraft u kojoj ne važe svi zakoni fizike. Tako ovo jezero ima položaj da kada sam gledao površinu vode i susednu obalu, nebo i linija vode su se maltene stapale u jedno, sa samo tankom konturom izdignutih stena koje čine tu obalu. Opet me je ograničilo umeće da uspem to preneti na memoriju fotoaparata. Možda je to tako i bolje. Fotografija je ograničena sa četiri ivice, živi pogled nije. Ne može to nikada dočarati taj spokoj duše kada dobijem ovakav prizor.

Maštu moram prekinuti, moram napredovati. Posle jezera staza opet postaje izazovna, opet jedna naplata. To me je sada manje zanimalo. Manje od vidika koji mi se postepeno otvarao u daljini i iznad mene. Neki oblaci su se počeli okupljati oko mene. To što sam iznad susednih vrhova video mi je postajalo zabrinjavajuće. Gusti sivi oblaci. Požurio sam. Iznad mene se izdizao jedan od glavnih vrhova zbog kojih sam se odlučio poći na ovako nepredvidivu avanturu. Sastav i karakteristika podloge objačnjavaju naziv, Kamenica. Veći i manji blokovi granita nasuti na gomilu visoku 2822 metara. Koliko je siv granit, toliko je i nebo postalo sivo. Moje raspoloženje takođe. Nemam pun doživljaj ako nemam lep vidik sa vrha. Ponakad se otvorilo nebo pa pružilo vidik, ali bez boja, bez svetla. Smorio sam se. Ali došao sam dovde, poneo vevericu, pa bilo bi glupo da ne fotkam. Nameštam fotoaparat, tražim kadrove, jedva mi ide bilo šta. Ukočili su mi se prsti od hladnoće, cvokćem zubima, šmrčem nosom. Vrtim se na sve strane, razgledam, vidim susedne vrhove, vidim i Džangal. Finalni cilj koji sam danas hteo dostići. Realno nije daleko,vazdušnim putem baš da samo skoknem preko i eto me. Ali mapu kada pogledam, oko 6km je sa Kamenice do njega, i onda još 6 nazad do jezera, to je minimum 5-6 sati hoda, a već je prošlo 6 sati. Sve neke šestice. Plus oblaci, ne ulivaju pozitivnu energiju, samo u bukvalnom smislu energije da me može strefiti grom ako pređu sa tih dalekih brda. Na Kamenici sam odustao od odlaska na Džangal. Još ću popeti Malu Kamenicu i krenuti povratnim pravcem što kraćim do Vihren doma. I za to će mi trebati mnogo sati.

Do Male Kamenice raspoloženje mi se u naglim talasima menjalo. Razočaran što ne mogu na vrh koji mi je delovao tako impozantno, besan na sebe što nisam bolje planirao, i dalje zadivljen kako još uvek lepo izgleda Pirin pred zalazak Sunca.

Tu je kraj mojih putešestvija, sledi povratak. Ali kuda. Kuda je najkraće? Time što sam odustao od Džangala daleko još nisam završio i svoje obaveze, među njima je i ta sitnica da stignem čitav nazad do smeštaja. A romantika zalaska Sunca dok sam 15 kilometara od vlastitog automobila nije najbolje saznanje tog dana.

Najsigurnija putanja je poznata putanja, što bi značilo da se vraćam istom trasom kojom sam došao do Male Kamenice. To mi ne pada ni na kraj pameti. Ne ide mi se tim putem smorio bih se. Razvlačim mapu na telefonu, gledam kuda sve vode staze, gde ima prečica. Našao sam stazu koja regularno vodi do Tevno jezera kod kog bih svakako morao da se spustim i on njega se posle orijentisati dalje. Jedna staza bi posle vodila preko grebena do Mozgoviške porte, posle dole u dolinu Demjanice i uz sliv reke do doma Demjanica. Od doma bih mogao da se popnem na Todorke i sa njih se spustiti do doma Vihren. Deluje pristojno, ali je Sunce u zalasku, dolina je u šumi, a ja sam. Možda zvuči introvertno, ali mi nije do druženja sa medvedima. Biram ipak povratak stazom kojom sam došao, ali samo pola. Sa Kamenice do jezera je još nepoznat teren.

Tako kada već odlučim da je dosta, prebacujem se u režim završene avanture, kao da nemam više šta videti, ugasim mozak, prestanem pogledom tražiti detalje oko sebe. 

Besmislen neki refleks. Sreća što je planina toliko velika pa ne može tek tako da mi promakne pred očima.

Spuštam se tako tu sa male Kamenice, malo na desnoj strani grebenskog noža, malo na levoj. 

Na desnoj strani je već sumrak, boje su zaspale, senke se objedinile, i padina ispod mene postala jednolična. Ističu se samo stene, blokovi stena tapacirane lišajevima, poneki busenčić trave, neko uspavano cveće i razbacani žbunići kleka. Ovo je sve u mom suženom vidokrugu. Ali kada slučajno podignem glavu vidim u daljini dugačak grebenski masiv koji se proteže sa jugoistoka prema severu do vrha Džano, takođe ne prežaljen vrh tog dana. Ispunjava me lep osećaj pogleda na taj zlatkasto obasjan greben u daljini. Između nas je beskrajan prostor, koji deluje neprevazilazan, kao da je sa one strane neki drugi svet do kog se ne može doći. Sada ne. Sa ovako neozbiljnom organizacijom kakvom sam krenuo ne može. Ali mi je drago bar izdaleka videti.

Na levoj strani grebena Kamenice je drugi svet. Svet koji pliva u zlatnom svetlu sumraka. tih par minuta čine zaključak dana. Sunce mi je ceo dan lepo obasjalo nebo, dalo nijanse svih duginih boja po livadama i po krševitim vrhovima, bezbroj cveća, kremasto smeđih krava, drečavo zelenih lišajeva, treperenja mikro talasa po vodenim površinama poput šljokica i bisera, dubine plavog neba popunjenog pamučno mekanim belim ili ponekad sivkastim oblacima, sve ovo je trajalo ceo dan, ali najlepši, jedinstven deo traje svega par minuta, to sada baš kada sam na levoj strani grebena. Ipak još nisam završio avanturu, ipak imam još šta videti, šta snimiti. Radujem se. Džangal i Džano me teše. Izgubljen u zaboravu na vreme, pažnja mi opada, ne gledam kuda staza ide. Kucne me tako Kamenica po svesti da ne zaborabim gde sam. Staza se ponovo vraća na senovitu stranu i kao presečena zaranja strmo niz vertikalu. Kako dalje? Markacije su tu, nisam zalutao, ali kako da se spustim? Stojim zatečen, zaneo sam se u maštanje malopre i nisam slušao predavanje Kamenice i sad ne znam šta je zadatak. Zveram tako zbunjen oko sebe misleći da sam trebao možda ranije negde skrenuti, ali markacija mi je pred nogama, na stazi sam, samo napred mogu, tamo niz liticu. Predavši se zadatku, napravio sam dva koraka napred, oprezno, pažljivo, i onda tek videh rešenje, postavljena je pomoćna sajla za koju se mogu držati dok se spuštam. Životni izazov se pretvara u zabavno otpenjavanje. Brzo sam se prizemljio niz sajlu, nije to bilo ni toliko strašno, možda samo četiri ili pet metara ako je visina te litice.

Nalazim se u svetu senki, malo niže i staza ide dalje traverzno ka nekom prevoju. Dramatičan špicasti vrh ispred mene, sa leve strane šiljati grebenski nož sa kog sam se upravo spustio, a desno nepremostiva dubina do zlatnog sunčanog grebena.

Sada se opet penjem uzbrdo do prevoja. Udubljeni prevoj između završetka noža i šiljatog vrha iznad mene, je kao neka kapija. I jeste kapija, iz sveta senki u svet Sunca. Osećam spokoj u sebi, kao da sam ispunio svoje postojanje i nemam više ništa ni da tražim ni da dajem. Sve su to u realnosti sekunde.Neke rastegljive sekunde večnosti. Efekat zaustavljenog vremena. Koračam, idem konstantno dalje po stazi, fotkam, ali sve to kao da sam moj duh i vlastito telo nisu na istom mestu. Duša mi lebdi u tom savršenstvu. Osećam se kao da sam kod kuće, na sigurnom, na mestu od kog nema lepše. I dalje nije kraj dana. Prešao sam na sunčanu stranu, tu se spuštam nizbrdo prema jezeru. Tamo je i planinarski dom. On me zanima samo čisto zbog okrepe vode i ako ima nekog onda taj mali kontakt civilizacije posle celodnevnog divljanja. Daleko je dom. U stvarnosti blizu, tek na kilometar-dva od mene, još i nizbrdo. Brzo bih mogao stići ali me zadržava onaj svet koji sam gore dotakao. Okrećem se prema njemu, posmatram kako se udaljavam i sve je lepši. Što sam dalje od njega tim više vidim od njega. Kao greben Džana, sa daljine pokazuje svoju punu lepotu. Beskonačne sekunde se pretvaraju u brze minute. Brojke na satu počinju ubrzano da se obrću i meni kuca kasni povratak do doma pod Vihrenom. To mi budi blagi strah. Počinjem biti napet. Koraci mi se ubrzavaju, sve više kako teren postaje ravniji, kako stižem na livadu te doline oko jezera. Tu su opet i zastavice trke, a oko doma primećujem likove ljudi. Pretpostavio sam da će ih i biti, oni se već spremaju za početak trke, pripremaju se za sutra. Približavam im se, i oni kreću ka meni. Dve devojke se uputile meni u susret. Pomislih odmah da ću im delovati čudno, što se uopšte nalazim u to doba dana na tako zabačenom mestu, sam samcat i dan je već duboko na izmaku. Znao sam kakva im je scena u glavi pa se mislima pripremao na takvu konverzaciju. Ali ne, nije im to uopšte bilo čudno ni upitno zašto sam tu. Koliko je moje znanje engleskog jezika slabo, toliko su one brzo izbrbljale nešto iz čega sam samo kontekst shvatio da me obaveštavaju da će na stazi kojoj se nalazim biti trka. Nije mi bilo jasno zbog čega to ima značaj, pomislih da možda nije dozvoljeno pa sam pokušao to razjasniti. Bezuspešno, pa sam im samo dao do znanja da se upućujem dalje ka hiži Vihren. Tako sam očito postao nebitan i praktično mi okrenule leđa. Čudan neki susret. Nastavljam dalje pored jezera kako me staza i sad već i zastavice vode do Mozgoviške porte. Bar ne moram razmišljati da li sam na dobroj putanji.

Pored jezera desetak-petnaest konja čupka oskudnu travu na presušenom delu obale. Koliko je bogata planina vodama, a ovo jezero pati od presušenja… Setih se tad da nisam proverio da li mogu dopuniti svoje zalihe vode. Ceo dan sam proveo sa sveukupno tri litre, ostalo mi je od toga možda jedna litra… a mrsko mi je da se vraćam i ponovo uđem u nejasnu komunikaciju sa domaćicama. Par sati ću izdržati sa tom količinom ako sam već ceo dan izdržao. Tešim tako sebe a baš je glupa logika. Imao sam već tada šta nadoknaditi. Idem dalje.

Staza je bar laka sada. Lagano uspinje ka prevoju,raskrsnici odakle se vraćam na poznati teren. I baš za kraj tog nepoznatog dela se otpozdravlja velika Kamenica. Kameniti masiv naizgled okrutan i bez milosti prema živim bićima jer nema ni malo zelenila na sebi, samo čist vanvremenski granit koji odoleva svemu osim gravitacije. Zapravo, toliko deluje masivno da verovatno ima svoju gravitaciju, toliko jaku da je privukla zadnje sunčeve zrake na sebe da bi meni još jednom skrenulo pažnju. Pozdravlja me Kamenica u toplim bojama, kao da je beživotna stena oživela na par sekundi zalaska Sunca. Pokušavam to uslikati, baterija se ispraznila, spuštam ranac sa leđa, uzimam drugu bateriju, uključujem aparat i uperim ga ponovo ka planini, ali je kasno, ugasilo se svetlo, sa nekim slatkim smeškom da ne treba baš sve da se snimi. Dobio sam poklon za celodnevni trud, trebam biti zadovoljan što sam mogao očima videti. Pakujem sve sad već, pakujem i fotoaparat u ranac, ne mogu ga više koristiti bez svetla, pa i da mi se ne klati na ramenima, mogu brže hodati. Svetla još ima dovoljno da vidim stazu i markacije ali je jasno da me uskoro sustiže mrak. Požurio sam.

Sa raskrsnice staza se baca na jaku uzbrdicu, i to izazovnu jer ide preko izlomljenih gromada stena. Ne razmišljam, samo koračam, dužim, kraćim hitrim koracima.

Vodim se sećanjem i markacijama, ponegde i potrčim. Razmišljam koliko vremena mi treba za povratak. Imam još desetak i kusur kilometara, pola osam je već, mrak pada oko pola devet. Naježio sam se od te spoznaje. Tek u tom momentu mi je došlo do pameti da ću minimum dva sata ići po mraku, i po grebenu i kasnije u dolini jezera. Jedino što mi je utehu dalo da se ne spuštam do aviona već presecam pravo grebenom pa toliko skraćujem svoju dolaznu putanju. Odjednom me adrenalin preplanuo i to se oslikalo na tempo. Ne marim, super je što i posle dvadeset kilometara umem to. To sam ja, sve je u redu. Uživam na neki način sada u ovoj ekstremi. Trčkaram tako po grebenu, stižem do lavirinta kleka. Postajem srećan što sam bar dovde stigao još po nekom prirodnom svetlu, i relativno lako se iskobeljao preko njega pa mi je opet usledio lakši, trčljiv teren.

Kaskam tako po tom valovitom grebenskom putu, pratim markacije, fokusiran sam, telo mi je smireno, bez naprezanja, kao da kod kuće trčkaram po Banjičkom parku. Počinje da mi se dopada što je ovako ispalo.

Međutim, priroda voli da se igra. Pratila me je ceo dan, pokazivala neprocenjive poglede, dovodila me u neponovljivo lepe momente, i ponekad prisetila da sam ja ovde samo gost, strpljen i privremeno dobrodošao. Daje mi do znanja da je vreme za otpozdrav. Ugasilo se i to malo svetla kojim sam se vodio, više ne vidim markacije a vetar  je počeo da se zaukava. Stajem, uzimam čeonu lampu iz ranca i vetrovku. Nemam osećaj nelagodnosti ali je jasno da što pre moram stići u dolinu.

Čeonom lampom mi je postalo neprijatno kretanje po grebenu, ne toliko zbog opasnosti, jer je širok greben, ima mnogo prostora, i sama staza je daleko od ivice, već mi je nezgodno jer u tolikom prostranstvu snop svetla čeone lampe se gubi, ili bolje rečeno, sužava prostor oko mene, vidim samo prostor koji obasja, a to je baš minimalno, stvara utisak prolaska kroz tunel. Tunel koji se pomera pokretima moje glave. Nije mi se to sviđalo, kvarilo je utisak onih momenata koje sam imao gore na grebenu Kamenice. Iz te beskonačnosti sam sada uleteo u zamišljeni tunel. Još jedan razlog da ovu ludost privedem kraju i što pre stignem do auta.

Očekujem posle dva vrha Tipika da stignem na Opreno. Malo sam promašio stazu. Trenutak nepažnje i nestanu markacije. Znam da sam na pogrešnoj putanji, idem levo ka dole umesto da sam na grebenu. Uzimam telefon u ruke. Udaljio sam se oko desetak metara od staze nizbrdo. Tu je, blizu, samo je teško vratiti se do nje preko kamenja. Kontra večitim sekundama, sada vreme leti a brojke distance ne mrdaju. Trčim a sporo napredujem. Sve je to samo percepcija situacije. Želim brzo stići i zato deluje kao da je obrnuto. Ipak, i realno vreme brže napreduje. Već je oko 10 sati noć, i nisam stigao ni do grebena iznad doline jezera. A u daljini u mraku se naziru neki oblaci, neki miris kiše koji vetar donosi sa severoistoka. Te činjenice su već dovoljne da se pojavi klica panike u meni. Baš ne bih voleo da pokisnem. Ne volim biti mokar, još manje na planini, po mraku i vetrovitom vremenu. Nema mi šta, idem kako mogu, ne smem praviti greške. Oko 11 stižem do granice Julena i Pirina. Miris kiše je nestao, a od vetra sam u dolini već zaštićen. Ali spustiti se niz vratolomnu deonicu tog dela je upitan poduhvat. Danju mi je to bila igra, hop na jednu stenu, hop na drugu pa treću pa se popeo na vrh, ali sad moram biti obazriviji zbog pravca. Omanem stazu i eto lutanja i gubljenja vremena. Trebalo mi je celih pet minuta da se izgubim. Da sam se malo potrudio možda bi trebalo 6, ovako sam brže uspeo da se zeznem. Negde mi je promakla markacija i odmakao sa staze. A da se vraćam gore do poslednje markacije nema šanse. U principu, svakako moram se spustiti do podnožja, pitanje će biti samo koliko desetina metara ću se naći mimo staze pa onda istražim kako da se vratim na nju. Zajebano je svakako, i ovom neobeleženom putanjom i markiranom još zajebanije. Noge su mi još u režimu trčanja pa koračam kao ušinut. Prevladava na meni neka bes, ljut sam na sebe što nisam ranije krenuo i izbegnem ovakvu situaciju. Gunđam, psujem, lupetam gluposti. Ima neke koristi u šizofreniji, posvađah se sa samim sobom, brže je prošlo vreme i nisam ni skontao da sam već stigao u podnožje. Ako mi se pre par sati Kamenica smeškala što me zeznula da je ne uslikam, sada se sigurno valja od smeha što je uspela da me zadrži i okasnim.

Super. Isčačkao sam gde sam. Oko sebe naravno ništa ne vidim, samo na ekranu telefona i navigacione mape vidim da sam tu u blizini staze, uputio se ka njoj pa ponovo bio na obeleženoj putanji.

Sad me čeka miks žbunastog rastinja, stenčuga u prašini i travi uz potpuni mrak u sred ničega. motivacija u minusu. Razmišljam koliko bih pobesneo ako slučajno uletim u vodu jezera koje ne primetim na vreme. Samo bih se teleportovao da nemam dalje ni jedan korak. Ali ta tehnologija još čeka na osvanuće.

Još pet kilometara. Matematički možda oko sat vremena. Možda. Možda i dva. Jezivo. Postao sam sve više skeptičan. Konstantno gunđam, mrgudim se. Smešan sam sam sebi. Šta toliko kukam kada sam imao tako lep dan. Sve mi je pošlo savršeno i nemam već mnogo do kraja. Biće oko ponoći kada stignem do auta, pa šta?! Ne idem na sastanak. Sve je u redu, imam još i vode pola litre, imam kekšiće i gelove. Super, taman da stanem i pojedem nešto slatko da mi vrati nivo šećera pa se možda i smirim.

Najgore je što ništa ne vidim i ne znam gde se nalazim. Mozak radi na 200% da bih se orijentisao, a jedina vizuelizacija položaja je mapa. Znam samo da se nalazim na manje-više dobroj poziciji. Do nekog momenta kada sam ponovo zalutao, skrenuo sa staze, naravno opet po kamenolomu gde se jedva pronađe markirana staza. Izbavio sam se i odatle. Stigao na neku podlogu, stigao do Banderiškog jezera, odavde već imam osećaj blizine finiša. Dakle, još tri kilometara, oko pola sata tabananja. Večnost.

Staza između dva jezera, do Žabljeg je trčljiva, vraća mi malo ambicije, nastavak kroz grbavo kovitlanje između korova i žbunova oduzima ambiciju. Pola sata kao ceo dan. Čekam svaki poznati reper da bih se snašao. Pratim zastavice, one imaju i reflektujuće detalje pa makar pravac mogu videti kuda idem ali svetla doma ni u najavi. Iscrpljen sam. Psihički. Telo i funkcioniše, mašina radi, što mi je zapravo i najbitnije ovako pred trku.

Deset minuta pre ponoći stigoh do doma. Tamo niko živ, svi već spavaju kanda. Idem dalje do parkinga, i tamo je samo moj auto usamljen.

Završio sam. Trideset km aklimatizacionog divljanja. Bio je baš ispunjen dan. Trideset kilometara za dvanaest sati. Nije to ništa mnogo. Mnogo je utisaka bilo samo. Lepih. Poučnih. Smirio sam se. Presvlačim se. Sad bar ne moram obraćati pažnju da li će me neko gledati ili ne. Patike mi je bilo najlepše skinuti. Neopisivo olakšanje stati na hladan asfalt iz razgaženih patika. Popio sam flašicu kokakole, pojeo jabuku i krenuo do grada.

Završih prvi dan pirinskog izleta. Za subotu nemam nameru da se trošim. Jedine obaveze su da se registrujem za trku, preuzmem startni paket, odmaram i jedem. Dan za turistiku i neraditis.

Subota. Ne budim se rano, nema potrebe ali me ipak kopka da ne gubim dan u sobi. Lagano ustajem, kuvam kafu, spremam doručak i izlazim na terasu da gledam Todorke i Vihren. Prvi put imam ovakav ugođaj da iz smeštaja mogu gledati planinu koju sam penjao i sa kojom sam se upoznao. Lep osećaj zadovoljstva uspehom prethodnog dana. Posmatram okolinu, susedne kuće, pokušavam da otkrijem kako li je ovde živeti. Svaki dan biti u podnožju takvog dragulja kao Pirin. Kuće su uglavnom starinske, sa nekim tragovima renoviranja ili unapređenja poput pvc stolarije ili nove fasade, ali su u osnovi stare građevine. Oslikavaju neka stara vremena, možda bolja, možda i siromašnija, to ne mogu znati. Ipak, ti tragovi prošlosti su mi topliji od novograđenih višespratnih monstruma koji se zabadaju u vidokrug planina. Ovo je čini mi se dodatno još i period vansezonske tišine. U julu je još i bilo neke gužve, malo više ljudi i na ulicama, a sada, skoro i nema prolaznika, 10 sati prepodne i tišina je na ulici. Tek po neki prolaznik koji verovatno mora da ide nekom obavezom negde. Zamišljam kako li je zimi, kada je aktivna sezona ovog skijaškog naselja ali mi ta slika nije toliko simpatična, to je haos, miran gradić pretvoren u žarište uzbuđenih sportskih turista. Tada se ne čuje ništa sem brujanja vozila, tutnjave muzike, vike dece, zvona mobilnih telefona. To zapravo nije priroda, ti ljudi ne dolaze da vide onu lepotu gore, nego da potroše višak energije i novaca. Tonem u takve duboke misli i usput sam dovršio doručak i kafu. Vreme je da se urade obaveze.

Neznajući ni kuda ni gde trebam ići, ovaj turizmu posvećen dan počinje istraživanjem okruga i lavirinta ulica koje vode ka centru. Šetajući ulicama isto se prikazuju kontrasti starog i novog, maska novog na nečemu starom. Sređene fasade a oronula unutrašnjost. Malo je i tužno tako nešto videti. Prikriva se suština zarad predstave da bi mi turisti imali viziju da je sve lepo i bajno. I jeste. Meni jeste sve lepo. Volim kada se nešto čuva. Čuva se neka istorija koju možda još nisu uspeli da shvate, ne zna se šta treba činiti sa njom i čuva se dok dođe vreme za korak dalje.

Stižem brzo do glavnog trga, čuje se muzika, kako se približavam tako je sve više ljudi oko mene. Nosio sam trkački ranac na leđima, inače sam bio obučen potpuno svakodnevno, a ljudi mi čestitaju, kažu bravo, svaka čast i tako ponosno i veselo gledaju. Simpatičan je taj osećaj biti u okruženju gde znaju zbog čega smo mi trkači došli. Ranac nosim samo zbog registracije. Po pravilu uz registraciju se proverava i oprema za trku. Obavezna oprema su bidoni za vodu, astro folija, prva pomoć, pištaljka, čeone lampe, baterija, telefon, i zabrinjavajući komad su odeća sa dugim rukavima i nogavicama. Sunce greje, toplo je, zašto bih morao tegliti teret dugih rukava u rancu. Mora se pa se mora…verovatno organizatori znaju nešto što ja ni ne pomišljam. Sve je u redu, lekarska potvrda prihvaćena, uverili su se da sam zdrav i dobijam paketić pun raznih đakonija. Izlazim iz prostorije i zaustavljaju me na vratima da bi me slikali. Nije mi jasno zbog čega, ali neka slikaju ako im je to zadatak. Završio sam ovu obavezu, slobodan sam ceo dan.

Narav me tera da odem opet negde gore na planinu, ali ne smem. Znam kakav sam, sigurno bih se uputio negde da se pentram, a ne smem, moram se odmoriti i dopuniti za sutrašnju trku. Imam sreću što se nisam već juče razvalio, ništa ne boli i nisam premoren. Valjalo bi to ispoštovati, sačuvati energiju za trku. Šta mogu, osim da se još malo prošetam po gradu. Ionako ga nisam pre obilazio. Usput svraćam u prodavnicu za nabavku hrane pa nazad do smeštaja na ručak. Kratko još odmaram u sobi i nemiran opet gledam kuda da eskiviram. Dok ima još malo dnevnog svetla hajde da prošetam fotoaparat. Popodnevna i ova popodnevna turistika su sve skupa na kraju zaokružila 14km gradske šetnje.

Nije baš odmor ali verujem da će biti korisno. Završavam dan, vraćam se u smeštaj da pakujem opremu za trku. Osim obavezne opreme imam i potrebnu i onda još komletan set okrepe i nekih sitnica moram uglaviti. Smeta mi paket koji zauzima odeća sa dugim rukavima. Mogao bih to bez griže savesti izbaciti, neće nas preturati na startu, ali nije to poenta. Sprečava me ono “šta ako”. Neka bude to bezveze višak opreme.

Sve je spakovano, sve pripremljeno. Ujutru ostaje samo vodu da sipam. Ležem sa jedva čekam tremom.

Nedelja. Dan trke. Start je u 8:00. Budim se oko 6 da bih se bez žurbe razbudio, koliko mogao doručkovao, i popio kafu. Sada bar mogu komotno odvojiti vreme za to. Centar mi je na 10 minuta, dakle imam više od sat vremena da se spremim. Očekivao sam hladno jutro, a mogu napolju da budem u kratkim rukavima. Odličan početak. U startnoj zoni se okupljaju trkači. Dosta njih radi istezanje, zagrevaju se, trče. Ja ne, ja samo čekam odjek pištaljke da krenem sa trčanjem.

Dreknula je pištaljkla, truba. Nisam video šta se na frontu dešava, verovatno je prvi red otprašio jakim tempom, a zlatna sredina gde sam se ja uglavio je komotno počela da kaska. To baš i ne volim, ali mi momentalno to odgovara, paše uz još neuhodane noge. Kasanje se međutim vrlo brzo zaukalo u galop a tek smo par stotinak metara prešli i još smo u naselju, na betonu. Zbunio sam se, telo mi se zbunilo ne kapira šta se dešava, disanje poremećeno, puls u grlu i znoj već izbija na čelu. “Za kog vraga sam opet pošao na trčanje?”

Napuštamo asfalt, ulazimo u šumu. Ako ništa drugo, prirodan ambijent mi bar prija. Vazduh je svežiji, hladniji među borovima. A podloga užasna. Tucanik, vlažan od rose. Još je gužva oko mene, nismo se još svi rasporedili po svojim ritmima. Par njih me je samo preteklo, pa sam kratko vreme držao poziciju i jedno po jedno počeo da pretičem. Nije me terala namera da budem ispred bilo koga, već mi je tako prijalo, takav tempo mi je odgovarao, ni malo sporije a ni malo brže, tek toliko da je za pojedina preticanja trebalo i nekoliko minuta. Neki pojedinci su se čak i borili da zadrže svoj položaj. Popustio sam im, ali nije to tako moglo, nije mi odgovaralo tim tempom. Stisnuo noge i u pet-šest koraka pretekao. Pazio sam da to ne bude trajni tempo, nije mi cilj da se spalim na početku.

Telo se sad već opušta, hvatam neki ritam, sve je više prostora oko mene, staza je šira, može bez dugih pratnji i čekanja da se obiđe. I glavna pozitiva za mene, strmija staza. Nema više trčanja, sada na scenu stupaju mišići. Tu tek moram obratiti pažnju na tempiranje kada i kako ću moći da pretičem, jer se sada svi usporavaju, trkačima ne prija uspon. A meni je kao da sam tek krenuo, telo se umirilo, disanje i puls unormalili, prate moju brzinu, lakše mi je. Na petom kilometru nam je prva okrepna stanica. 

Stajem, ne znam zbog čega. Evidentirali su mi trkački broj, nemam potrebe ni za čim od okrepe. Idem dalje. Nastavljam svojim preticajnim ritmom.

Staza postaje strmija, sve do nekih 50-60 stepeni nagiba. Tu već nisam u zoni komfora ali ne mogu da se usporim na tempo ostalih, psihički me razara tako sporo kretanje pa i dalje pretičem. Znoj se sliva sa čela u oči, preko lica i vrata, mokra su mi i leđa i prsa, butine, već se i čarape kvase od znoja, svaki otkucaj srca osećam u vratnim žilama i po pritisku u glavi ali ne popuštam, znam da mogu tako i kratko će trajati.

Ulog snage se isplatio. Izlazimo iz šumskog pojasa na livadu. Strmina je ista, samo nema drveća. Pogled počinje da se širi na okolinu. Umor naravno pokazuje svoje lice, napor ipak pritisne telo ali se u istom momentu okrećem na levu stranu i vidim plavu panoramu beskrajne doline ispod Pirina u nekoj obasjanoj izmaglici. Umor je postao beznačajan, dobio sam još više snage da nastavim istim tempom. Tutnjava pulsa u vratnim žilama je zanemela, nisam više čuo hrktanje i davežljivo disanje ostalih trkače, nisam više osećao kapi sopstvenog znoja kako se slivaju niz kožu i hlade mi leđa. Osećao sam samo radost i zahvalnost za odluku što sam došao. A ovo je tek početak.

U nastavku stižem na prvi vrh, po nazivu Dunino kuče, na 2469 metara nadmorske. Zabavan naziv za vrh. Verujem da ima i svoju poetiku iza sebe. Nema stajanja, trči se dalje. Telo radi kao mašina. Ono što je usledilo mi je bilo neočekivano. Priznajem da nisam analizirao putanju kuda vodi staza trke. Kada sam je gledao bilo mi je važno samo da ne ide preko dolina, preko čuma već da imam što više vidika, visine. Dobio sam sve na tom potezu od 2-3 kilometra.

Deonica od Duninog kučeta do Vihrena je nešto što ne bih mogao ni planski očekivati. Staza se provlačila duž greben do Banskog Suhodola, sa njega preko Končeta do Kutela, pa dole u prevoj ispod Vihrena pa gore na najviši vrh Pirinia, Vihren. Taj grebenski deo nosi celu trku, i zapravo definiše je kao ekstremnu. Sa nožastog grebena se gleda u dubinu od manje-više 1000 metara. Do Suhodola smo bili osunčani pod vedrim nebom, mislim da sam bio najsrećniji na tom delu, apsolutno slobodan kao da letim. U daljini drugi deo grebena je bio u oblaku. Dva kontrasta. Trčim, skakućem, živim. Na Suhodolu je bila međukontrola da bi nas držali na broju jer predstojeći deo ipak ima malo rizika sa tom maglom.

Posle prokuvavanja sad osećam kako mi se koža ježi od hladnoće. Hladan je taj oblak, odjednom mi se i prsti na rukama ukočili. Vidljivost jedva nikoliko metara, tek da vidim samo markacije. Fokusiram se da vidim druge trkače ispred sebe i ne zalutam. Stižemo do grebena Končeta sa sajlom. Znajuću pravilo da se moramo držati desne strane, pratim ostale. Ali se stvorio neki “čep”. Četvoro trkača ispred mene zastaje zbog nečega. Trudim se ostati miran i pažljiv. Sigurno postoji opravdan razlog za zastoj pa čekam šta će biti. Zastoj se stvorio zbog planinara koji su nam stugli u susret, i to na sredini dugačkog grebena. U redu, ljudi smo svi, proćićemo nekako. Tako razmišljam sve dok nisam video šta se dešava i kako se obilze prva dvojica sa planinarima. Stoje na suženju, praktično dele isti kamen na koji oslanjaju cipele i obuhvataju se s leđa da bi se nekako prekoračili jedno preko drugog. To mi se nije sviđalo, ne zbog nestrpljenja nego zbog rizičnosti. Ja sam odlucio da ipak pređem na drugu stranu sajle i bez uplitanja se mimoiđem s planinarima. Taj moj čin se nije dopao kontroloru na drugom kraju grebena ali me to nije mnogo tangiralo, pa i da me diskvalifikuju. Nastavio sam dalje ka Vihrenu, sve dalje u magli. Postalo mi neprijatno hladno pa sam se trudio ostati u tempu da se ne hladim. Uspon do vrha je doneo zagrevanje, strma stenovita staza osigurana lancima za hvatanje. Sustiže me blagi zamor. Hladnoća me crpi. A vidim da nisam jedini sa takvim simptomima. Praktično u isto vreme uzimamo gelove i čokoladice iz ranaca. Izlazak na vrh u toj ukočenosti od hladnoće je bio zamalo neprimetan. I doživljaj dostizanja te visine nije imao upečatljiv utisak. Treći put sam stigao dovde, sada se čak ništa i ne vidi u okolini zbog oblaka. Zapričali smo se s jednim trkačem, grkom, mlađi od mene par godina. Naizmenično napravili po jedan selfi i begali dalje. Sad već nizbrdo sve do doma. Razmišljam se kako je realan uslov što smo morali poneti duge rukave. Da ne znam da ću se ubrzo spustiti ispod oblaka gde ponovo greje Sunce, obukao bih tu toplu garderobu.

Silazak sa Vihrena je rutinski, poznajem deonice, nas 3-4 držimo sličan tempo i lepo strčavamo ka dolini. Ne progovara niko, tek po neka reč ponekad u tih sat vremena. Nije ni trebala nikakva priča. Činilo mi se da svako uživa.

Stižemo brzo do doma, tu je opet kontrola i kompletna okrepa. Sav sam prljav od mešavine prašine i znoja. Osećam da su mu mi i čarape vlažne pa taman u tih pet minuta odmora menjam ih. Jedva se saginjem. Ukočio sam se od hladnoće a posle od juriša nizbrdo. Ali ne kukam. Sve je super. Nisam ni diskvalifikovan zbog entuzijastičkog mimoilaženja. Sledi staza preko Todorki, Sunce ponovo sija i greje. Dopunio sam bidone ledenom izvorskom vodom, pojeo par zalogaja voća i nastavljam dalje.

Staza kojom prolazim drugi put na ovom boravku. Sad mi ne prija visoko kamenje, teško mi je dizati noge i dizati sebe, ali mora se. Čini mi se da je i psiha malo popustila jer sam imao intenzivan doživljaj gore na grebenima, uhvatio me tamo adrenalin i sad je njegov nivo malo opao. Telo ipak radi svoje, pratim neku već delimično ustaljeno grupu trkača oko sebe.

Razvukao se taj uspon na Todorke, sustizao me je umor. Sve nas. Džabe smo bili jedni do drugih, niko nije progovarao. Ćutimo, koračamo, fokusirani na disanje i tempo. Vraća mi se neki osećaj zadovoljstva, volim biti na ovakvim trkama.

Todorke prelazim bez stajanja. Utonuo sam u tu neku tišinu u sebi, gledao sam i na sat, želeo sam završiti u neko ciljano prolazno vreme. I predamnom je bila i deonica koju nisam poznavao. Zanimalo me je kakva je, jer sam prethodnom prilikom procenjivao da je prilično zahtevna, tehnički, strma, raštrkana s kamenjem nizbrdo ka skijalištu. Takav je. Dobro je da se u julu nismo tuda spuštali. A sad moramo, tuda vodi staza trke. Gledam druge kako strčavaju, pokušavam i ja ali me koče noge. Ne toliko zbog straha koliko zbog istrošenosti. To su bili dvadeset i neki kilometri već, umorili su mi se i zglobovi i mišići, nisam imao sigurnu kontrolu pokreta, pa sam se uzdržao pratim ove što trče i preskaču kamenje.

Stižem i do poslednje kontrolne tačke kod gornje baze gondole. Opet se okrepljujem voćem, vodu čak izbacujem iz bidona, za preostalih deset kilometara mi ne treba više od pola litre, možda ni toliko. Ne mogu više ni da pijem ni da jedem, želudac zasićen.

Nastavljam dalje, spust sve do Banskog. Ali deonica od gornje do srednje baze je bila užasna. Zarasla korovima, prašnjava, puna nekim krhotinama kao da su posuli šut po padini. Nije to šut, već izdrobljeni ostaci svega posle poravnavanja terena za skijalište. Proklizavale su mi i patike po tome. Jedva sam čekao sa se spustim. Od srednje baze staza ulazi u gustu borovu šumu gde je tlo bilo bukvalno savršeno za trčanje. Tresetno tlo, mekano kao tepih a dovoljno čvrst za maneverisanje. Dobro smo se zatrčali svi. Vidika nije bilo više, nisam imao šta da razgledam, samo da trčim. Samo su bi se brojke vrtele u glavi, pratio tempo, kalkulisao preostalu daljinu i vreme. Znao sam da ću uspeti da uđem u cilj ispod devet sati. Samo da se ne skršim na nekom panju ili skretanju.

Šumski deo je bio dugačak oko šest kilometara, postao je i on već dosadan. Želeo sam izaći na asfalt, da ne moram toliko paziti na kontrolu nogu. Kada sam izašao na asfalt odjednom sam bio sam. Ni ispred mene trkača ni iza mene. Odlično, ne moram juriti nikoga ni od koga. Opustio sam se. Ulazeći u naselje ostalo mi je još kilometar. Jako sam želeo da stanem, ili makar da ne trčim već normalno hodam, ali nisam to mogao. Nisam mogao popustiti jer znam da bih mnogo gubio na ritmu i bilo bi glupo da me tako pretiču iako mi plasman nije od značaja. Tih je grad, nema ni saobraćaja ni turista. Ulazim u stari deo grada, okrug centra, čuje se muzika, čuje se bodrenje trkača koji prolaze kroz cilj. U susretu srećem trkače s medaljama koji su već završili trku. Osmesi su na licima, i prašina po nogama.

Poslednjih 200 metara me hvata poslednji nalet adrenalina, radost, šire mi se raskoraci, ulećem u cilj. Na satu 8 sati i 35 minuta prolazno vreme. To je moj tempo. Ovo je trka za mene. Sunce je u zalasku, toplo je na trgu i toplo oko srca. Još nešto sam dobio što volim.

Ostao sam još sat i po ili dva. Malo ćaskao sa kolegama trkačima s kojima smo se preticali par puta. Sedeo malo i gledao kako još nekoliko njih prolazi kroz cilj pa došantao do smeštaja. Zglobovi su mi počeli da se koče, mišići se ukrutili, ali je prijao i taj ludi osećaj premorenosti. Brzo sam se okupao, jeo i legao da se odmaram.

Ponedeljak sam računao da ću posvetiti odmoru, kao i subotu.

Posle trke i prethodnog entuzijazma zamišljao sam neko odmaranje, ili samo raditi nešto opušteno. Možda neka šetnja, malo sunčanja na obali nekog jezera sa pogledom na neke planine. Tako sam i činio, šetao se, bio i na obali jezera, imao sam i pogled na planinu. Samo način na koji sam ovo sve uklopio nikako ne može biti definisan kao odmor.

Budio sam se kasno pre podne. Seo na terasi, gledao ka Vihrenu kao da imam svo vreme ovog sveta. Uz kafu i doručak, prevrćući mapu Pirina tražio sam lokacije koje mi mogu biti zanimljive. Nisam hteo mnogo daleko ići da ne gubim vreme s prevozom, ima u blizini toliko sadržaja, želim prvo njih otkriti a nije mi ni ostalo previše vremena za neke zahtevne ture. Tako je odluka pala na Bezbog, “obećavajući” naziv.

Od Banskog je udaljen svega petnaestak kilometara, ima dobar pristup autom do polazne tačke, ski baze sa sve parkingom. Leto je, nema mnogo turista, samo par lokalaca u restoranu i po neki planinar.

Gondola je radila, ali mi ni na kraj pameti nije palo da idem s njom. Mogu ja to peške. Brzo sam zažalio za odluku, prvih par stotina metara sam se zapucao ski stazom uzbrdo. Pa kraće je tako! Lepo to izgleda na mapi da je upola kraće nego planinarskom stazom, ali rastura jaka strmina, inače crna ski staza. Još dve etape sam tako prečicom skratio dok sam se unormalizovao. Planinarska staza je mnogo laganija, malo više vijuga i malo je možda duža ali bar neću poginuti od iscrpljenosti. Ovo je bio deo koji sam spominjao kao šetnja. Sledi obala jezera. Lepo gorsko, ledničko jezero, po nazivu Bezboško. Tu je i gornja baza gondole i planinarski dom. Noge mi nisu dale mir da bih seo i uživao kratko uz obalu. Sunčanje ni pod razno jer su se okupljali neki oblaci, plus bilo je već oko četiri sata popodne. Delom me je to čak i plašilo jer nisam ni želeo ni računao na hladne uslove.

    Toliko od jezera, sledi planina. Nameračio sam se da popnem do vrha Bezbog. Nije mnogo visoko, čak su na vidiku i neki drugi planinari. Sa 2400mnv sa nivoa doma treba popeti na nešto preko dve i šeststo. Staza je lepa, malo među borićima, malo među klekama, uglavnom lepo markirana i vidno prometna. Osim dve neke planinarke u susretu nikog nisam sreo. Dakle bio sam sam opet na planini. Mir i tišina, i još gusti oblaci su mi pravili neki izolovan ambijent u kom sam bio jedino ja prisutan i vrhovi oko mene. Nakon malo vremena izlazim na obod planine odakle se pogled širi prema vrhovima koje nisam uspeo prvog dana dostići, Džangal i Džano. I eto me sada opet tako blizu njima, samo sa suprotne strane. Neću, ne mogu to sada dozvoliti sebi da krenem ka njima. U zamenu sam primetio da imam druge pristupačnije vrhove na stazi gde se upravo nalazim. Kalkulišem s vremenom, gledam prognoze. Nema nagoveštaja kiše, samo oblaka. Krenuo sam ka Poležanima.

    Stižem na prevoj između Bezboga i Poležana. Baš lepo mesto, velika blago valovita poljana posuta kamenjem, ali većinski trava dominira i mali busenčići gorskog cveća, sve u tom sivom difuznom osvetljenju blagog popodnevnog svetla. I tišina. Bez daška vetra. Zadržao sam se ovde nekoliko minuta. Tačnije bauljao okolo, nalazio zanimljive kadrove za fotkanje.

Nastavljam gore ka Poležanu, ali ujedno ulazim i u sloj oblaka koji sam već u dolini video.

Teren je postao sablasan. Nema više zemlje, samo kamenje, blokovi stena, zeleni od lišajeva, jedva se i vidi nešto, vidljivost se skratio na 15-20m. Staza je jedva prepoznatljiva, jer se po kamenju ne vide utabani tragovi, ali se nekako nazire kuda idu planinari, i pomaže i ponekad po neka markacija.

    Pored svega što sam znao kuda idem i gde sam, ambijent je imao blagi užasavajući efekat. Ta magla oblaka, ponekad neka rupa u oblacima kroz koju se mogu ugledati planine ili horizont u daljini, a najviše duguljaste stene koje su vertikalno ukopane po celom vrhu. Stvorio mi se utisak kao da šetam kroz nebesko groblje. I onda još pri samom vrhu ukopane, ili obzidane rupe u tom kamenju. Shvatio sam brzo da su to skloništa za bivakovanje ili čak šatore, ali scena je ipak blago jeziva.

    Od te jeze i guste magle postajalo mi je i malo hladno, tanko sam bio obučen pa sam požurio da napravim par snimaka sa malim huliganom i krenuo prema dole.

Prvo sam hteo skratiti putanju i uputiti se istom stazom prema domu, nije mi se išlo ponovo do vrha Bezboga, ali me je neka poslednja kap želje ipak naterala da skrenem i do njega.

Pa eto još oko 150m visinske razlike da potrošim svu preostalu energiju. Sve mi je teže palo savladati uspon, naročito jer pojma nemam gde je kraj. Vredelo je. Staza do vrha je postala lepša, sa više travnatih površina, lepšim vidicima koje nisu sakrili oblaci, pa i par zračka Sunca. Savršeno je sve bilo za fotkanje.

Da se ne bih vraćao, pronašao sam putanju sa Bezboga do doma. Postalo mi je ujedno jasno zašto je možda dobio taj naziv. Staza je baš bila kao da ju je i sam Bog napustio. Uraslo klekom da se jedva može koračati, grebu noge sa svih strana. Umoran sam već mnogo za takve izazove. A, bar sam se brzo spustio sa vrha.

    To je ujedno bio kraj planinarenja na Bezbogu. Preostali deo staze je ponovo šetnja, planinarskom stazom.

Bilo je već kasno popodne, predveče, oko sedam sati, spuštao se sumrak. Proračunavao sam vreme koliko mi treba nazad do auta, i već sam znao da ću ponovo upasti u mrak. Nije me to plašilo, više sam samo bio smoren znajući da će mi to biti psihički opet naporno, jer vreme nekako sporo prolazi kada pada mrak i ne može se ništa videti. Prolazeći pored žičare pomislih da uskočim na jednu klupu i tako se spustim brzo dole pa posle se nekako raskusuram na kasi, baš me briga…ali…taman dok sam stigao do baze zaustavili su motore. Sve je jasno, opet, apsolutno sam sam na planini. Idem lepo na svoje dve noge. Sve je naravno nizbrdo pa pomalo trčim, pomalo brzo hvatam korake… lepo trošim kilometre.

I stižem do krivine gde sam pri usponu čuo neki lavež u daljini, tada sam odmah i skrenuo obilaznim putićem kako ne bih došao u kontakt sa psima. Tako i sada, odmah na obilaznicu. I kada mi je laknulo da nisam čuo lavež a prošao tu deonicu, zalajao je jedan i ujedno čujem tutnjavu šapa kako se približava meni. Istog trena stajem, kao korenje da sam spustio. Ugledah velikog nekog džukca kako trči prema meni, sekund posle i drugog i trećeg. Vreme se zaustavlja i posmatram sve to kao usporen snimak. Stojim praktično na livadi, tri velika ovčara jure prema meni, vidim kako se taktički međusobno udaljavaju kako bi me opkolili i pojavljuje se i četvrti koji će mi doći praktično s leđa. Verovatno su to bile milisekunde, posmatram da li imam neko drvo koje mogu dostići i popeti se, neka jelkica samo, ali bih pre bio samo ukras koji visi sa grane nego da se tako spasim. Mozak radi dvesta na sat i pomislih da pokušam da ih uplašim. Proderah se iz dna pluća i raširio uvis ruke i malo krenuo na njih tako. Nekako je uspelo to, da ih malo zaustavim u jurišu. Stali oni, stojim i ja. Tu smo na možda 3-4m udaljenosti. Njih četiri oko mene. Srce u grlu, ne dišem ne trepćem. Nemam čime da se branim, pa i da imam šta mogu sa njih četvoro. Pa i jedan je verovatno teži od mene. Setih se nečeg. Ostalo mi još malo šunke u džepu. Drhte mi ruke, polako izvlačim kesicu iz džepa ranca, otvaram je a oni me oštro posmatraju sa zapetim nogama. Zgrabio sam sve što je ostalo od komadića mesa i bacio deo prema njima… nanjušili su da je hrana. Drugi deo sam bacio malo dalje od njih da bi se sklonili sa staze. Primećujem da su se umirili, podigli repove i potpuno skrenuli pažnju sa mene. Krenuo sam polako dalje po stazi i udaljavao se. Nisu me pratili, izašao sam iz njihovog rejona.

Doza adrenalina dovoljna za narednih nedelju dana.

Ostalo mi je još oko tri kilometra do auta. Strah mi se uvukao u kosti i nije me popuštalo do kraja staze. Kada sam ugledao donju bazu, parking i svoj auto, radovao sam se kao novom životu.

Ovo je bilo odmaranje na Bezbogu.

Razmišljam kako sam opet od normalnog dana napravio ekstremu. Posle prethodne trke izdivljao novih 17km, sa 1500m uspona za pet i po sata.

Morao sam nadoknaditi energiju pa se uveče počastio izdašnom večerom u gradu.

Utorak, dan povratka, pakovanje stvari u auto i vožnja oko sedam sati do Beograda. Ali ne može dan biti samo od toga. Tera me vrag da obiđem još nešto. Ali šta?!

Pre odjavljivanja iz smeštaja sam trknuo još jednom u grad. Misleći da napravim još par fotki u nekom drugačijem osvetljenju jutra i onda pravac kući. Opušteno se tako švrćkao zamalo dva sata. Došao opet do apartmana i pozdravio se sa domaćinom. Seo u auto i krenuo. Vozeći magistralom gledam planine u daljini. Stajem na nekoliko mesta i pravim poslednje snimke. Bezvezne su realno, ali u očima su mi tada bile neviđeno lepe. Prema Dupnici na vidiku se ocrtava Rila. Tu mi se pokreće mašta. Gledam na sat, tek je oko podne. Ne moram žuriti. Zašto ne bih potražio nešto usput blizu autoputa. Silazim sa puta i stajem da pogledam mapu. Sedam Rilskih jezera. Sretao sam to mesto na mnogo objava i slika. Dobra je prilika da pogledam kakva su. Palim auto i krećem ka njima. Stižem brzo, blizu je delom autoputem delom magistralnim. Samo je kroz Saparevu banju malo drndavo.

Dolazim do velikog parkinga. Opet ima žičare, a tu je već i najezda turista. To me malo koči ali šta me briga. Neću zbog toga odustati. Zapravo ne znam ni šta me čeka. Dok se pripremam za novu “šetnju” gledam mapu i staze kako kuda vode. Otprilike sam skontao da se relativno lako obilaze jezera. Osim što ponovo nemam nameru da idem gondolom, i tako imam odmah viška pet kilometara i 700m uspona. Luda glava će valjda opet premostiti umor koji se gomila već peti dan. Krećem, vraćam se do auta, pa ponovo krećem i ponovo vraćam. Nešto zaboravim, nešto izbacujem iz ranca… tako je kad neplanski ulećem u avanturu. Najzad sam krenuo. Opet imam opciju da idem planinarskom stazom i prečicama ispod žičare. Iskustvom sa Bezboga, ostajem na planinarskoj. Neka bolje gum malo više vremena. Međutim suđeno mi je da se mučim. Pristižem jednu ženu na stazi, u beloj košulji dugih rukava i šeširom na glavi i planinarskim rancem na leđima. Čudan stajling ali možda je to normalno. Pozdravljam je kulturno i prolazim pored nje. Uz povrat pozdrava ona dodaje i neki komentar koji nisam razumeo na bugarskom, pa skonta odmah da ne razumem i tu krene brbljanje kada sam rekao da sam iz Srbije. Pa zna ona i srpski…. Jedva sam je i tako razumeo. Ono što sam razumeo je da je sigurno voli da priča. Pa dobro, slušao sam je tako par minuta, nije bila ni previše spora da bi mi to remetilo vreme. A po kom razlogu, ne znam, kod sledećeg ukrštanja planinarske staze i prečice ispod žičere ona krene tom vratolomnom uzbrdicom. Izbezumljen ne znam da li da je pratim ili je to dobra prilika da budem opet sam u svom miru. Nagovori me ona da nije teško tuda i pre ćemo stići do gore.. Pa dobro, ako ona tako kaže, da se ne brukam. Radio Sofija i dalje brblja. Pa joj telefon zvoni i tamo brblja, pa nastavlja meni anegdote a ja ne znam više ni kuda sam pošao. Nisam znao ni da li mi je prejak nagib, da li bih brže ili sporije. Nije mi baš odgovarala ta šetnja. Pa je i ona zastajkivala zbog telefona, pa da vadi flašu vode iz ranca… Odlučih se da idem svojim ritmom, ako se već patim opet na strmoj padini u korovima bar da brže stignem. Pozdravio sam je i polako se udaljio. Izašao sam sa te prečice i ponovo nastavio planinarskom stazom, koja je doduše na moju nesreću i dalje bila ispod žičare pod istim nagibom, samo sa markacijama… i dodatnim preprekama od krupnih kamenja. Stigao sam nekako do baze žičare gore. Seo sam na kratko da se opustim i izvidim malo kuda dalje, kako vode staze. Dok sam se ja okrepio, evo i gospođe sa šeširom, stigla i ona. Na moju sreću cilj joj je bio samo do restorana i nije me pratila dalje.

Dalji plan je bio kreni pa vidi. Pratim markacije. Ima ih dovoljno, jasne su. Lepo vode od jednog do drugog jezera. Sviđa mi se okolina, odlična je za opušten hajk. Posle prva dva jezera stižem do doma 7 Rilskih jezera gde pravim novu ludu odluku.

Gledam mapu, gledam ispred sebe. Pred očima se šilji jedan vrh, Haramijata, crn, od oštrih stena. Vidim da staza vodi oko njega, gore na greben, odakle se može doći do nekog vidikovca. Sviđa mi se to. Krećem. Sledi treće jezero, vidim u njemu zanimljive detalje a pošto Sunce prži, telefonom ne mogu uslikati. Skidan ranac da bih uzeo fotoaparat. Ne nađem ga. Tu je objektiv ali fotoaparata nema. Blokirao sam se za tren. Razmišljam gde sam ga mogao ostaviti, izgubiti. Sa svojih kilogram težine nije da ne mogu primetiti ako ispadne. A bio je zakopčan ranac inače. Razmišljam da li sam na odmoru slučajno izvadio i zaboravio, i nisam, ne sećam se da sam tamo otkopčavao glavni deo ranca. Pa da li mi je mogao pasti s ramena još pri usponu, pri tom kilavljenu kroz korove ispod žičare a ni to nije moglo da se desi, osetio bih ako mi se otkači s ramena. Pa razmišljam da li sam onda kod auta, pri kretanjima i vraćanjima mogao zaboraviti. I ako jesam, da nisam možda negde spolja na krovu auta ili haubi. Onda ga mogu i zaboraviti odmah… Trauma. Ne mogu ništa, džabe bih se i vraćao. Nestala mi volja i da nastavim dalje. Gubim sve sminke od prethodna četiri dana. Sve momente koje sam imao na planini. Sedim tako u depresiji pa razmišljam da bar sada onda napravim nove snimke, da bar o tim jezerima imam nešto.

Gledam mapu, idem dalje obeleženom stazom.

Opet uspon. Ruiniran, bezvoljan, tužan, umoran i fizički, mučim se penjući se. Taj umor me je uspeo nekako preseći, da batalim gubitak i ostanem u trenutim mogućnostima koji mogu biti isto lepo.

Stižem na greben. Staza je odavde malo blaža, i nije ni greben već ivica nedogledne visoravni. Prosto rečeno, tih sedam Rilskih jezera leze u nekoj velikoj uvali, basenu te visoravni.

Nalazim se u nekom psihičkom stanju koje sam već doživljavao ranije kada sam bio na putu do mora biciklom. I to baš u delu kada situacija prelazi u pozitivno.

Teren postaje zanimljiv, stene su crne boje, kristalne teksture, svetluca od sunčevog svetla kao sneg, ali to je stena, i crne boje. Nailazim i na izvor vode. Jasno obeležen, jasno je da je pitka, ali mi je nejasno kako je to da su oko njega položili belo kamenje nalik mermeru, čisti beli komadi stena, šljašte. A voda bistra i ledena u njoj.

Od izvora mi se nudi grananje staze, levo i desno. Moram proveriti na telefonu koja kuda vodi.

Leva vodi dalje po tom takozvanom grebenu, a desna skreće na čudovište koje sam od dole ugledao, Haramiju. Dvoumim se. Ni naziv mi nije ulivao sigurnost a ni ono što sam video.

Vodeći se nekom svojom logikom, probati mogu, krenuo sam desnom granom staze. Malo se spuštam do prevoja, pa opet strmo uzbrdo prema tom vrhu. Staza je jasno ugažena. Gola od kamena. Ima i markacija i čini mi se da se često tuda ide. Dakle valjda nije opasno. Zadihan, sa dozom straha ali polako se uspinjem ka vrhu. Nije mnogo tehnička staza, mogu na nogama stajati ali je strmo. Izbijam na vrh. Šiljak, oštar vrh sa malo prostora. Preliva me radost uspeha. Sad bi bio momenat kada uzimam fotoaparat da snimim sve što vidim. Nema ga sada. Uzimam telefon, bar imam stalak za njega pa se krpim tako za par selfija s vevericom, malom Haramijom.

Posvetio sam nekoliko minuta tom vrhu. Prijalo mi je biti tamo. Sam, kao na svom mestu.

Sledi nastavak, ali kuda. Staza vodi nekom drugom trasom, ne ide povratno tamo odakle sam pošao. Isto je strma, ali nije toliko stenovita. Moram paziti kako koračam. Opterećivalo me je to malo, ali stigoh opet na prevoj odakle sam morao ponovo da se penjem na visoravan.

Izborih se još jednom sa penjanjem i nadam se da ga neću više imati danas. Po grebenu ili bolje reći litici se pruža puna panorama doline s jezerima, jedan po jedan se pokazuju kako napredujem. Kilometri se slabo nižu ali sam već na osmom kilometru, čini mi se ni na pola putanje koja predamnom. Idem, sad sam tu, stićiću do kraja na vreme, gde god da je.

Staza uz obod je skoro ravna, ali ima blagi nagib, ne bi to bilo uopšte teško, samo što sam ja već razvaljen svakako. Jedva čekam da dođem do tog čuvenog vidikovca. Idem ka njemu, jasno vidim po mapi, ali sporo prolazi vreme u umornoj glavi.

Ta umorna glava je shvatila da je vidikovac koji je video pre polaska zapravo mnogo niže, nije na grebenu. Nalazim se iznad vidikovca. Šta ću, nije to ni loše. A kuda dalje. Odavde ne vodi staza u dolinu. Vodi dalje do nekog vrha pa sa njega se posle spušta dole. Našao sam usput čak i novi vidikovac odakle se vide svih sedam jezera. Javlja se motivacija. Ponovo uživam. Pre vidikovca nailazim na neku čudnu skalameriju. Sve do sada je bilo kao neka visoka livada, široko, valovito. I na tom mestu je postavljen čudan stub sa zvonima. Vezan, usidren. Posmatram ga i dolazim do pretpostavke da ima funkciju da signalizuje nevreme. Verovatno kada su jake oluje onda zvoni kao crkvena zvona. Lepim nalepnicu veverice na njega i idem dalje. Stižem do vidikovca. Nije uopšte obeležen, nema ograde, nema ničega, samo po mapi znam da sam na datom mestu, a vidik je realan. Svih sedam jezera u jednom kadru. Srce mi se opet grči zbog fotoaparata ali sam i srećan što sam uspeo doći i dovde posle svega.

Vidikovac je bio cilj, ali ne i kraj. Moram sići sa grebena, a to mogu samo ako pratim stazu. Staza kao da je pravljena za ludake poput mene. Nije dovoljno što sam prešao 12km, na stazi je uglavljen i najviši vrh tog kraja, Otovica na 2696 metara. Tu se i vetar zaljuljao. Postaje mi malo hladno, i nos mi curka. Na vrhu zatičem dvojicu sličnih entuzijasta, samo što su oni bolje odeveni, ne smeta im vetar. Razmenjujemo par reči, ko je odakle i slično. Oni su na proputovanju, izraelci. Iskoristio sam priliku da me oni brzinski slikaju na vrhu i pitam kuda je staza prema dolini pošto su oni odatle došli.

Jedina sreća je bila što sam sa tog vrha imao samo spuštanje, nisam imao više ni metar uspona. Ali staza nimalo nije naivna po siparima ispod litice sve do same kotline koje se spušta opet pored svih jezera. U dolini mi se smiruje sve. Putanja vodi po travnatim livadama, sa obe strane se izdižu visoke zidine, jezera povezuju potoci, preko potoka drveni mostići, u nekim uvalama potoci propadaju u vodopade, a jezera oslikavaju nebo i planine oko sebe. Dan se opet približavao kraju, sunce je već kačilo konturu grebena oko mene, senke su se izuživale i prekrivale kotlinu. Nebo je iz plavih nijansi pretvaralo u modre, narandžaste i crvene. Ne ide mi se kući.

Iscrpljen sam fizički, pomalo i psihički, žao mi je zbog fotoaparata, ali ne bih da prekidam ovaj lanac avantura. Ipak, slobodni dani su ograničeni.

Oko pola sedam stižem do gornje baze žičanje koja je već odavno ugašena. Dežavu sa Bezboga. Ali vidim da u planinarskom domu ima nekoga, sede ljudi i na terasi. Nadam se nečemu što mi isto može popraviti doživljaj planine, da možda imaju pečat vrha ili doma. Vadim brzo knjižicu iz ranca, ulećem unutra. Upitah domara za pečat. Dosta mrzovoljno, sa telefonom na uvetu ulazi u neku prostoriju i izlazi s pečatom. To sam i tražio, drugo mi nije bitno. Udaram pečat doma u knjižicu i zatvaram je.

Za oko pola sata sam uspeo da sjurim dole do parkinga. Ništa drugo mi nije bilo na umu samo fotoaparat. Otvaram vrata, tu je! U toj žurbi i vraćanjima, ostao je na zadnjem sedištu.

Laknulo mi je sve. Sve je dobro prošlo. Neplanirano, pomalo teško, pomalo napeto a u najvećem delu slika onoga što me je ispunjavalo kroz celih pet dana.

Za pet dana sam bio na 14 vrhova, svi preko 2600mnv, prešao ukupno 105km sa 8400m elevacije. Pa iako nisam dostigao plan godine koji bi sve ovo skoro dvostruko nadmašio, imao sam jedno od najimpozantnijih svojih putovanja.