Pirin

    Krećem na novi put sa starim društvom. Milan mi je predložio da se pridružim. Složna planinarska ekipica, drugarice i drugari iz Bora. Nisam mnogo polemisao, nasuprot tome što mi je takva avantura predstavljala novi izazov kakav nisam pre imao. Možda i jesam. Ne umem već sebe pratiti u svojim putešestvijama. Otići u Crnu Goru već nije teško, samo se vozi 6-7 sati, autoputem delom dosadno, delom živopisno u planinskim krajevima oko Čačka, Zlatibora i niže, južnije. Bugarska mi je drugačija, pre svega jer sam sâm krenuo.

    Kada saberem mesta gde sam putovao nema mnogo lokacija, nisu mnogo zvučni nazivi mesta, nisu u top 10 na instagramu. Šta je Balkan naspram Italije ili Himalaja? Lepo je i kod nas. Imamo prirodu koja je sama za sebe jedinstvena, skromna, mirna.

Imamo planine koje pariraju sa Alpima i Dolomitima. Razlika je u sitnicama kao što je ekološka (ne)kultura.

    Dakle, krećem opet u Bugarsku. Da bih se tamo sreo sa dalekim prijateljima.

Pirin je cilj. Tamo još nisam bio. Nisam ga imao na umu za ovu godinu, a neka sudbina me tamo vodi. Možda nije slučajno.

    Otkazana je trka koju sam čekao od oktobra prošle godine, trka “100 milja Prokletija“, a na Pirinu bi mogla biti alternativa za nju. Prilika da ‘šmeknem’ kakav je tamo teren. Čuo sam za Ultra Pirin, prvi put na Fruškogorskom maratonu kada smo naišli na razočaravajući princip organizacije, posle i od Novelje kada se vratio sa trke pun euforičnih utisaka.

U sve slučajnosti i kolega biciklista, Dušan se uklopio u avanturu, usputno pre letovanja da popne neke planine sa nama. Svima nam se slažu planovi, ali svima po različitim putanjama. Zajedničko je bilo da ćemo se sresti u Banskom u smeštaju i ići na planinarenje.

    Hteo sam daljinu do Banskog oplemeniti sa nečim što pre nisam video, ili tek tako da ne bude samo sterilno putovanje. Opcija ima mnogo. Balkan nudi dovoljno sadržaja, samo se treba snaći. Prvo sam zamislio da istrčim neki vrh na Suvoj planini, ali kako sam pored klime u autu prokuvavao, želja me više privlačila za osveženje uz neku vodu; jezero, reku, potok. To je moj stil slobode. Usput pratim svoje želje. Nazvao sam Dušana telefonom, daje mi ideju za Rosomačke lonce. Čuo sam za njih, otprilike znam šta je to mesto, a nikad nisam video. Odlična prilika je sada. Ali nije baš na putu ka Bugarskoj. Nema veze, imam vremena. Skrećem kod Pirota sa autoputa. Lokalni putevi i seoca do Rosomačke reke mi nisu ulivale veliku nadu, urušene kuće i neuređena naselja, loš kvalitet puteva su u meni stvarale utisak da sam zalutao a ne da idem ka nekoj prirodnoj lepoti i turističkoj atrakciji.

Na kraju puta nailazim na nekoliko parkiranih vozila na manjoj poljani, pretpostavio sam da je tu i početak staze do "lonaca". Brzinski se pakujem u ranac, voda, fotoaparat, apsolutno oskudno sam se spakovao, mrzelo me je da iskopavam svu opremu iz pretrpanog gepeka. Predao sam se principu da nije ni staza dugačka do kaskada kao i tome da ne nameravam dugo da se zadržavam.

Staza od parkinga je duga oko dva kilometra, ništa zahtevno. Većina vodi kroz šumicu uz sliv Rosomačke reke. Žurio sam, jedva čekao da ugledam kaskade vodopada u kanjonu. Reka je postala bogatija vodom kako sam se približavao "loncima", i nailazim na objekat nekadašnje vodenice, pretpostavljam bar da je bila vodenica po nekim drvenim skalamerijama unutra. Prelazim mali drveni mostić i eto ga vodopad. Mali, ali ambijent u kom se nalazi je jedinstven. Kanjon korita reke je usečen među zidove od kamenih ploča, koje stvaraju utisak kao da su nasumično naslagane karte.

Bila je tu jedna grupica turista. Niti sam hteo njih ometati u fotografisanju, niti sam hteo gubiti vreme čekajući dok se za mene oslobode kadrovi za fotografisanje. Spazio sam stazicu koja vodi gore iznad kanjona i nastavlja dalje uz liticu. Hajde da vidim kuda vodi i šta nude pogledi sa visine. Staza je praktično sve vreme na terasama tih naslaganih kamenih ploča. Motam se tako po stazi, pokušavam spustiti se do vode, negde mogu, negde mi je jeza jer je bilo sve vlažno, klizavo.

Vreme leti. Gledam sat, već je prošlo sat vremena. Nije mi žao, ali trebam stići u neko dogledno vreme do Banskog gde me čeka ekipa. Još malo ostajem, spuštam se dole kod početka malog kanjona, otišli su turisti, taman mogu iskoristiti priliku da fotkam i taj deo. Valjda sam sve video, valjda uspešno snimio. Moram nastaviti putovanje. Ko zna kakav je deo puta koji me vodi do graničnog prelaza.

Baš takav kao malopre dok sam prilazio vodopadima. Tužan prizor zaboravljenih naselja. Ali je ta jugoistočna strana Stare planine lepa, imao sam osećaj kao da sam na nekom nenaseljenom delu države, i osim asfaltiranog puta i nekoliko auta koji su prošli tuda, ništa nije ukazivalo na urbanizam. Za nešto manje od sat vremena vožnje stižem do Dimitrovgrada i graničnog prelaza. Još malo i ponovo ću biti u Bugarskoj. Prpa me hvata da sve bude lagano pri prelazu, ne želim da carinici iz dosade preturaju auto, jer sam bukvalno natrpao i prtljažni prostor i zadnje sedište, sve složio kao lego kockice da bi sve stalo. A ako bi pretresli sve, ne bih posle umeo lepo vratiti.

Čuli smo se tada sa Anđelkom preko telefona. Računao sam da su oni već možda stigli do Banskog, ili bar blizu. Činilo mi se da sam se dugo zadržavao i bahatio s vremenom dok su svi ostali hteli na vreme da stignu. No, u isto vreme stižu i oni do granice kao ja. Smeškam se u sebi, kakva slučajnost. Tražim ih pogledom ali ne nađem. Možda budemo u tandemu vozili do Banskog, ali razmišljam da još moram natočiti goriva.

Pada sumrak lagano. Nestaju vidici. Ostaje samo uživanje u vožnji. Volim voziti. Vreme u vožnji stoji, kao da putujem kroz vreme. U slučaju Bugarske, putujem sat vremena u budućnost.

    Oko 9 sati uveče stižem u Bansko. Čak i po mraku mi je postao simpatičan grad, iako nisam video okolinu, nego više gledao navigaciju.

Nalazim ulicu gde je naš smeštaj, našao sam i kuću na adresi koju sam dobio, i u istom minutu stiže Anđelka sa koleginicama. Sudbina spaja redove priče ove avanture.

Radujem se susretu. Poslednjom prilikom smo se videli u novembru prošle godine, na Rtnju. Takođe slučajno. Odmah se sve pretvara u euforičnu žurbu unošenja stvari iz auta u apartman, apartman kakav nisam pre video. Starinska kuća obnovljena na stilski način kako bi se očuvao duh tradicije i jednostavnog komfora. Ulazna vrata umesto mehaničkog sistema sa oprugama ili hidrauličnog klipa, zatvaraju se uz pomoć malog džaka s peskom koji  koji kao kontra teg preko užeta povlači vrata da se zatvore. Zidovi su od kamena, podovi i tavanice od drveta, iznad trpezarijskog stola niz bakarnih zvončića, dnevni boravak moderno i komforno opremljen za zajednička druženja. Anđelkina je zasluga ovaj jedinstven izbor. Nemamo mnogo vremena, brzinski večeramo, nešto malo još razgovaramo i ko kako u svoju sobu se povlači na spavanje, čekaju nas dva aktivna dana.

    Za prvi dan smo planirali veći zalogaj, ispenjati najviši vrh. Vremenske prilike su međutim nalagale da se preorijentišemo na nešto blaže. Todorke su za to savršene. One su bile planirane kao opušteniji aktivan deo avanture, sa manje rizika u slučaju nekih padavina.

    Kreće priča na planini. Upoznavanje terena kojim bih mogao i trčati kada bude prilike. Polazna tačka je planinarski dom "Hiža Vihren". Smešten je u raskrsnici nekoliko planinarskih staza koje vode na razne okolne vrhove. Poranili smo, imali mesta da se parkiramo kod doma. Jutro je, oko 8 sati, svež vazduh, planinski, za mene čak i prehladno, sav drhtim. Jutarnji mamurluk je u svima prisutan ali zrači uzbuđenost i isčekivanje da krenemo.

    Staza vodi prvo kroz dolinu. Flora je zdrava i zelena, puna svežine, kao da su uvek savršeni uslovi. Cveće u jarkim nijansama roze, plave, žute boje, ponegde mešavine ili samo bele. Jezera se nižu uz stazu, međusobno povezane potocima kroz koje se sliva savršeno čista voda, bez bilo kakve mutnoće ili prljavštine. Oko nas su planine, vrhovi. Stenoviti krševi sa ostatkom zimskog snega. Gledam ih, kako se izdižu iz podnožja, visoki, naizgled nesavladivi. Razmišljam da li ćemo tamo ići sutradan. Nadam se da hoćemo. Da li i staza trke ide tim predelima? Verovatno ne? Ili možda da? Sviđa mi se prizor. Fotoaparat ne skidam s očiju. Ekipa nam je sjajna. Ne mogu imati naviku, ali se tako osećam sa njima, kao po navici da hodamo stazom prema vrhu. Dobar nam je tempo ali ne jurimo. Stajemo svaki put kada nam nešto ponudi motiv za škljocanje ili odmor.

Nisam proveravao putanju kojom idemo, tako sam prepušten samo uživanju u spontanosti, a Anđelka nas vodi kuda trebamo ići.

Oblaci se gomilaju u našoj blizini oko susednih vrhova. Masivni sivi oblaci koji zaklanjaju sunce i priguše žive nijanse u kojoj cveta cela planina. Malo nas i teraju da što pre stignemo do vrha, možda nam spuste neku kišicu koja bi prekinula avanturu prvog dana. Ustvari bi napravila još veću avanturu. A koliko god da su sivi ti oblaci, bude motivaciju u meni za fotografisanjem. Drama stenovitih vrhova i gromadnih oblaka na visini preko 2500 metara.

Stižemo na prvu stanicu, Malu Todorku na 2712 metara nadmorske visine. Pravimo pauzu. Poziramo, kao da smo kod kuće. Slede nam još dve gospođe u grebenskom nizu. Srednja Todorka sa 2706 mnv i na kraju velika sa špicem Velika (Golyama) Todorka 2746 mnv.

Tu već nismo sami, delimo vrh sa ekipom planinara iz Transilvanije. Vrvi sve od uzbuđenja. Svi se fotkamo, tražimo najbolje kadrove. Zmaj je lansirao dron, snima nam vazdušne kadrove. Razmišljamo kuda ćemo dalje, kao da nam nije volja da se vratimo istom stazom kojom smo penjali. Alternativno bi možda moglo nastavkom prema skijalištu, ali staza uopšte nije primamljiva, strma, a ne znamo ni kuda bi nas odvela, da ne bude duže nego da se vraćamo. Vraćamo se svi istom putanjom odakle smo došli.

Nije nimalo dosadno vraćati se istim putem. Staza je ista, ali okolina se menja kako sunce putuje sa istoka ka zapadu. Čak su se i oblaci razišli, otkrili nove vidike. Jezera su svuda. U dolini ispod nas su Todorina jezera. Staza ne ide do njih, naša ne. Ja ću ipak produžiti rutu da ih vidim izbliza. Spuštam se sa staze skakutajući po velikim blokovima kamena koja čine dobar deo Pirina. Kao iz nekog džinovskog šlepera nasuto kamenje. Zabavno mi je. Malo se zabavila i Todorka, izvrnula jedan kamen ispod mojih nogu. Uspeo sam kontrolisati to iznenađenje, pad sam lako izbegao ali je kamen dotakao jednu tetivu na članku desne noge. Zviznula me je ta momentalna bol ali ništa strašno. Zaustavio disanje na pet sekundi i prošlo je, trčao sam dalje. Stigao do prvog jezera. U njega se uliva voda sa Male Todorke, odnekud ispod stena iz ničega. Zemlja oko jezera, obala je poput sunđera. Mahovina je gusta i puna vode koju je upila u sebe. Tražim kamenje po kom mogu stajati i prići vodi. Ogledalo jezera oslikava nebo iznad sebe, i planinski lanac u daljini. Prvi put vidim takav pogled. Ne mogu da se odvojim od toga, čekam samo momenat kada se na nebu sklone oblaci od Sunca da bih imao idealan prizor za fotografiju. A u svesti razmišljam kako me ekipa verovatno čeka  da se ne bi mnogo udaljili, a nismo ni na vidiku jedni drugima. Užurbano hvatam par kadrova, i nezadovoljan sam, ne umem taj vidik preneti na ekran fotoaparata, nikako nije tako savršeno kao uživo.

Staza odavde vodi uzbrdo, opet po kamenju, i sa dodatkom manjeg snežnog grebena koji kako nisam na vreme zaobišao, sad moram preći popreko. A patike idealno savršene letnje sa mrežicom. Isto kao na Međedu nedavno, isto tako sam pokvasio čarape kroz patike, a baš me ne zanima, ne smeta, sve je savršano lepo.

Stene su lepe. Obložene lišajevima, drečavo zelene boje, sličnih nijansi kao đon mojih nakvašenih patika.

Ugledao sam ekipu na grebenu iznad sebe. I oni mene. Tu smo svi. Deo staze protezao se na padini ispod grebena. Naizgled strm ali vidik sa njega je zarobio pažnju. Dubina ispod planine i daljina ograničena sa lancem vrhova Kamenice. Posle kratkog soliranja sustižem drugare i zajedno se spuštamo do doma, gladni, žedni, umorni, a zadovoljni.

Uveče, po povratku u smeštaj, preostaje da okrepimo energetske zalihe. Ja sam bio baš gladan, a verujem i ostali isto. Ipak, pre nego što se pojavimo bilo gde u urbanoj sredini, red je da se udostojimo. Kao prava organizovana ekipa, sa četiri kupatila koja su nam bila na raspolaganju u smeštaju, na nas devet, vrlo efikasno smo uspeli brzinski rešiti kupanje. Samo što je teško ponovo krenuti negde peške. Prvi restoran nam ne bio blizu, možda na desetak minuta hodanja. Karakterističan ambijent bašte, sa bujnim zelenilom i sveže procvetalim cvećem mi se odmah ukrao u srce, a mirisi iz kuhinje u stomak.

    Subota. Dan posvećen visokim ciljevima. Vrhu Pirina. Ne znam šta da očekujem. Opet nisam istraživao ni rutu ni konfiguraciju terena. U mislima mi se vrtela slika od prethodnog dana, pogled sa Todorki ka Vihrenu. Zastrašujući div od planine. Uzdignut iznad svega. Priziva, igra se sa mojim mislima, pokazuje se nedostupnim. To što je nedostupno još više privlači, kao iluzija nečeg jedinstvenog što niko ne može da poseduje, one su svoje, imaju svoja pravila. Svako pravilo je jasno, treba biti spreman za izazove. Znamo šta treba od opreme, znamo putanju, znamo cilj, ali nikad ne znamo da li ćemo uspeti. Nadamo se da hoćemo, želimo da vidimo vrh. Biti na najvišem kamenu planine.

    Putanja od centra Banskog do planinarskog doma na planini ovom drugom prilikom mi je već bila poznatija nego juče. Savršen put, nov asfalt, u zdravom i očuvanom šumskom ambijentu. Dušan je juče uspeo da primeti vodopad pored puta koji ja nisam. Skrenuo mi pažnju na to. Ali nisam stao, nije bio momenat za to. Fokusiran sam na put. Znali smo da će biti veća gužva nego juče. Svi su planirali istom logikom kao mi, prethodni kišni dan su ili izostavili penjanje ili zamenili za lakšu akciju kao mi.

    Već usput primećujemo da je previše vozila, znamo da nećemo imati mesta kod doma. Nekoliko auta se već vraća, otišli do doma verovatno, naleteli na pun parking i okrenuli nazad. Dakle trebamo što pre da nađemo prvo slobodno mesto koje je blizu doma. Uspevamo ubrzo, čak je u hladu velikog bora. Izlazimo iz auta i odmah uzimamo opremu, rančeve, cipele, sve što može zatrebati, ja sam čak i cepin nameravao poneti, ali ipak nisam. Baš nisam znao šta da očekujem, na šta da budem spreman. Još sam u sebi imao tragove doživljaja na zimskom usponu na Bobotov kuk.

    Početak staze je na razgranatoj raskrsnici kod doma, poznat od juče. Ljudi svuda, kolone planinara po svim stazama. Sunce prži, toplo je. Bio sam hrabar, ili lud…tanka je granica između te dve definicije… obukao sam kratak šorc, da budem komforniji, manje se znojim. I bilo mi je podnošljivije tako. Volim biti slobodan kada uslovi dozvole. Najteži deo je početak, dok se uhodamo, dok prođemo zaklon drveća, zelenila, ograničenog vidika, dok stignemo do nepoznatog dela avanture. Očito je svima taj deo najteži, svi pauziraju na istim mestima ili istim vremenskim intervalima. A ja nemiran, vrtim se okolo, fotkam, gledam, razmišljam, divim se. Sve mi je novo. Sve mi deluje neviđeno. Kao da sam prvi put na planini. Zagledam se u žbunje, kamenje, cveće, okolne vrhove, čude me drečavo zeleni lišajevi na stenama. Pratim drugare i drugarice, tu su, drago mi je što su tu. Osećam se ipak izolovan, zajedno smo ali svako je u istom mehuriću planinske mašte, čini mi se. Imam osećaj da smo svi na najboljem mestu, lepo se osećam.

Vreme mi stoji, ne osećam koliko vremena prolazi dok se pomeramo. Okupiraju me vidici sa svih strana.

    Prvi reper pored staze mi postaje zvono na krstu na manjem ispupčenju uz stazu, manjem brdašcetu. Nije mi jasan razlog postojanja tog zvona na tom mestu, imam samo osećaj da je to na neki način duhovni momenat na putu do vrha. Od tog brda staza postaje preglednija. Nema više šume, nadmorska visina je oko 2000 mnv. Ima još skoro 1000 da penjemo. Teren je odjednom prekriven samo travom i velikim kamenjem među kojima vijuga staza kroz izložbu raznobojnog cveća. Možda u ovom periodu godine nisam pre bio na planini i zbog toga me toliko fascinira raznolikost vegetacije.

Postajem znatiželjan. Isčekujem da vidim gde je vrh ka kom idemo. Staza je postala blago strma, teže savladiva zbog krupnog kamenja koje je kao razbacano po putanji kojom idemo, koraci nam nisu prirodnih razmera što nas i najviše umara. Raspoloženje nam se ipak odupire umoru, i dalje smo ambiciozni, motivisani. Sa strme livade stižemo do prevoja, koji kao modna pista “izleće” ka jugoistoku sa slikarsko savršenim horizontom planinskog venca u daljini.

Na prevoju pravimo pauzu. Odavde nam treba još jedan zalet ka vrhu. Tu je iznad nas, ogromna piramida od stene. Naizgled kao da je kompaktan komad kamena, kupastog oblika. I dalje osećam nesavladivost. Nemam strah, niti sam skeptičan, već tako se oslikava taj div. Ne vidim stazu, a ljudi koji se penju ka vrhu su sićušni kao buve, verovatno zbog toga mi deluje nedostižnim. U tim momentima fascinacije nam stiže mali veseli gost, divokoza. Viđamo ih često, svuda, ova nam se naviše približila od svih, igrala se sa nama, čekala da krenemo ka njoj pa se udaljila sa dva skoka i ponovo čekala da priđemo.

    Čeka nas i vrh. Polazimo na poslednju etapu do najviše tačke planine, ali ne i poslednjeg našeg cilja. Staza na ovoj etapi faktički ne postoji. Uočljiva je samo haotična mreža tragova kojim se nasumično ide, kako kome odgovara. Zalutati se svakako ne može, treba samo ići prema gore, prema vrhu. Cela ta kupa vrha je kao nasuta gomila krupnog kamenja. Nema vegetacije osim razbacanih busenčića planinskog sveća  poput ljubičica. Penjemo se u cik-cak, pomalo monotono, dok odjednom izbijam na vrh te gomile.

Mnogo ljudi je tu, prosto rečeno gužva. Odakle toliko ljudi? Kako ćemo moći da se fotkamo? Poplavila me takva pitanja u glavi. Razvukla nam se ekipa. Stigli su Milan, Dušan i Zmaj pa ja, čekamo ostale, i dok čekamo hvatamo kadrove koje možemo. Karakterističan mi je totem vrha od metalne rešetke popunjen kamenjem i na vrhu neka kutija nalik na kućicu za ptice, i naravno tabla sa nazivom vrha i nadmorskom visinom: Vihren 2914 m i bezbroj nalepnica. Među nalepnice stavljamo i naše, Anđelka njihovu klubsku, Via Adventure, a ja moju individualnu, vevericu. Švrćkamo se svi svuda po tom platou vrha, neko jede, neko samo odmara, ja ne mogu ni jedno ni drugo, sve me tera da što više posmatram okolinu i fotkam, a ni sam već ne znam šta da fotkam, prezasićen sam. Sve mi se sviđa i o jednom kadru pravim po desetak fotki. Shvatam to pa se opuštam malo da bih uživao u prisustvu. Vrh i nije pravilan vrh piramide, izdužen je, grebenski, dugačak oko 400 metara. Prošetao sam do drugog kraja koji je malo niži, da vidim kakav je vidik odatle. Prati me Dušan. Leva strana grebena je pod snegom. Na prvi pogled sam znao da je to samo nanos snega koji tu visi i čeka da se sprovali, klasična streha. Privlači da nagazimo na njega ali svesni smo da to ne smemo. Šetajući uz njega nailazimo na rupu u toj strehi. Virnuvši u njega vidimo da je ta rupa zapravo jedan kraj tunela oko pet metara dužine koji se provlači ispod te snežne ploče. Naravno da se mora ući u njega. Dušan uživa u toj prirodnoj atrakciji. Prolazi vreme, prošlo je skoro sat vremena tamo a nismo ni primetili da tako brzo leti vreme. Pravimo još nekoliko fotografija, zajedničkih, zasebnih, Zmaj snima dronom, pakujemo stvari nazad u rančeve i nastavljamo akciju obilaska vrhova.

    Na samom polasku smo imali dilemu o potrebnoj opremi. Najavljivali su nam da će biti potrebne dereze zbog preostalih snežnih krpa ili čak slojeva leda. Sada nam sledi taj deo, gde će nam trebati dereze. A kako smo krenuli sa vrha ka severu zagledao sam se u strmu dubinu kuda trebamo sići. Opet vidim neke ljude niže u daljini kao sićušne pokretne tačkice. Naježio sam se. Sve više mi se sviđa konfiguracija terena. Toliko je strma staza da su postavljeni i pomoćni lanci za osiguranje. Stižemo do snežnog nanosa, na njega su nas opominjali da budemo spremni. Možda i jeste bio rizičan taj sneg pre nekoliko dana, ali je junsko Sunce stanjilo toliko da smo bez dereza mogli preći tih dva metra ugaženog snega.

Odjednom se zatičemo na prevoju između dva diva: Vihrena i Kutela. Gledam Vihren, gledam Kutelo, skoro su istih visina. Bili smo gore, spustili se da bi se sad opet penjali… to je taj čudan duh planinarski.

    Uspona se i ne sećam, prošao je rutinski, kao da sam se teleportovao na vrh do table, rezbarene drvene ploče sa nazivom vrha, Kutelo 2908m. On je Kutelo 1, jer ima za dva metra nižeg brata, Kutelo 2. Na ovim vrhovima nema totema, nema stubova, nema gde lepiti nalepnice, zato uskače alternativa, plišana veverica da pozira za sliku.

Idemo dalje, uz malu hitnu intervenciju. Nailazimo na povredu. Niko od nas nije povređen, niti bilo koji drugi planinar. Povredio se jedan pas dveju planinarki. Zamolili su nas za pomoć u obliku opreme za zavijanje rane. Imali smo pakete hitne pomoći, ali kako treba uviti povređenu nogu psa? Milan je tu bio najkreativniji, uspeo je da pomogne malom četvoronošcu.

    Sledeća atrakcija bi trebala biti Končeto. Slušao sam anegdote o njemu. Malo strašne, malo izazovne, jako atraktivne. Jedva čekam da ga ugledam. Video sam neke slike i snimke na netu da bih se upoznao sa time šta me čeka. Ni jedan snimak nije bio ravan tom utisku kada mi se taj nož grebena pojavio pred očima. Uporedio bih ga sa oštrim slemenom gigantskog šatora. Obe strane su maltene vertikalne a dubina ispod njih kao da gledam sa neba na zemlju. Nekih hiljadu metara vertikalne dubine. Nemam strah od visine ali sam ovde bio skoncentrian da nikada ne pustim sajlu ako baš ne moram. Uprkos tom plitkom strahu uživam, sviđa mi se taj deo staze. Koristimo svaku priliku za fotkanje, jedni druge snimamo, hvatamo zanimljive momente i polako napredujemo. Sa desne iliti istočne strane je duboka uvala, dolina prekrivena snegom koji nosi tragove otapanja i jasnim znacima da je planina živa. Linije poput korita koja se usmeravaju ka najdubljoj tački kotline su znaci koliko je dinamičan “život” jedne planine, naizgled nepomične a u stvarnosti toliko aktivan jer se komadi stena neprestano kotrljaju nizbrdo.

Kako je sajla provučena delom sa leve strane grebena, delom sa desne, tako i mi moramo tada preći na suprotnu stranu, da bi imali mesta za hodanje, a za to je jedna mogućnost da se provučemo ispd sajle. U tom provlačenju meni se ranac malo zakačio, nisam ni primetio. U bočnom džepu ranca sam držao malu bocu koka-kole, guc po guc prija da me oveži pri velikim naporima. A bio je okačen i fotoaparat oko ramena. U jednom momentu primećujem da je nešto udarilo o tlo, stenu ispod mene i odskočilo sa njega. Šta bih drugo panično pomislio nego da sam slučajno zakačio fotoaparat i da je on ili objektiv pao. Krv mi se zaledila u venama. Srećom nije fotoparat, tu je na ramenu. Ovo su milisekunde, kao usporen snimak. Laknulo mi je što nije fotoaparat i opipavam ranac da bih otkrio šta sam izgubio. Levom rukom opipavam prazan džep, nema flašice. Ispala mi je koka-kola. Sekund kasnije vidim i bocu kako se odbija sa stena, vrti se, odskakuje sve više kako od tog mućkanja raste pritisak gasa u njoj. Anđelka je pored mene. Vidim na njenom licu da se i ona uplašila kao ja dok nije shvatila da je samo flašica. Prolaze sekunde ali boca i dalje pada, kao u bunar bez dna. Stojimo i čekamo kada će stići do dna. Prošlo je više od petnaest sekundi dok se zaustavila boca. Efikasna demonstracija šta bi se moglo desiti uz malo nepažnje.

Još oprezniji, nastavljamo prema kraju grebena i stižemo uskoro do naše najudaljenije tačke staze, poslednjeg vrha tog dana, Banskog Suhodola. Ovde smo sami, svi su ili ranije obišli ili će tek doći, sudeći po tome da se vide sitne tačkice u daljini koji tek planiraju da penju do ovog vrha. Očigledan je umor na nama. Nije onaj dokrajčeni umor, već neki zadovoljavajući. Postigli smo sve što smo planirali. Ostaje nam još samo da se spustimo sa planine do planinarskog doma, pa do auta i onda do grada ponovo na okrepu.

    Već u pravcu ka Suhodolu osećao sam neku nelagodnost na desnoj nozi, u predelu oko članka. Više me je podsećalo na neudobnost cipele pošto sam uslovom dereza bio primoran obući duboke cipele a one su mi nekomforne pa sve to tako pustio da će uskoro proći, da me samo malo pritiska jer nisam vičan toj ograničenosti cipela. Kratkom pauzom na Suhodolu i nastavkom hodanja sa njega po Končetu, nelagodnost je naglo prešla u oblik bolova. Pokušavao sam ignorisati po nekom iskustvu i običaju, ali je bol nadjačala moju nepažnju, usporavala me je, ograničila u svakom koraku, toliko da sam zaostao za ekipom. Nisu navikli da se tako “vučem”, slutili su da nešto ne valja, zabrinuli se. Nudili su mi pomoć i par alternativnih rešenja koja bi možda pomogla da rešim problem sa cipelama, ali sam znao zbog čega je i da moram sam savladati bol. Znao sam da nije drastičan problem već posledica jučerašnjeg udarca kamena u tetivu. Ne bi to ni zabolelo da nisam obukao duboke cipele koje su nagnječile taj načeti deo tkiva koji je otekao od tog nadražaja. Konstatacijom problema trebao sam samo da naučim privremeno hodati sa tim pulsiranjem otoka. Kako smo sa grebena prešli na Kutelo i sa njega krenuli nizbrdo, tako je bol popuštao i kasnije već uz malo više pažnje uspeo normalno hodati. Na prevoju između Vihrena i Kutela staza nas vodi kroz kotlinu. Sve je nekako postalo sivo i hladno. Ceo dan sam osećao vedrinu, sve je bilo šareno, pa i tamo gde su bile gole stene. Valjda zbog dobrog raspoloženja, sunčanog neba, sjajnog društva, fascinantne okoline i mnoštva vrhova. A sada nekako posivelo sve, i nebo i ambijent, ali nisam ništa lošije raspoložen. Nailazimo na široki glečer, ili bolje reći ostatak glečera, prilično otopljen. Gledamo gde bi najbolje bilo preći preko njega, i nailazimo na trag baš u podnožju, jasan ugažen, uprljan trag. Iz tog sivog sveta staza nas vraća u zelenilo.

Prelaskom manjeg grebena, kao neke ogradice, opet smo se našli među klekama i borićima, a vidik na dolinu obasjan svetlom zalazećeg Sunca. Osim življeg kolorita, vratile su nam se i divokoze. Kuda god smo se okrenuli, one su bile u kadru, te na nekim strmim stenama, te iza žbuna maltene da smo zapeli u njih toliko su se približile. Čudan je osećaj biti među njima. Drže razdaljinu od nas ali se ne plaše. Rade svoje zadatke kao da nas i nema. Mirne su, zrače taj samouvereni mir.

    Sve smo bliži civilizaciji, sve jače osećam kraj tog sna na planini. Znam da će i dalji deo druženja biti lep, volim tu ekipu. Ipak, silazimo sa planine, sa visine, vraćamo se u civilizaciju, u svet koji je naš, ljudski, nesavršen. Ali jedva čekam da skinem cokule sa nogu.

    Povratkom u grad opet gladni šta bi drugo imali u planu nego da jedemo. Pokušali smo naći novi restoran, ali smo se vratili u onaj od prethodnog dana, isproban, dobar, prijatan sa ukusnom hranom.

    Uz novu energiju večere, prošetali smo korzoom, zavirili u kafić sa nadom da ćemo se utopiti u neku žurku, ali nas je na kraju jače privlačilo opuštanje u smeštaju što je isto tako kratko trajalo. Ipak smo ceo dan tabanali, penjali vrhove i još nije kraj, ima planova i za nedelju.

    Po nekom uhodanom pravilu, taj finalni dan akcije je posvećen relaksaciji, i ovom prilikom ponovo uz vodu neke termalne banje.

    Nedelja jutro, teško se budimo svi. Opušteniji smo svakako, jer ne jurimo vreme pa i prija malo ležernije ustati. Spakovali smo svoje stvari, izašli iz smeštaja i uputili se u lov na doručak. Bansko je definitivno mesto koje je kalibrisano za zimsku sezonu, a mi se našli tu u sred leta. Komedija naša. U tim gladnim momentima i tragedija. Jedva nalazimo neki restoran ili kafić gde možemo zasesti na doručak.

    Plan oko banjanja je bio opušten, u principu, u hodu smislimo kuda ćemo. I dok su ostali smišljali gde bi bilo najbolje brčkati se pre putovanja kući, mene hvata neki nemir. Želja me odvlači od kupanja i banje. Postao sam i nesiguran i upao u dilemu. Hoću da ostanem sa društvom, a hoću odjednom i da se vratim na planinu. Zaratio sam se sa samim sobom. Dok slušam kako su ostali uspeli da nađu banju, izustim da mene volja vuče na visinu. Vidim i neko malo razočarenje a i razumevanje. Znaju me valjda kakav sam. Tanja mi odmah predlaže i šta bih mogao tako nabrzaka obići, prihvatam taj predlog a opet ne znam kuda ću. Znam samo da mi je potrebno da se vratim gore na planinu i posle ću već po nekom instiktu da nađem put ka još jednoj sreći.

    Završavamo doručak uz zanimljivu komunikacijsku komediju sa konobaricom i vraćamo se po svoje automobile pa ko kuda dalje. Razdvajamo se. Par sati ranije nego što smo planirali, a ipak se radujem što sam proveo neko novo vreme sa njima. Za povratak planini mi se i Dušan pridružuje. I on se radije penje nego leži uz neku termalnu vodu. Neodlučan isto kao ja.

    Krećemo opet do doma, već po treći put zaredom, sada potpuno neodlučno. Tako se i zapetljamo već pri parkiranju. Opet je gužva na planini. Krenuli gore, pa se vratili niže, jedva se negde zaustavili. Shvatam u tom momentu da smo možda i drugačije zamislili ovu mini avanturu: ja bih opet neki vrh da ispenjem, a Dušan nešto manje zahtevno da obiđe. Tako nam se putanje razdvajaju i sa njim se ipak razilazimo. Ostavljam mu samo kačket i bandanu, da ne bi izgoreo još više po licu, pozdravljamo se i užurbano odlazim ponovo gore, nadajući se da parkiram što bliže domu. Parkiram se pored puta, brzinski vadim ranac, trpam u njega najpotrebnije i praktično trčeći polazim prema stazi. Odlučio sam se reprizi Vihrena. Luda ideja, možda besmislena, uzastopno dvaput penjati isti vrh. Želim. Treba mi neka dopuna jer je juče bila gužva gore. A jedino sam za njega siguran da mogu uklopiti u preostalo vreme koje imam do sumraka. Noga mi je rovita, osećam kako su me cipele izgnjavile. Sada sam u patikama, ne smetaju mi, zglobovi su slobodni, i fokusiram se samo na stabilnost da se ne bih okliznuo. Lakše mi je sada, samo je mali trkački ranac na ledjima, da nemam fotoaparat mogao bih i da trčim. Ali hoću i da razgledam, taman mi je sve. Brzo stižem do prevoja pod vrhom. Jako malo sam zastajao, nisam mnogo ni fotkao usput jer su se narojili neki oblaci pa u njihovoj senci me nije motivisala okolina koju sam inače prethodnog dana video u boljem svetlu. Cilj jeste da brzo stignem do vrha. Sa prevoja se zalećem ka vrhu. Znajući da tu staza nema, udario sam direktno uzbrdo ka vrhu. Ide mi, zadihan sam kao  parna lokomotiva ali noge me nose, i ta polupovređena noga dobro radi. Zastajem samo na pet sekundi ponekad da me stigne vazduh i nadišem se pa nastavljam divlji marš na vrh. Dok me na pola puta ne snađe neka vrtoglavica. Začudilo me je to, nije mi bilo jasno šta mi se dešava. Pomislih da je zbog nadmorske visine, ali sam već treći dan na toj visini, ne bi trebalo da je manjak aklimatizovanosti. Nastavljam dalje uz te taktičke pauze od pet sekundi i vrtoglavica isto tako. Forsiram se da pijem, pa sam pojeo neke čokoladice i urme kao izvor brze nadoknade šećera a vrtoglavica ne odustaje. “Pametniji popušta” ne forsiram dalje brzi tempo i vraćam se na vijugavu serpentinsku stazicu da bih olaksao penjanje. Time mi je postalo jasno da sam preterao sa tempom. Ipak je to bio nagli uspon i naglo povećavanje nadmorske visine.

    Stižem na vrh. Jedan čovek je bio gore, a on upravo kreće ka dole. Ponovo imam luksuz da budem sam na planini. Idila. Čak ni iza mene sad nema nikoga ko bi me sustigao i delio mesto samnom. Ali tu su oblaci. Ipak nije idilično. Osećam i hladnoću i zamor tela. Malo sam se kanda iskidao. Umesto 4 sata uspona stigao sam za nešto više od dva i po. Mogu malo sačekati, dobio sam bonus vreme za to, trebalo bi da se probije Sunce u nekom momentu. A ni čekanje nisam proveo sedeći,već razgledanjem. Isti vrh kao juče ali potpuno drugačiji. Nema buke, nema žurbe da uhvatim neki kadar pre nego što neko uleti. Uleteli su mi u kadar samo divokoze. I to jedna ženka sa mladuncem. Mali smotani šeprtlja ju je pratio u stopu imitirajući mamu šta i kako radi.

I Sunce se polako probija kroz omotač oblaka, pripremam se za fotkanje. Nažalost, ta samoća koju imam mi otežava sebe da uslikam. Ali snalazim se, namestio sam fotoaparat na kamen i daljinskim okidanjem škljocao seriju slika. Igram se tako sa pronalaženjem kadrova, nameštam i vevericu kao da je glavni glumac, i stižu dvoje planinara, jedan mladić i devojka. Taman da ih zamolim za pomoć prijatelja za fotkanje. Pomoć se i uzvraća, i njima je dobro došlo što nisu sami.

    Proletelo mi je tamo skoro dva sata tako fotkajući i čekajući idealan momenat. Vreme je da se vratim dole pre mraka.

    Po smešnom pravilu, čim sam krenuo nizbrdo, oblaci su se razišli, Sunce je sijalo punim zlatnim sjajem. Horizont i dolina ispod su dobili tople nijanse zlatno žutih i dubokih zelenih boja. Mislim da će mi taj prizor biti jedinstven za Pirin, letnji Pirin.

    

    Vučem se. Noga ne boli, to bi bio jasan razlog što mi je teško ići ka dole, ali nije zbog toga. Ne ide mi se kući. Iako sam ovde sam, a kod kuće me čekaju meni dragi i voljeni, teško mi je ostaviti planinu. Kratko me hvata ta melanholija. Razmišljam, prisetim se; pa nije ovo poslednji put da sam tu. Bilo mi je upitno šta ću birati za alternativu Prokletija, i evo primera šta bih mogao. Biće tu trka za dva meseca, i to zavidna. Nemam razlog da se smorim. Pre svega jer sam imao četiri divna dana. Zahvaljujući jednom pozivu i složnoj ekipi.

    Osećam se slobodan. Pronađen. Lagano se spuštam u dolinu. Stižem kod doma u začetak sumraka. Ima ljudi ali kao da ih ne čujem. Izolovao sam se u svoj nepostojeći mehur zadovoljstva. Ovlaš se samo umivam na izvoru i odlazim do auta. Tu je kraj avanture, kraj dana. Treba samo stići kući. Čeka me oko sedam sati vožnje. Svratiću još brzinski do centra Banskog u neki market da kupim grickalice za usput. Brzinski koncept nije uspeo. Prvo stajem usput niz planinu. Vodopad koji sam dvaput omašio sada ne sme da promakne. Staću kod njega makar i da ne mogu slikati u sumraku, ali da ga vidim.

Iz auta gledano mi nije bilo upečaljiv, kroz prozore se ne čuje i ne oseti voda koja kulja nizbrdo. Prvo ga gledam sa mosta. Zapravo, to nije vodopad već jaka planinska reka koja se probija među ogromnim stenama praveći bezbroj kaskada. Imam utisak da bi u bilo kom momentu mogao da odnese most na kom stojim, toliko je jak sliv. Zarobila me je. nokti na nogama mi bole, a obukao sam obične urbane patike za vožnju. Već prvi koraci u pokušaju da se spustim niz obalu do vode su mi bili bolni. Neću da gubim vreme da se preobuvam, izdržaću. Oprezan sam, pre svega i da se ne bih skljokao sa tih klizavih stena u vodu zajedno sa fotoaparatom…da više brinem za fotoaparat nego za sebe. U njemu su dragoceni momenti. Ja bih se posle lako presvukao u suvu odeću.

Stiskam okidač konstantno, ne mogu da se zasitim prizorom. Huk vode, savršena čistoća, raspršena magla ledene vode su mi sada novi okov koji me ne pušta kući. Prelazim sa kemena na kamen, sa jedne na drugu stranu reke, pa uzvodno uz obalu prateći čar te razlivene reke među stenama. Napravim fotku i divim se. Pa gledam uživo i fasciniram se. Jedva već imam svetlosti za slikanje a ne mogu da prestanem, iako su sve mutnije fotke. Dalje idem uzbrdo, a voda nije samo u glavnom koritu, nego pravi mini potočiće paralelno na obali. To su mali ogranci koji nađu putanju kroz šumu, probiju se kroz mekanu sunđerastu zemlju među korenjem i kamenjem pa se vrate u reku. Noga me upozorava da je dosta. Okidač za povratak u realnost je bio momenat kada sam po drugi put zapeo u kamen i tačno pogodio palačni nokat koji je i pre toga već bridio od tri dana tabanja. Jedva se spustih do mosta.

    To je kraj, zaista. Završavam avanturu. Svratiću još samo do Banskog da uzmem hranu za usput i begam kući. I taj brzinski šoping sam pošteno razvukao. Naravno da je pogled iz grada na planinu isto primamljiv i nisam mogao tek tako okrenuti leđa. Ako već ja nisam bio sposoban da privedem dan kraju, Sunce je to učinilo umesto mene, zašlo je iza planine kao zavese na pozorišnoj sceni. Zatvaram vrata od auta. To je prekidač ove priče.

    A zaključak bi možda mogao biti to što volim planine. I planine vole mene. Toliko malo trebam dati da bih dobio sve. Prostranstva koja ne mogu dostići, mogu ih samo gledati, na kratko vreme, sa vrhova, a na putu do njih imam ljude sa kojima delim sve to.