Rtanj u magli

 

   Večernja šetnja u Banjičkom parku po magli i hladnoći mi je dala ideju da je magla lepa gledana sa visine. Uželeo sam se takve scene i razmišljao gde mogu naći takvo mesto. Osim Avale mi je bilo draže da iskoristim slobodan dan za neki veći uspon i Rtanj mi je prvi pao na pamet. Srećom slučajnosti stvorila mi se i ekipa za druženje i ko drugi ako ne moji prijateli iz Bora. Da li je to bila neka magija Rtnja?

    Jutro u Beogradu je bilo baš maglovito, i semafori su se bledo videli iz daljine a na autoputu kao da sam vozio kroz sivi tunel. Jedva je bilo drugih vozila, na miru sam uživao u tom tihom ambijentu.

    Sunce je tek oko 9 sati moglo da probije sivi plašt i tada su se već i konture planina nazirale sa zvezdastim bljeskom Sunca u plavetnilu neba. Time sam znao da moja iluzija ideje da ću biti iznad oblaka neće ovaj put biti ostvarena, ali mi se sviđalo da ima vedrog neba i šarenila šume.

    Rano sam stigao i iskoritio vreme da obiđem selo i pogledam čarobni monolit koji po pripovedanjima fokusira neku mističnu energiju planine u sebe i zrači. Prošlom prilikom mi je izostalo da ga pogledam, i sad je bio pravi momenat za to.

    Ostalo mi je još malo vremena, taman da pogledam šta sve nude lokalni prodavci od čajeva i raznih afrodizijaka. Od namere da kupim samo čaj, eto meni i napredni kurs o vrstama i lekovitim moćima biljaka sa planine, periodičnosti ponavljanja stvaranja jedinstvenog tipa meda koji samo u svake tri godine pravi određen soj pčela. Tako, vredniji tim znanjem, vraćam se do "Balaševića" gde dočekujem ekipu.

    Stižu u dogovoreno vreme, već mi je drago samo što ih vidim posle više od pola godine, Anđelka, Milan, Boža i Toza, deo ekipe sa našeg zimskog uspona na Vitošu i Musalu.

    Dan je bio dosta hladan, onako neprijatan što daje osećaj smrzlih ruku i bockanja nosa, tome se još dodaje i hladan vetar. Tempo penjanja nam je bio dobar, i ponekad naišli na za zaklonjene delove šume pa smo se čak i malo zagrejali, pa se opet malo smrzli i postepeno vadili dodatne slojeve jakni iz rančeva. Bili smo sami na stazi, činilo mi se da je planina samo naša. Brzo smo napredovali, ili je samo vreme brzo prolazio u razgovorima i neprestanim fotkanjima. Kako se šuma polako otvorila, pogled mi se usmerio ka vrhu koji je bio nekako svetle boje. Ta svetla boja nije bila od teksture stena, niti magle već od inja. Termometar u mojoj glavi još nije stigao sa se sinhronizuje sa godišnjim dobom. Do pre par dana sam u majici kratkih rukava trčao u parku a sad već vidim mraz.

    Dobro raspoloženje mi se udvostručilo. Nadao sam se moru magle a dobijam zimsku idilu. Jedva sam čekao da se popnemo do nivoa te beline.

    Kako mi je možak još bio u letnjem režimu, i patike su to pratile. Pošao sam u trkačkim patikama koje su mi super udobne, ali ni u najmanoj meri nisu za "sneg". Leti se odlično provetravaju, a sada su odlično upijale inje i rosu sa trave. A ja sam se tome smejao, zapravo sebi, ali nije bilo ništa opasno, bili smo u pokretu pa mi je cirkulacija kompenzovala mokre čarape.

    Do nivoa oblaka je vidik sa planine i na planinu bio takav koji najviše volim, raznolik i nekako jedinstven. Na horizontu se prostire valovita ravnica jugoistočne Srbije, a ispred nas jesenji album slika planine, sa naizmeničnim scenama toplih boja šume, hladne teksture stena i mekane beline inja po krošnjama i travi.

    Ulazimo u zonu oblaka. Hladnoća ponovo preuzima ulogu a mi se malo ubrzavamo. Mislimo na Milana, on je od starta bio brži i verovatno se već smrzava gore na vrhu čekajući nas. Ali džabe nama i brige, ambijent nas i dalje zadržava, ne možemo tek tako protrčati pored koralskog izgleda žbunića i pobelelih stabala isušenih drva.

    Iznenadno se kroz maglu naziru neke konture ljudi, i razni glasovi i govor. Jedna veća ekipa planinara se upravo fotkala pred krstom na Šiljku. Stigli smo i mi do vrha. Ledeni vetar mi probija do rebara. I mi smo se brzo ubacili u kadar da nas slikaju zajedno i sklonili se. Tražio sam zaklon od vetra ali nije ga bilo, kao da vetar duva sa svih strana. Magično.

    Vidika nema, oblak oko nas je neprobojno gust i za sunčeve zrake. Dvoumimo se svi, ne ide nam se dole ali ne bi ni da stojimo na toj vetrometini. Krenuli smo grebenskom stazom prema dole tražeći neki zaklon gde možemo napraviti kratku pauzu. U šumi odjednom zima se pretvorila ponovo u jesen. Malo je i toplije, seli smo da odmorimo i okrepimo se.

    Pred kraj silaska još hvatamo poslednje tople zrake Sunca i zlatne minute zalaska.

    Posle spusta još odvajamo malo vremena da se zagrejemo u restoranu uz tople kafe i čajeve i rastajemo se.

    Ako ne drugačiju, bar tu energiju ima taj Rtanj da je stvorio jedan bogat dan u društvu dragih ljudi u jednoj nesvakodnevnoj prilici.