More sky less clouds

    Drugi susret je čekao četiri godine. Sa malo više znanja, mada, još uvek nedovoljnim, da to bude prikladno “direktoru svih planina”. Prvi povod je bio skyrunning trka, i uspon na najviši vrh. Čitajući opis trke stekao sam utisak da je reč o vrlo ozbiljnom poduhvatu. Sa iskustvima fruškogorskih maratona, možda i nisam to dovoljno ispravno protumačio.

    Trka za mene je praktično u startu bila suđena na odustanak, neadekvatan tempo nije dao uslov za racionalan nastavak. A sledećeg dana uspon na Bobotov kuk je otvorio novu dimenziju u meni. Ovako naknadno gledano, to je moj početak planinarenja. Ništa manje nego Bobotov kuk sa svojih 2523 metara nadmorske visine. Planina mi je tada nešto dala a nešto i oduzela. Veliki gubitak sam doživeo, ali sam ipak ostao dužan sebi. Planine su me i dalje privlačile. Iste godine sam se učlanio u planinarski klub Spartak u Subotici, gde sam ponovo pao u iskušenje jedne izazovne akcije uspona na Prokletije. Tendencija se tako nastavila, ređale su mi se prilike visokih planina, planinskih trka, potreba da se time bavim, da budem slobodan.

    Sky trka na Durmitoru se ponavlja u dve godine. Tako je ove, 2024. došao ponovo na repertoar. Bio je januar mesec ili tako neki period u zimskim mesecima, kada su objavili spisak serije ovogodišnjih trka. Naježio sam se čim sam video spisak. Sve trke su takve da bih bez pitanja prijavio učešće, a jednu po svakoj ceni. Durmitor.

    Zimski profil na Kolašinu sam izostavio, Lužnicu sam morao preskočiti zbog Fruškogorske Ultre, za Rumiju nisam imao mogućnosti, baš mi je loše ispalo, ali Durmitor je bio stavljen na prioritetnu poziciju, godišnji cilj.

    Imao sam nameru da se adekvatno pripremim za trku koja je definisana kao najteža u regionu, planirao da ću vikendima trenirati na stazama Fruške gore a ostalim danima na domaćim stazama u šumi, ili trenirati butine pomoću bajsa i slični ambiciozni planovi su mi bili na umu. Međutim, zabio sam sekiru i u drugi životni korak, koji mi je zarobio pažnju i vreme i mogućnosti, pa je sva ambicija naletela na “betonsku” prepreku. Pažnja mi je skrenula sa planova priprema. Srećom, neke trke su me naterale da prodrmam mišiće, ponekad me je volja povukla i da vozim bicikl. Nisam mogao biti ravnodušan u isčekivanju trke, ali su mi misli bile okupirane drugim stvarima, nekim većim životnim poduhvatima, pa se tako trema trke izgubila u nekom mentalnom haosu.

    Broj dana do trke se međutim smanjivao, došao je dan pred polazak. Tada menjam i prioritete, moram se spremiti, spakovati, obliva me neki strah u dubini misli, trema, brige, radost. Govorim o trci koja mi je već pravila preokret u životu, i sad se ponovo ona našla u momentu kada se dešavaju bitne stvari. Imali smo ekipu, Alfred, Novelja, Višnja, Aleksandar, Ivan. Drago mi je bilo što su oni tu. Svi su mi bili nekako na mestu, svakoga sam video kao neizostavni deo priče o e trke. Pomalo svi na okupu a opet svi na svom mestu, brinući o sebi i onome što nas čeka. Tako i ja, koliko mi je drago što su tu, nisam uspeo da se fokusiram na druženje, puno toga mi je pravilo teret na umu.

Vreme se ne obazire na probleme, na brige, ono teče svojim tokom i brzinom. Tako je stigao i dan naše probe. Ne mogu koristiti izraz “osvete”, jer nisam dorastao da se svetim planini. Samo je nova prilika da sebe ponovo oprobam.

    Hladno jutro posle nepodnošljivih vrućina je bilo šokantno pored toga što me je i sama trema osetno drmala.

    Pištaljka se oglasila, trka je počela, tačno u 7:00. Krećemo lagano, i probijamo se ko kako ume. Šmrkam kroz nos, mrzim kad mi curi nos. Neprestano moram brisati već nadraženu nozdrvu. Trebalo je pola sata da mi se telo aktivira. Stiže me prijatniji osećaj komfora, nije mi više hladno, izlazimo iz šumskog pojasa, lepršaju krševiti pogledi na Durmitor. Prvo nas testira uspon na Trojni prevoj i odmah Minin bogaz. Simpatični su mi ti nazivi raznih bogaza. Baš adekvatni za svoje karakteristike. Usput je bio ohrabrujući osećaj stići do tačaka staze gde su me prošlom prilikom nagovarali da odustanem, a sada čestitali i bodrili za nastavak. Umesto da se umaram, osećam da imam sve više energije. Poznati sipar mi je dao i mrvicu uživanja, obožavam zaletati se po lavini kamenja. Jedina smetnja je kada mi se patike napune kamenčićima i moram stati da ih ispraznim. Kod katuna Lokvice prolazim sa dobrim bonusom vremena. Sijam od radosti da sam stigao do nekadašnje tačke odustanka a sad nastavljam dalje. Izlaskom na vrh osećam da dobro funkcionišem. Miran sam, imam pola sata bonusa na prvoj kontrolnoj tački. Koja je presudna i najoštrija. Sledi silazak. Staza je katastrofalna, praktično može biti i neprohodna, a kamoli da se trči po tome. Stene se izvrću iz tla, trava i praškasta zemlja proklizavaju. A meni kuca osećaj žuljanja po tabanima. Stajem, skidam patike, menjam čarape na suve. Ujedno je nastao meni smešan momenat, jer su me prolazni trkači odmah upitkivali da li je sve u redu i treba li pomoć.

Nije uobičajeno da neko tako stane i menja čarape? Možda samo ja volim biti komotniji sa suvim čarapama. Kako god da je, solidarni gest da se odmah reaguje brigom umesto protivničkog nemara je velika velika ljudskost planinskih trkača. Zamena čarapa se pokazala pokazala dobrim, potpuno udoban osećaj sa kojim smelije nastavljam trčanje nizbrdo. Brzo stižem i do Šarban dola, na KT2. Tu ima bogate okrepe, iako sam se uspeo snabdeti i sa svojom okrepom, prija pojesti po koju krišku lubenice, popiti hladnu vodu. Dozvolio sam sebi da se opustim i odužim vreme na ovoj kontroli. Taman toliko da ispratim Aleksandra, Novelju i Milicu. Nakon par minuta nastavljam i ja. Čeka me Prutaš. Deo Durmitora koji je za mene svetinja, najlepša formacija stene koja postoji na planinama, sa svojim vertikalnim prugastim slojevima sedimenata deluje kao skulptura zaustavljenih talasa. Tako ova trka poprima za mene neki oblik hodočašća sa ekstremnim ambicijama. Uspon je bio baš dug, delovao beskrajno, a toliko uzbudljivo. Trčeći po grebenu ispod čega nema tla. KT3 Prutaš čekiran, 21km za 5 sati i 10 minuta, ostaje mi još oko 12 kilometara do cilja. Dugačak sput, maltene naporan, do Škrčkih jezera. Isto jedna tačka Durmitora koja mi je bila već neko vreme želja za obilazak. Dobar tempo i dalje me prati, ali počinjem da osetim zamor mišića, silazak mi je slabija strana. Kod jezera nas čeka osveženje sveže vode sa izvora. Nisam mogao da se zasitim, ali sam morao da se susdržim, znajući da ne smem preterati sa unosom vode, kako ne bih isprao želudac i napravio haos u stomaku. Ponovo se duže zadržavam. Pijem gutljaje vode i čekam u redu da ponovo dopunim bidon. Ali voda jedva curka iz cevi pa se i zbog toga malo razvukla ta moja pauza.

Posle izvora sledi  biserna nagrada pogleda na jezero okruženo četinarima i slikarskim prstenom strmih obronka planine. Ova idila se ne nudi za džabe. Predamnom je uspon na Planinicu. Sladak naziv krije veliki izazov, direktan uspon od 700m sa nekih 50-60 procentnim nagibom. Tu mi se telo predaje. Puls srca mi se gasi, isto kao na Fruškogorskom ultra extremnom maratonu. To me je zabrinjavalo, zapravo nerviralo, razočaralo. Razmišljam da je to sad cena za nerad, što nisam trenirao. Praktično sam izgubio kontrolu svog tela. Ne mogu ni da forsiram svoje mišiće da se aktiviraju. Pokušavam gelom dodati energiju, ne deluje. Pokušavam da pijem, isto nema efekta, noge kao da nisu moje.

Setih se kofeina. Sa pesimizmom, kod kuće kada sam bio u nabavci suplemenata, kupio i bočicu kofeina. Nisam verovao da će pomoći. U roku od par minuta je ipak popravio stanje, brzo je stigao u krvotok, mišići su se probudili. Svim tim se i moje raspoloženje popravilo. Noge to prate. Gore nas sve čekaju kao pobednike uz aplauz, fotografije i borednje za nastavak. Znali su kakva deonica je iza nas i da je to praktično bio najveći izazov trke.

Sa Planinice ostaje spust  kroz šumu. Opet mi nizbrdica smanjuje tempo, jednostavno su mišići umorni da bi stabilno držale noge i celo telo.

Nisam više hteo forsirati sebe, znao sam da je staza praktično pređena, trebam samo ostati čitav i dodđem do cilja. Stižem Milicu i do cilja nastavlja o zajedno kao što me je dopratila i na Fruškogorskom maratonu do cilja.

Muzika i glas spikera se izdaleka čuo. Gledajući na sat ne verujem sebi da sam uspeo. Baš sam bio srećan. Par stotina metara pred cilj nas Novelja čeka rafalom forografija, zatim tapšanje i vika publike u ciljnoj kapiji. Kače mi medalju oko vrata.

Uspeo sam. Prešao stazu na Durmitoru. 34 kilometara, sa oko 2800 metara ukupne elevacije, za 8 sati i 56 minuta.

    Jedan poduhvat samooprobavanja je uspeo. Stavio sam tačku na jednu nedovršenu priču, započeo novu.