FGM Ultra Extreme

Listajući svoju maratonsku knjižicu setim se prethodnih izazova, da je svaki uvek bio težak na svoj način, svaki je tada bio najteži. Na kraju svih sam kukao od bolova i bilo je jako iscrpno preći ih. Uglavnom sam mislio da je to moj limit. Divio se ljudima koji prelaze veće distance i mislio da ja to ne bih mogao.

Niz maratona me je privukao da oprobam svoje granice. Svake druge godine sam povećavao dužinu staze i ubrzo stigao do ultri. Kao poslednja letvica po težini je ostala samo ultra extremna staza, sa svojih 134km.

Prvi pokušaj prošle godine je bio neuspešan. Bilo je sigurno da ću ponovo probati. Tako se i dogodilo sada, uz veliku podršku drugara. Sa Noveljom smo oboje imali cilj da ponovimo svoje izazove od prošle godine. Oboje se pripremali, kako ko na svoj način ali nam je cilj bio isti, da popravimo svoje rezultate.

Pre maratona je vreme sporo prolazilo, ali se na Popovici to dosta ubrzalo, ispunilo ljudima, pričama, tremom. Krenuli smo. Vidokrug mi se zatvorio. Fokusirao sam se na stazu, na noge, na puls, disanje. Zaleteli smo se, trčali uzbrdo prema Gorskom smešku i još više se zaleteli nizbrdo prema Paragovu. Prelazimo put i ulazimo u šumu, sat mi je zapištao za prvi pređeni kilometar i proletelo mi kroz misli: još 133. Započeo sam. Pojavio se strah u meni. Želim završiti, hoće li moje noge izdržati?! Ostao sam ipak smiren, skoncentrisan. Pazio sam da se ne zalećem za bržim trkačima ali sam ipak imao dobar ritam, često preticao druge. Osećao sam kako mi to odgovara, da to tako treba da održim. Pojavljuje se prva desetka, pa druga, pa treća. Ne stajem ni na okrepama, nisam imao potrebe. Postavio sam sebi cilj da ću odmoriti na “našoj” kontrolnoj tački gde je Spartak bio zadužen. Tu su bili moji planinari, Biljana, Irma i Norbika. Sedeo sam malo sa njima, okrepio se, preobuo se, dopunio se psihički i nastavio. Sledeći cilj mi je bio da komotno pre limita stignem u Vrdnik. To je bila prošle godine jedna presudna tačka, morao sam je savladati. Održavao sam trčeći tempo, u nekoj meri mi je više prijalo da lagano kaskam nego da hodam, tako su mi se već namestile noge. Tabani su se međutim počeli žuljati. To mi privlači pažnju, ali je delovalo podnošljivim, činilo mi se da je prolazno, ponekad sam na kontrolama samo premazao stopala vazelinom, zamenio čarape i time rešio taj osećaj gužvanja. Posle 50 kilometara me je već monotonija počela hvatati, osećaj stagniranja, da vreme prolazi, ali se kilometri sporo nabrajaju. Uhvatila me je čak i neka kratkotrajna panika, računajući kilometre zabrinuo sam se da sam negde pogrešio i Vrdnik mi je dalje od 60 kilometara, i neću stići u planirano vreme. Jedva sam čekao da stignem do Kraljeve stolice. Odatle je već bilo jasnije da je sve u redu i stižem u dobrom terminu. Obraćao sam pažnju na unos hrane i pića, pazio da ne preteram ali ni da ne smanjim toliko da kolabiram. Taktizirao sam da pred uspone unesem veću količinu okrepe a pred nizbrdice manju kako mi se ne bi mućkalo po zelucu. I to je sve delovalo ispravno sve do doline pre Vrdničke kule. Želudac mi se počeo grčiti i savladao me je neprijatan osećaj. Razmišljam gde sam pogrešio, šta sam pogrešno pojeo ili popio. Tešio sam se da će me srediti kuvana hrana u Vrdniku. Usput susrećem i Bobana sa iznenađujućim pričama i tako zajedno stižemo na ručak oko pola 7 predveče. 

Prilazi mi Bojan, stari drugar iz srednje škole. Iznenadno me uhvati preko ramena i pravi zajednički selfi. Vredan momenat od nekoga ko ima velike podvige iza sebe. Prvi uspeh osvojen. Popravio sam svoje prolazno vreme za pola sata. Zajedno smo ručali, pridružio nam se i Ferenc. Prijala je čorba i testenina. Delovala je kratkom pauzom, ali se ipak razvuklo na 45 minuta. Trebalo mi je toliko.

Sledeći izazov je bio da stignem do Andrevlja. Boban i Ferenc su ranije krenuli, po principu da sam brži pa ću ih stići.

Žulj na tabanu, namučen stomak su me malo plašili, morao sam obratiti pažnju na dalji ritam da se ne pogorša situacija. Laganije se krećem, nizbrdo po asfaltu do sela Vrdnik samo hodajući, pa ću po nekom principu kasnije jače ići uzbrdo. Primećujem da je sve u redu, i lepo napredujem. Dobio sam društvo dvoje momaka iz Mađarske i Luke iz Zrenjanina. Tako četvoro zajedno trošimo kilometre. Delom mi je prijalo društvo, delom sam osetio da sam izgubio svoj ritam. Ipak, ostao sam u ekipi, znajući da ima još previše kilometara predamnom da bih trošio energiju na jurcanje. U međuvremenu po Luki primećujem da ima probleme, sustižu ga bolovi ali u tišini idemo dalje. Ekipa se menjala, ponovo srećemo mađarske grasove, momak i devojka pred nama, pa se i s njima družimo kratko. Nizbrdo smo sa Lukom bili brži i malo odmakli.

Stižemo najzad do Letenke. Videvši kontrolnu tačku na ivici livade, bljesnu mi sećanja na prošlu godinu, da sam već tamo imao patnju s nogama i razmišljao o odustajanju. Sad toga nema. Svi problemi su mi još u opsegu podnošljivosti, takoreći normalni za date uslove. Tu su ponovo Bojan i njegova ekipa, tu je i Ervin, nekadašnji rekorder staze, prepoznajem devojke koje su me prošle godine bodrile da nastavim, sve je mnogo lepše nego pre godinu dana. Nastavljemo na preostalih 6 kilometara do Andrevlja. Ostali smo u dvoje sa Lukom, i po njemu sve jače izbijaju problemi, što je normalno posle tolike kilometraže i verovao sam da će mu odmor i okrepa na Andrevlju pomoći da povrati snagu.

KT15, Andrevlje 1. Neverovatan osećaj ponovo biti na ovom mestu, tačno posle godinu dana. Na mestu gde sam prvi put doživeo neuspeh na maratonu. Čekirao sam čip i prilazio terasi sa stolovima gde je bila večera. Ljudi me prepoznaju. Ljudi koji su me prošle godine zbrinuli cele noći i pola dana. Sada je mnogo lepše doći čitav i razmišljati da sam samo privremeno svratio. Pravim dužu pauzu, presvlačim se, menjam čarape, osećam istrošenost nogu, palčevi već daju znake problema ali ne predajem im se. Čiste stvari, fina i bogata čorba, testo sa sirom i šunkom opet prijaju, želudac se popravio, čeka me preostalih 54 kilometara. Luka je odustao, umor i bolovi su ga presekli. Saosećao sam se sa njim ali je dobro odlučio. Naišao sam na nove partnere usput ali samo kratko, jer su nam se staze odvojile, ja skrećem desno u Papratsku do a onipravo po regularnoj stazi. Ta deonica mi je od samog početka moje maratonske karijere bila mistična, privlančna zbog znatiželje. Sa radoznalošću i nekom prigušenom radošću skrećem, ulazim u dolinu. Naziv oslikava neku idiličnu okolinu gde su svuda paprati kao u prašumi, međutim stvarnost mi vrlo brzo ruši tu viziju čak i po mraku. Dolina potoka je više ličila na hororističnu priču, gde je protutnjao uragan, izlomio pola šume, razbacao stabla i krošnje po tlu. Jedva sam se uspeo orijentisati, video svetleće markacije ali nisam znao kako doći do njih, nisam video stazu. Više sam morao paziti da se ne sapletem i polomim nogu nego da pratim stazu. Hvata me panika, nemam tempo, teško mi je da se provlačim kroz taj krš, jedva dižem noge da pređem iznad stabala i grana i još teže čučnem da se provučem ispod. Usput me shvata i umor i san. Sve u paketu. Nepoznat teren, nemam osećaj daljine i ne znam kada ću se vratiti na regularnu stazu. Sam sam, ni ispred ni iza nema drugih trkača. Kada sam najzad izbio na neki asfaltni put, jezivo je bilo što svuda svetle reflektujuće table uz put, razni znakovi, sve šljašti, smeta očima navilnutim na mrak. Umoran i pospan nisam video kuda treba da nastavim, nisam video markacije. Pratio sam trek na satu. Stižem do kontrolne tačke. Jedan usamljen čovek je tamo sedeo, verovatno već i zaspao na stolici. Zapisao je podatke, broj, vreme, ime i nagovestio da me čeka još gora deonica kroz izlomljenu šumu. Bio je u pravu. Na sve prethodne muke nadovezuje se i bes. Nisam razumeo razlog zbog čega staza vodi kroz takve uslove. Ili zbog čega to nije malo raskrčeno. Možda je to s razlogom pošto je ekstremna staza. Uglavnom, teško mi je sve bilo. Umor me je toliko presekao da mi se puls zakucao na niskim otkucaijma, nisam mogao podići ni uzbrdo ni nizbrdo, time sam izgubio i tempo, pa i napredovanje. Izlaskom iz te paklene šume mi je laknulo, biti na poznatoj stazi, videti cilj kod sledeće kontrolne tačke na Šuljamskoj glavici mi je popravilo raspoloženje. Pre Šuljama sam zapazio svetla čeonih lampi, najzad i ljude da vidim. Brzo ih sustižem i prepoznajem glasove. Tanja i Strahinja. Koliko znači samo videti poznate ljude posle teških momenata. Kratko smo seli na kontrolnoj tački, popili čajeve i nastavili ka Letenci. Tamo na drugoj kontroli ponovo poznat glas, po svetlu i lice, čika Žileta. Čovek koji ima melem za dušu i stomak iscrpljenih trkača. Kod njega na stočiću se uvek nađe parče slaninice. I onda ponovo nastavak na zadnji susret sa Andrevljem i pazovčanima. Malo je kraća deonica desne grane, po grebenu, i taman pred svitanje. Ptice počinju da cvrkuću, tanka linija horizonta u daljini počinje da modri po izlasku Sunca na istoku. Noge su mi sve teže, obrušelih stabala ponovo je previše na stazi, teško mi je i da gledam na njih, a moram da pređem preko njih. Jedva sam se dogegao na drugi krug Andrevlja. Tamo me čeka kontrola sa čajem. Čovek mene zna, i ja znam njega, godinama unazad se srećemo a ni on ni ja ne znamo imena. Ne setim se pitati u tim dokrajčenim fazama. Ali je njegov čaj jedinstveno prijatan uvek. Ponovo pravim dužu pauzu za hranu. Prešao sam 107 kilometara. Prešao sam dužinu ultra staze baš tada. Ostao mi je deo koji pravi razliku u distanci. Još 27 kilometara. Sve teške deonice, Crveni čot, Beočin, Brankovac, Dumbovo, Vrata raja, Zvečan….deonice koje su same za sebe teške, a sad sve to posle 107 kilometara u nogama. Samo čorbu sam mogao pojesti. Ponovo sredio odeću, prepakovao ranac, ostavio čeonu lampu, i višak stvari koje su tokom noći trebale i krenuo da završim maraton. Do Crvenog Čota mi nije teško palo da se popnem, veliki deo ide po grebenu, već napamet znam tu deonicu, dok sam stigao do vrha i Sunce je potpuno svanulo. Tu me stiže jedan partner sa trke, i izjavljuje da će odustati. I ja bih najradije, ali moram dalje. Ustajem i krećem ka Beočinu. Nizbrdica mi pravi bolove u svakom koraku. Opet me preseca stomak i ponovo se loše osećam. Jedva sam čekao da stignem u dolinu i pređem na uspon. Nokti na nožnim palčevima mi nisu trpeli nizbrdice. Pokušao sam i trčati ali su mi već noge bile ukočene od zamora i nezgodnog hodanja sa žuljevima. Stižem u dolinu, staza prelazi u uzbrdicu prema Brankovcu. Namerio sam da pojačam tempo, iskoristim što mi jedino to još odgovara, ali opet nailazim na fizičku blokadu jer mi je puls i dalje nisko zakucan, jedva 85 u minutu, a uzbrdo se krećem. Odustao sam od vijanja vremena. Već sam u hodu zaspao. Tražio sam neko mesto da legnem, bukvalno u sred šume, na nekom oborenom stablu. Ispružio sam se i u nekom plitkom snu zaspao na par minuta. Nije mnogo pomoglo, ali je značilo. Primetio sam da sam se malo osvežio, i bolje mogao ići dalje uzbrdo. Stižem do Brankovca, tamo uobičajena tišina i lepa okrepa. Seo sam malo sa dežurnima, odmarao noge. U međuvremenu na moje iznenađenje stiže Aleksandar Mitić. Čovek koga uvek srećem na maratonima i sličnim trail trkama. I on je na ekstremnoj stazi. Samo se brzo dopunio i krenuo dalje, predložio je da idemo zajedno ali sam odbio, znajući da sam verovatno već sporiji od njega pošto me je sustigao i ne bi mogli istim tempom da idemo. Pet minuta kasnije sam krenuo i ja. Na vrhu Kobilici iznad Dumbova sam ga ipak sustigao, napravio je kratku pauzu. Odatle smo ostali zajedno. Taj spust po prašnjavoj nizbrdici mi je bio horor, ali bar kratak. Dolinom potoka je bilo prijatno ići, svež vazduh i lep ambijent, ponegde i grupa planinara. I tako još nekoliko teških poduhvata kao penjanje ka Vratima raja, što je Aleksandar preimenovao u vrata pakla, s razlogom. Pa opet spuštanje, opet penjanje, nikad kraja i sve veće muke. Stižemo i do izvora Zvečan. Ledena voda, par parčeta već osušene kriške jabuke, i opet uspon prema Vagi. Negde usput naleću dvoje mladih. Prvo protrčava jedan momak, i posle njega devojka. U momentu nisam prepoznao ni njega ni nju, tek kada se oglasila Milica sa širokim vedrim osmehom. 

Njih dvoje su nas pratili po trekeru i planirano došli po nas da nas isprate do cilja. Tako nešto još nisam doživeo. Ne kažem da bih odustao na 5 kilometara od cilja, ali da nije njih, bio bi to jako težak i prazan doživljaj za mene i Aleksandra znajući da nas u cilju niko ne čeka. A ovo dvoje svežih i jakih trkača su nam zračili novu dozu energije, toliko da smo i potrčali sa njima.

Završetak svih muka i patnji, lepih i teških momenata na stazi, izveo se u društvu Aleksandra, Milice i Mladena. Zajedno smo utrčali u cilj, snimajući nas, vičiću podigli pažnju time su uradili nešto što je dalo suštinu koja me je i na prvom maratonu privuklo, a to je pozitivan ljudski duh.

Posle 11 učešća za 15 godina tvrdim da su učesnici maratona, ljudi na stazi, noseći stubovi tradicije i oni nose vrednosti iako organizacija ponegde popušta. 

Hvala svima koji ste bili uz mene tokom trajanja trke, svima koji ste mi se javili porukama, pozivima, komentarima, prisustvovali fizički, pratili i dočekali me.