Piramida Rtanj

    Prvi uspon 2024. godine i koja domaća planina bi mogla biti ako ne Rtanj. Dugo sam odlagao posetu, dajući prioritet drugim, višim vrhovima. Sad je bila prava prilika za njenu posetu.

    Fredi je organizovao ovaj jednodnevni izlet za nas, u društvu Klaudije i Borisa. Krenuvši u sred noći da bi stigli u rano jutro do podnožja.

    Sve što sam znao o Rtnju su bili fragmenti informacija koje sam čuo ili kratko pročitao. To su bile neke čudne priče o mističnoj prošlosti planine, neprirodnom nastanku piramidalnog oblika, energijama koje vladaju na planini. Osim toga činjenica da je planina visoka svega kilometar i po mi je ulivala lažno ubeđenje da je previše lak uspon sa svega devetsto metara visinske razlike na distanci oko šest kilometara. Čak sam obukao patike za trčanje umesto planinarskih cipela, ako uslovi budu pogodni da potrčim. Kako je u pitanju januar mesec, i najavljeno oblačno, vetrovito vreme, sigurnost me je naterala da u ranac sapkujem adekvatnu odeću i druge potrepštine, pa i neizostavnu foto-opremu, od čega sav taj sadržaj postao ogranučavajuća prepreka mojim trkačkim ambicijama ovog izleta.

    Krenuli smo oko 9 sati prepodne, nedaleko od mističnog lokaliteta koje po verovanju ima lekovita svojstva. Staza nas vodi sa istoka prema zapadu na južnoj padini planine. U šumskom pojasu je bio prijatan ambijent, u zavetrini i blagim temperaturnim uslovima. Nije bilo nikoga kada smo kretali, i tek posle sat vremena se začuli ljudski glasovi iza nas. Brzo su nas stigli, odnosno stigle, tri devojke i jedan momak, u trčećim koracima, trenirajući su projurili pored nas. Bilo mi je krivo što se nisam i ja pripremio da mogu potrčati sa njima. Vidik se postepeno počeo pokazivati. Prema jugu, jugoistoku se idziže horizont sa dominantnim slojem oblaka iza kojih prosijava topla svetlost Sunca, a ispod su u nijansama hladnih tamnoplavih boja slojevi talasastih kontura okolnih grebena i vrhova, u čijim međuprostorima se idiže magla iz podnožja nalik na baršunastu posteljinu.

    Prošlo je dva meseca od prethodnog planinarenja i bio sam odviknut od hodanja sa rancem. Teško mi je palo da se krećem nasuprot uobičajenoj dobroj kondiciji ali smo lagano napredovali pa je bilo prijatno. Iznad visine oko 1100mnv pojačavao se vetar, haladan jugoistočni. Počinje da mi bude hladno na rukama ali ne previše. Društvo je dobro, konstantno smo u pokretu vidik mi privlači pažnju i gde god se okrenem nalazim lepe momente. Čestim zaustavljanjem zaostao sam iza ekipe, pa ih sustigao, pa opet zaostao. Kako je horizont postao privlačniji, tako su meni dolazile ideje za fotkanjem, među njima da prestignem grupu, budem ispred njih radi boljeg kadra i skrenuo sam sa staze uzbrdo nekom zamišljenom prečicom. Međutim, ta prečica me je više udaljavala od grupe sve dok sam ih izgubio sa vidika iza nekog grebena. Odustao sam od vijanja i okrenuo se direktim pravcem gore prema vrhu. Prvim pogledom je ta ideja delovala naivno kraćim i bržim putem, što je delom možda i realno, ali se ubrzo pokazao manjak kondicije u obliku lipsanja i potpuno mokre odeće od znoja. Zna se da imam lude ideje, i eto, bilo mi je smešno što sam samog sebe sad potvrdio u tome. Toliko mi nije bilo teško ići po toj strmini, samo je falila rutina, podsećao sam se na letnje trke na Prokletijama i Sinjajevini, sa razlikom da sam se tada skuvao na vrućini, a sada osećao kako hladan vetar prodire do zveketajućih rebara ispod kože. Forsirao sam tempo, ponekad zastao da dišem i uslikam zanimljive detalje oko mene. Osim zamuklog šištanja vetra ništa se nije čulo. Ponekad sam čuo intenzivne otkucaje svog srca, i poneko graktanje gavrana u letu. Ambijent je bio bajkovit. Prigušena topla svetlost dana ispod oblaka, jesenje smeđe boje vegetacije, seda boja suve trave livada, poneka stena, i u daljini vrhovi Stare planine i Midžor sa snežnom kapom su stvorili prijatan osećaj.

    Tlo postaje jako strmo, već ne uspevam uviti stopala da punim đonom mogu gaziti pa se traverzno krećem u cik-cak prema gore. Čekao sam već da stignem, pojavljivao mi se osećaj žuljanja na tabanima. Stižem do grebena odakle sam ugledao i moje prijatelje, bili su još dosta daleko. Nisam hteo otići bez njih do vrha, dugo bih morao čekati i to bi bilo kritično po tako hladnom vetru, zato sam se malo spustio zapadno po grebenu da pogledam kakav je vidik iza grebena prema severu.

Osim tog malo drugačijeg pogleda, dobio sam i zavetrinu iza stene gde sam se mogao presvući u kompletnu suvu odeću. Prednost velikog ranca. Bilo je umirujuće da biti u suvoj odeći, ne moram se plašiti prehlade, nameravao sam fofkati okolinu dok čekam, ali je stajanje i dalje bilo nezgodno, prsti na rukama su mi postali ukočeni od hladnog vetra, obukao sam i debele rukavice.

U tom mom petljanju, oblačenju, preturanju po rancu stigla je i ekipa na tu visinu, pa smo zajedno nastavili kretanje do vrha. Vetar je tu već bio toliko silan da me je kapuljača na glavi šibala poput biča.

    Na vrhu Šiljak, na visini od 1565 metara stoje ostaci nekadašnje kapele, koje su ostale nakon devastacije 1992. godine kada je kapela srušena dinamitom u pokušajima traganja za davno skrivenim bogatstvom. Povod je priča o zlatu i draguljima u utrobi planine, a koja je verovatno vezana za legendu o dvorcu čarobnjaka koji je po predanju postojao na ovom mestu i bio visok koliko i današnja planina, u kome je čuvano ogromno blago. Istorija kapele se vezuje za priču o bogatoj jevrejskoj porodici Minh. Julius Minh je preminuo pod nerazjašnjenim okolnostima, a supruga Greta sa Juliusovom braćom za sećanje na svog muža sagradila je crkvicu-kapelu na vrhu planine Rtanj. Crkvu je gradilo 1000 radnika, a osvećena je 1936. godine. Sada na tom mestu stoji krst i oko njega bezbroj rekvizita, sveća i raznih predmeta koje su ljudi tu ostavljali godinama.

    Obišao sam pun krug oko vrha, napravio još nekoliko fotki, i polako smo krenuli prema dole jer je postalo neizdržno hladno. Ponovo sam bio poslednji jer sam se nečim još peljao po rancu i da ne bih jurio opet prečicom presecam serpentinsku stazu da sustignem ekipu. U nižim delovima ponovo je zavetrina planine, opet prijatan ambijent i lagano se spuštamo do mesta gde smo parkirali auto. Celu turu od 12 kilometara, sa usponom od 900 metara smo završili za 4,5 sata, što je bolje nego što smo očekivali. Preobuli smo blatnjave obuće, otišli još na brzi ručak i pošli na put od oko 4 sata do kuće.

    Ova planinica je svojom posebnom okolinom potvrdila da i na manjim visinama ima jedinstvenih lepota koje su vredne putovanja i posete.