Ovčar i Kablar

    Blizanci, Ovčar i Kablar, razdvojeni Zapadnom Moravom, spojeni mostovima, okićeni manastirima i okruženi širokim vidikom na Ovčar banju, Čačak, Šumadiju. Jedan jako željeni zimski izlet blažen u vedrom i sunčanom danu u sred januara.

    Od planova treninga na Fruškoj gori, razvila se poluneozbiljna ideja treninga na višoj planini, izvorno na Suvoj planini. Drugar Novelja je tvorac ove inicijalne ideje. Koliko je prvo bio ubeđen da će biti ostvarena, to ne znam ali dilemama nismo dali prostora, lako smo postigli konsenzus. Argumente smo oboje imali, najjači jeste bio trening. Tu sam se priključio sa željom da uz planinski teren imamo i sneg, potom optimizovali sve i sa ekonomičnog aspekta, da bi na kraju odluka pala na Ovčarsko-Kablarsku klisuru, tačnije njene planinske visove. Slobodnim programom krenusmo iz Novog Sada oko 8 ujutru. Stigli do Ovčar banje oko 10 sati. 

Na našu radost, snega je bilo u sasvim pristojnim količinama. Na stazu krećemo oko pola 11, i to odmah po osetno strmom početku staze. Zapravo sam samo bio već malo zakržljan zbog manjka planina. 

Jugoistočna strana Kablara je bila relativno suva, bez snega, osim u senovitim delovima.

Iznad drveća se izdižu kupole Kablara, stenske gromade obasjane Suncem, naprosto dočaravaju toplinu prolećnog dana. Ali se po vazduhu ipak oseća zimska svežina, kako prodirući u pluća pospešuje cirkulaciju i razbuđuje. Hodamo intenzivnim koracima ali laganim tempom, meni doduše malo manje lagano u tim početnim minutima. Uobičajena tromost mog tela u prvim minutima aktivnosti dok se ne pokrene kompletan sistem u meni.

    Staza je prohodna, celo vreme smo na sunčanoj strani i nakon sat vremena stižemo do nekog gradilišta na nešto nižoj koti ispod vrha. Praktično nepristupačno ograđeno, ali nam je čuvar dozvolio da priđemo i vidimo kakav je pogled sa buduće platforme. Prvi put vidim reku koja toliko vijuga, kao konac koji je spontano bačen na pod, korito obilazi brda praveći prirodni lavirint. Posle vidikovca još svraćamo i do vrha, Kablar na visini 889 metara.

    Novelja mi pokazuje jedinstveni totem sa mapom na kojoj su obeleženi neki od okolnih planinskih vrhova koji se mogu čak i videti u dobrim uslovima. Nastavljamo dalje, vraćamo se ka podnožju do auta. Staza je sada pod debljim snežnim pokrivačom, ne probijamo ga ni trčećim korakom. Konstantna nizbrdica nas vuče da trčimo. Lako je nizbrdo, ogromnim raskoracima naprosto letimo, tek-tek uspevam da iskontrolišem pravac ili da ne nagazim na nestabilnu podlogu, i kočenje je problematično. Ono što me raduje je da se patike dobro ponašaju. Obzirom da su nove, i da sam starima imao stalne probleme sa žuljevima i povredom noktiju. Sviđa mi se ova strana Kablara, lep je vidik, lep je ambijent, snežna idila. Prolazimo kroz voćnjake, otvaramo-zatvaramo kapijice kroz koje prolazimo, prija mi taj seoski mir.

    Stižemo i do auta kod doma. Pravimo kraću pauzu za okrepu, presvlačenje mokre odeće i nastavljamo trening, čeka nas Ovčar. I dalje Novelja vodi, prepuštam njemu navigaciju, bio je već ranije i poznaje teren ali je postavio pitanje osobi koja voli izazove kada smo došli do nekog stepeništa koja vode strmo popreko zbunja i kamenja. Nemam nikakvu žalbu na tu odluku, postala je dosta teška za penjanje, bila efikasna za trening, ali je potrajalo dok smo se iskobeljali iz tih džumbusa i došli do makadamskog puta kojim je bilo triput lakše hodati. Makadamom stižemo do vrha Ovčara, veći brat, visok 985 metara.

Vidik puca na Čačak. Tu nam je već polako počelo biti dosta aktivnog dana. Kratko smo samo razgledali, fotkali pošli dalje, stazom, makadamom nizbrdo. Konstantno trčeći, i dok je za uspon trebalo oko dva sata, spuštanje smo dovršili za oko tri četvrt sata.

Ponovo presvlačenje mokre odeće. Zalaskom Sunca i temperatura se spustila. Već sam i podrhtavao od hladnoće. Dan završavamo za fantastičnim gulašom i baš u sumraku već krećemo u povratak do Novog Sada.