Ferrata u dolini

Kada su planine u pitanju, i novi izazovi, bili to makar i hladni uslovi, nije me teško nagovoriti da odem i na zimsku ferratu. Ekipu smo činili nas devetoro: Károly, Žuža, Nikola, Biljana, Vida, Aleksa, Olga, Norbika i ja. Krenuli smo još po mraku u 4 sata da bi već oko 8 ujutru bili na stazi u dolini Cuha. Bio je plan da prvo penjemo ferrate ali je zaista prehladno bilo za to, mraz i inje na travi, a sigurno i na sajlama. Iz tog razloga smo obrnuli plan, prvo započeli pešačku turu duž surduk. Staza uzvodno prati korito potoka koji je imao prilično obilnu količinu vode. Nismo mnogo pešačili, već nailazimo na prvu prepreku, potok nam preseca stazu, ili staza potok, kako god, mosta nema, samo klizavih stena koje tek što ne preliva bujica i samo preko njih možemo preći na drugu stranu. Štapove sam poneo samo da bi ih iskusno ostavio u kombiju i prelazak preko vode bio uzbudljiviji. Sa strane gledano sigurno smo delovali kao pravi turisti avanturisti. Prešli smo rečicu, svi smo ostali suvi, idemo dalje. Zidovi širokog kanjona okićeni masivnim gromadama stena mestimično urasli mahovinom, stara bukova šuma s golom krošnjom, valovite padine ulegle prema koritu reke mame da se popnem uz njih i vidim pogled iz te perspektive. Ipak ostajem prizeman kao sav normalan svet oko mene. Pešačenje ponovo prekida potok i nudi nam mogućnost da se brčnemo ako promašimo neki korak. Uspevamo i ovom prilikom. Treći put već počinje raditi logika u meni da ne prelazim potok, može se nastaviti tom stranom gde sam, da uštedim jedan rizik potapanja u vodi. Naravno ne mogu biti pametniji od prirode, ipak sam bio primoran da se malo potrudim sa prelaskom. I onda opet se vratiti na istu stranu. Pravo potočarenje kako smo to onomad definisali sa ekipom na Prokletijama. Ovoj vrsti avanture pridodaje dobar doživljaj kompletan izgled surduka, sa visokim stenama koje odaju o sebi da su dobre smeri za penjanje, ponegde se to potvrdilo i tablicama sa opisom smeri. Kroz surduk se proteže i lokalna železnica koja paralelno prati pravac reke, prelazak sa jedne na drugu stranu podupiru lučni kameni mostovi. Često smo mogli videti i kraktu kompoziciju voza sa svega dva vagona. Verovatno je jedinstven doživljaj sedeti u vozu i putovati kroz ovako nesvakidašnji prizor prirode.

Polako se sakupljaju prepešačeni kilometri. Sunce nam je uskoro tačno iznad glava u podne a mi stižemo do najdalje tačke staze odakle se trebamo vraćati. Stajemo na kratak odmor na opremljenom odmsralištu sa klupama. Da bih iskoristio i to malo vremena, umesto da sedim razledam na obali, posmatram jedno oboreno stablo preko nje i tražim motiv za fotkanje. U tom momentu stiže Vida, kao da je znala šta tražim. Fotosešn se nastavlja na drugom drvetu gde se i Aleksa pridružuje. Očigledno je penjačima prirodno da budu na visini. Pauza nam ističe, treba krenuti dalje. Povratni put nas vodi pored simpatične male železničke stanice Porva. Od stanice nam staza više nije ravna, vodi nas na poduži uspon do grebena. Uspon i nije bio mnogo zahtevan ali konstantan. Meni je patika načela petu, tačnije ponovo načela od ranije nagnječenu kožu i potkožna tkiva pa mi je to bilo malo otečeno. Stvara mi se već navika da nešto mora da boli. Tako šepam sve vreme dok se penjemo uzbrdo, čekema ravno tlo ili još bolje nizbrdicu.

Nakon uspona izlazimo na veliku livadu, pašnjak, u daljini se vidi stari bunar. Poneke krošnje su okićene kuglastim zimzelenim formama od lišća koji su zapravo parazitske biljke ali laičnim očima simpatično izgledaju. Posle livade ponovo se približavamo potoku i pratimo ga. Neka oborena stabla nam privlače pažnju. Čudan im je prelom gde su se uvili i pukli. Jednoznačno se vidi da je to delo nekih malih zubatih stvorenja, dabrova. Posmatrajući fascinantne preseke, velike komade piljevine, tragove snažnih i preciznih odrezaka razmišljam kako su oni došli do toga da im ovo bude životni zadatak? Kako znaju koje drvo da obore i da li će ono pasti u reku? Doduše, pravac očigledno ponekad promaše, ali kad im uspe, oni tu sagrade ozbiljan komplels brane u kojoj kasnije provode deo života. I tako duž veliku deonicu reke se nižu slične građevine. Potok zbog njih često promeni svoj tok, ili se proširi korito. Tako je cela šuma postala lavirint dabarskih potoka.

Posle petnaestak kilometara pešačenja oko jedan sat u podne stižemo ponovo do kombija.

Plan je da pošto je malo toplije nego jutros, odemo ispenjati nekoliko ferrata smeri. Delimično istom stazom kojom smo pešačili vraćamo se do stenovitih zidina koje smo pre primećivali. Prelazak preko potoka neizostavan i sada.

Prva smer. Prethono penjane ferrate su mi dale samopuzdanje da je se uz malo snalažljivosti lako pređu niže kategorije kao što su B i C, pa čak i D ako se napregnem malo. Ova prva smer je bila deklarisana za C težinu, možda bih to pre opisao kao delimično D ali sam siguran da stručnjaci bolje znaju od mene. No, bilo nam je lepo u svakom slučaju. U početku su se prsti smrzavali, dok smo se vratili sa pešačenja, sunčevog svetla u dolini nije bilo dovoljno da nas ugreje a stene i metalni delovi ferrate su bili hladni. Nekako sam dospeo na čelo grupe, prvi se penjao zamnom Aleks i Vida. Činilo mi se da je za njih dvoje ovo bilo rutinsko igranje jer su su se dosetili ideje da penjemo bez hvatanja sajle kao dodatnog pomagala. Naravno da mi se dopala ideja. To bespomoćno penjanje se ukazalo zagonetnim kao rešavanje ukrštenih reči. Toliko opcija za hvatove a toliko sam se smotano osećao jer su mi prsti bili ukočeni, stena malo vlažna i ponegde prljava. Taj početni strah sam rasturio u prvih par metara dok mi se pokrenula cirkulacija, ruke više nisu zeble, a verovatno je više krvi stiglo i do mozga. Šta ću, kad imam guštersko telo, pa ne radi na niskim temperaturama. Tako se ta igra nastavila, rešavali probleme pronalaženja adekvatne putanje i oslonaca, brzo smo stigli i do vrha. Po ranijim iskustvima očekivao sam via normale silazak, na nekoj blagoj padini ali, šipak meni. Sačekali smo ostale u ekipi i tada nam je Károly objasnio da se spuštamo ferratom i prema dole. Tu mi se znanje obustavilo, ovo mi je novi list u knjizi ludih iskustva. Entuzijastički se spuštali, nije to delovalo tako strašno kako sam zamišljao, iako baš volim strme sipare gre se brzinski može sjuriti. Pred kraj spusta nam se osmehnula staza, stigli smo do pravilne vertikale. Razmišljam šta li je dotični projektant nameravao sa takvim završetkom, da li je nekome hteo da se osveti ili je samo prosto imao želju da napravi dobru avanturu penjačima. Ovo drugo je sigurno uspelo. Taj spust mi je bio jedinstven, začinjen sa mrvicom straha ker nisam čisto video oslonce za noge a prpa me hvatala da se ne okliznem. Na šta bi ličilo da se izlupam ponovo kao na vežbanju slobodnog pada. Veliko olaknuće je bilo staviti noge na ravno tlo, osećati stabilnost. Vredelo je doći, gaziti preko potoka i mučiti se malo.

Ali dan još traje, bilo je oko tri sata popodne, možda i manje, treba iskoristiti priliku, idemo na sledeću smer. Ohrabljen prethodnim mukama, mada znajuci da je teža smer na redu, nisam se dvoumio da krenem, taman sam se zagrejao za akciju. Izdaleka smo shvatili kakav je ulaz na smer, dugačka traverza na zidu stene. Laično sam to protumačio ali videći kako Aleks i Vida praktično trče po tome sličnim elanom sam i ja krenuo. Ne sećam se dokle sam uspeo da održim taj nivo hrabrosti, brzo sam se našao u situaciji da sam se pokajao što sam krenuo. Verovatno je tome doprinelo što su mi se ruke umorile prethodno, pa i to što sam se pogrešno držao, i onda odustao od cele koncepcije izbegavanja držanja sajle. Kratko rečeno uinatio se, i samo sam se za sajlu držao kao da je moja. Norbika se malo načekao iza mene, a ja već psujem zvezde na nebu, jedva uspevam da se prebacim pola metra dalje. Ruke odustale, duša mi kuka, glava vrela kao zapaljena šibica. Jesam lud. Nazad ne mogu, dole ne mogu. Ustvari, dole mogu. Samo kažem "hop" i završeno. Završio bih kao ukras na božićnoj jelki, klatio bih se na gurtnama ferrata seta, plačući da moram kupiti drugi. Dobro, onda samo napred mogu nastaviti. "Ko me terao da se tu popnem?! Aha! I ta budala sam bio ja!.... Posle ove kratke prepirke izvadio povukao sam i poslednje čestice snage u ruke, probao vratiti kontrolu na noge i stigao do kraja traverze."Huh! Preživeo sam!" Sledio je još jedan mostić, tamo sam se samo malo izvijao, stigao do Alekse, skontali da smo okačeni na nekom klimavom klinu, i posle se smer i završila. Bilo mi je veoma drago sići sa stene, kao nikad do tad. Ali, isto toliko drago bilo i doživeti te trenutke. Treba samo okrenuti kocku na svetliju stranu. Zapravo nalazim uživanje u situaciji kada znam da sam bezbedan, ali se moram potruditi za nastavak, i na kraju sledi skromna nagrada uspeha.

Pa je ovako završena i jedna zimska ferrata za koju se Károlyu zahvaljujem.