Stene, uže i ruke
Otprilike godinu dana je prošlo otkad sam prvi put otišao u planinarski klub u Subotici i popunio obrazac za učlanjenje i kada mi se dogodila prva moja planinarska akcija. Od početka sam zavoleo odlaziti na klubske sastanke, slušati priče ljudi sa raznim iskustvima. U tom periodu sve priče koje sam čuo su mi delovale malo nejasno, nezamislivo. Zamišljao sam te priče kao neka dešavanja koja ću ja dostići samo u nekoj daljoj budućnosti. Kao na primer kada mali dečak zamišlja da će jednog dana voziti auto, a u dubini svesti zna da do toga ima još jedna decenija ili dve. Dešavanja su se međutim eksponencijalno ubrzavala. Samo je 365 dana prošlo, a ne mogu nabrojati na rukama sve što sam proživeo, i koja su mi tog prvog dana u klubu ličila na putovanje do Marsa, kao nešto nadljudsko. Takav je bio alpinizam, i ostao takav do poslednjeg dana pre nego što mi je usledilo da se oprobam u tome. Tako se otvara novi list u novoj knjizi. Paralelno sa aktivnim događajima. Ispisuje se prva strana alpinističke knjižice.
Bujicom akcija, plivao sam u raznim dešavanjima, mogu reći često je bilo izazovnih odluka u novim situacijama. Zimski visokogorski usponi, obaranje ličnih visinskih nivoa, trkački poduhvati, ferrate, maratoni, pa i vodeni momenti. Svakom prilikom sam mislio da je to sve za ovu godinu, da nemam gde više da guram granice koje se sve više krivudaju i šire. Opet se dešava neka scena ideje koja je bila opciona ali ne strogo određena, u kojoj sam se našao kao statista i postao jedan od aktivnih glumaca. Izvor ideje jeste bila saznanje da mi je potrebna dalja obuka zbog visina i zahtevnih terenskih uslova, samo što mi se činilo da je to opcija dalje budućnosti i nisam se mnogo ukopavao u vizije, kako zbog finansija, tako i zbog drugih planova koje sam imao pred sobom. Neka sudbina je međutim drugačije tkala priču koja se izdigla i povukla glavnu ulogu na sebe.
Povratkom iz Italije, Károly nam aktivira virtuelnu grupu na vajberu gde spaja nas nekoliko, potencijalnih tečajaca, instruktora Obrada (Kukia) i Nedeljka (Neđu) vodećeg organizatora svih nas. Konfuzija odabira termina je možda bila najteži deo organizacije, sve drugo mi je bilo po naviknutim procedurama. Dugo sam mislio da će biti brojna ekipa dok se nije iskristalizovalo da smo samo Hajnika i ja duet početnika pored nekoliko naprednih tečajaca, što se pokazao kao odličan uslov za kvalitetan rad.
Prvi čas je bio posvećen teorijskom delu o alpinizmu. Tu teoriju smo u velikoj meri fokusirali na zanimljiviji i efektivan deo sa učenjem čvorologije. Sramota mi je bila što nisam prethodno sve to već znao, prvenstveno zato što nisam imao izraženu potrebu za tim. Ovom prilikom se pokazala potreba, i veliko interesovanje, pa mi je tako bilo ujedno i zanimljivo učiti o tipovima i tehnikama vezivanja čvorova na užetu. Neki čvorovi su mi se činili previše komplikovanim, dok su drugi bili spontano jednostavni. Za kratko vreme, Neđo nam je pokazao dosta praktičnih trikova sa užarijom, objasnio funkcije nekoliko tehničkih sprava, i kombinaciju istih. Bio sam iznenađen činjenicom da mi je sve to toliko jednostavno. Otvorio se novi vidik predamnom, čekao sam nastavak.
Penjanje uz stenu mi nije bilo toliko strano jer sam već imao ranije neke susrete sa zidovima na ferratama. Razliku, i to znatnu su činile tehnika i uslovi penjanja, koji u ovom slučaju, na "goloj" steni isključuju svaku pomoćnu gvožđariju, klinove, gazišta i metalne hvatove koji bi dali bitan oslonac. Ovde je samo stena, u obliku kom je stvorena i tako se ili mogu popeti po njoj ili ne. Prvo se Neđo penje, postavlja međuosiguranja, kači komplete na boltove i za njih kači uže. Popeo se oko dvadeset ili trideset metara visoko, napravio sidrište i spustio se. Potez je ponovo na nama, Hajniki i meni, ko će prvi penjati, ko će osiguravati? Prvi "skačem u vodu", jer sam jedva čekao već taj momenat dodira stene. Oblačim penjačice, Neđo mi ih je pozajmio. Prvi put to obuvam na noge. Tesne su, deformišu stopalo i gnječe prste, ali u prvim koracima po steni već su mi se dopale, mnogo stabilnije se hvataju i za sitne izbočine nego bilo koje patike ili čizme na koje sam imao pre. Tako, sa uživanjem se verem prema gore kada nailazim na deo koji mi zadaje zagonetku. Ploča koju ne umem savladati, prevelika da bih je rukama premašio za konkretniji hvat, previše gladak da bih našao za mene siguran oslonac. Bilo mi je jednostavnije da obiđem tu ploču i stižem do sidrišta gde je kraj užeta. Neznajući da ću se naći u problemu, prešao sam iznad sidrišta nekih pola metra. Odavde je trebalo da se spuštim dole, kada sam shvatio da je sidrište ispod mene i ne mogu po prethodno uvežbanoj tehnici abzajla krenuti, ali smo pronašli rešenje, korak niže, Hajni je lepo držala uže i stabilno sam hodao prema dole. Dole smo zamenili uloge, Hajnika je penjala dok sam ja nju osiguravao. Definitivno mi je bolje penjati nego se petljati sa užetom i spravicom za osiguravanje.
Sledeći zadatak, samospašavanje. Čim sam ugledao uže koje je Kuki spustio ispod previsa, u sebi sam se počeo smejati. Nije to bio smeh ruganja, niti šaljivi smeh, već smeh od shvatanja situacije, da ćemo čak i ovo raditi. Nešto što sam zamišljao nekim dalekim zadatkom za koji još nisam dorastao. Pretpostavljao sam da ćemo se zadržati na osnovnim stvarima kao spuštanje i penjanje. Iako sad već razumem da je ova tehnika penjanja uz uže možda i važnija od svega drugog. Dakle, uže visi iznad nas sa stene na oko 10 metara visoko. Kuki se vezuje na jedan kraj užeta, Neđo vezuje drugi kraj za sidrište, Kuki se odvaja od tla, visi. Uzima prusike i pokazuje nam kako ih možemo upotrebiti da napravimo mehanizam kojim se možemo vertikalno podizati svojom snagom. Prvi potezi su me potsetili da nam je i Károly već ranije pokazao da postoji način pomoću kog se lako može rešiti ispenjavanje na visećem užetu. Bilo mi je uglavnom jasno funkcionisanje, ponovo prvi se uvaljujem u igru. Da bih dostigao odmah u viseći položaj na rastegljivom užetu, popeo sam se malo uz stenu, Neđo je zategnuo uže i vezao u sidrišu na trupu drveta. Da bih došao u vertikalan viseći položaj treba da se "odlepim" od stene. Silazak sam malo nepredviđeno odradio, jače se zanjihao nego što je trebalo i uleteo među šiblje ispod previsa, što sam potajno i očekivao, ali ne i da će biti bodljikavih grana divlje ruže. Mala akupunktura. Izgrebao sam se po leđima kao magarac, ali ko mi je kriv kad ne gledam gde letim. Bilo je zabavno. Više drugima nego meni. Ispetljali su me iz trnova i počinjem ponavljati postupke našeg instruktora, vezujem prusike. Jedan za ruke, jedan za noge. Naizmeničnim laganim povlačenjem prusika podižem svoje telo prema gore. Divim se komadima kanapa i prostim čvorovima koliki značaj imaju. Da me pojas nije već počeo žuljati, bio bih voljan tako da se klatim i penjem ceo dan. Ovo nam je bila ujedno i poslednja tačka uvodnog programa na steni Orlovog bojišta.
Prvi deo, uvod u početnički svet alpinizma je završen. Obrad, Neđo i ja se vraćamo do mog auta, Hajnika do svog i krećemo svojim kućama, Subotici i Adi.
Ovo nam je bio samo uvod. Prava zabava je tek trebala da sledi, nedelju dana kasnije, u trajanju produženog vikenda.
Treći deo obuke, odnosno drugi deo praktičnog dela nas je čekao u Gornjačkoj klisuri. Ovo mesto mi je pre uvek asociralo na ferrata penjalište, jer sam iz priča pretežno o tome čuo. Naravno, nije mi palo ni na kraj pameti pomisliti da ćemo ferratom penjati. Ako dobro razmislim, ni o čemu nisam ni razmišljao šta me tamo čeka. Razmišljao sam samo o opremi, šta sve može da mi zatreba. Polazak iz Subotice rano ujutru. U Novom Sadu čekamo dvoje momaka, Nenada i Nikolu koji treba da polažu za napredni tečaj, i tako nas petoro nastavljamo dalje prema Gornjaku.
Stižemo tamo u podnevnim satima. Boravak nam je bio obezbeđen u izviđačkom domu. Neki novi momenat za mene, jesmo na planini, vide se planine u okolini, jeste dom za sportsko-rekrativne aktivnosti ali je drugačije nešto, ne osećam visinu. Ulazimo odmah, smeštamo se po sobama, svako bira svoj krevet, brzinski se malo doteramo i idemo odmah na stenu da vežbamo. Prvo smo se autom dovezli do lokacije penjališta i onda nas je čekalo još malo pešačenja do ulaza smeri. Mogu reći taj deo pešačenja nije bio kao uobičajena šetnja po planinarskim stazama. Gusto uraslo u šiblje, bodljikavo žbunje, sipari, strmi stepenici na stenama. Izvijugali smo tako dosta vremena, ne sećam se već tačno, možda čak i više od pola sata, ili mi se samo činilo da je kao večnost dugo trajalo. Baš mi je to bilo fuj. Stižemo do neke visine gde smo se podelili u grupe. Deo napredne grupe i mi apsolutni početnici. Penjali smo u parovima, ja sam bio sa Nenadom. Hajni sa Neđom. Nenad je bio privi penjač, išao je ispred mene, vukao uže za sobom, kačio komplete na boltove i za njih uže, tako praveći sebi međuosiguranja a ja sam za svo to vreme njega osiguravao držeći uže. Mene drma neka trema. Gledam šta radi Nenad, pokušavam da se skoncentrišem, jedva čekam da dođem na red. Ono što smo učili kao teoriju i što smo vežbali na Orlovom bojištu, sad treba umesiti u jednu celinu. Ponavljam u sebi šta i u kom redosledu treba da uradim. Da ne pogrešim. Stiže red na mene. U početku sve klot ide, dodajem uže, pazim da ga ne cimam a da ne bude ni previše labavo. Kako se odmiče od mene, sve lošije čujem njegov govor. Stene između nas, buka vozila koja se odjekuje sa puta daleko ispod nas, vetar koji nosi zvuk kuda mu volja i ne čujem ili ne razumem komande koje su potrebne za zatezanje ili popuštanje užeta, pa na kraju i da ja sam krenem za njim. Nekako smo rešili problem dovikivanja, drugari sa jačim glasom su uspeli da nadmaše ambijentalne zvučne smetnje. Krećem na stenu. Ulaz smeri mi je haotičan, praktično se penjem iz žbunova kroz bliske krošnje, baš sam bio hejter tog jutra. Ali bar penjačice mi ponovo daju veliku sigurnost na nogama, što je u velikoj meri olakšavajući faktor da bih napradovao u penjaju i stajanju dok otkačivam međuosiguranja. Uže mi daje sigurnost da ne mogu daleko pasti. Ove dve činjenice me oslobađaju, uživam u svakom potezu, primećujem da mi sve lako ide. Ponekad mi se zada neka prepreka, kada ne nalazim u momentu sledeći hvat, ali je i to neki čar ovog sporta da nije samo monotono koračanje kao po lestvama. Brzo stižem do vrha gde se dočekujemo sa ostalima. Fenomenalan je osećaj bio ispenjati tu kratku smer. I to je tek početak bio. Prešli smo još dve smeri. U nekim momentima sam imao osećaj da se ne mogu odmaći sa trenutnog položaja, nisam video siguran hvat, tačnije lak hvat koji mogu punom šakom zgrabiti. Bila su samo mala neka ispupčenja za koje sam se praktično samo prstima uspeo držati. Tada shvatam suštinu odgledanih video snimaka penjača kada se umeju održati samo na vrhovima prstiju na rukama. Proleti tako dva-tri trenutka, vidim način, i treba mi još jedan trenutak da sakupim malo hrabrosti. U međuvremenu osećam kako se uže zateže, penjač ispred mene računa da ja napredujem a ne da filozofiram i maštam stojeći na steni, i rutinski povlači uže ka sebi kako ono ne bi ostalo labavo dok se penjem. Ostalo nam je još malo korisnog vremena dana, vreme nas lepo služi, sunčano je, puni smo entuzijazma. Jednu svar nismo vežbali na Orlovom bojištu, nisam ni pomišljao da se čak i to uči, padovi. Neđo nas vodi do jedne smeri gde je ulaz vertikalana ravna ploča. Penje se na visinu oko 15 metara, odakle vraća uže i on se spušta. Objašnjava nam dešavanja koja slede. Nikola se priprema za zanimljive scene, našao je sebi zgodno mesto odakle komforno može da posmatra naša skakanja. Pretpostavio sam da će njemu biti zabavnije nego nama. Bio sam radoznao, želeo sam i ovo gradivo savladati, ali u nekoj periferiji mozga sam ipak imao blokadu da samovoljno skačem sa takve visine. Mislim da nikad nisam imao ambicije za takve atrakcije pa se tako to ustalilo kod mene, ako se ne mora onda ne skakati sa visine. Ok, sad moram. Nenad se prvi javio da nam prezentuje tehniku, ujedno da nas ubedi da je sav taj sistem osiguranja bezbedan. Popeo se gore, skočio unatraške, Neđo je spontano zadržao uže i sve je to tako elegantno prošlo. Ja kao glavni štreber krećem sledeći, pun egoizma. Mogu ja to. Penjem se, sa lakoćom jer ima dosta hvatova i stižem do jedne police odakle je Nenad skakao, zaustavljam se i čekam. Dobijam komandu da skočim, međutim mozak ne dozvoljava. Ona mala blokada od malopre se uinatila i ne dozvoljava da se odrazim od stene. Praktično u milisekundama se dešavaju stvari. Od dole mi dovikuju da skočim, ja razmišljam o Nenadovoj tehnici, sve mi je jasno i prihvatljivo, a taj jedan deo mozga se ipak protivi. Gde da skačem kada je ispod mene tlo na 15 metara, da li sam normalan?! Upitkujem sebe. Ubeđujem sam sebe kao škizofreničar da nisam normalan i da hoću da skočim, ali normalna svest ne dozvoljava. Od dole se već pojačava vika, ubeđuju me i u nekom momentu se odbacim sa stene. I dalje govorimo o milisekundama, ali je doživljaj usporenog snimka. Kako su mi se noge odvojile od stene shvatam da sam pogrešio. Po pravilu, i kako je to Nenad pokazao pre, kada sam se odbacio trebao sam se okrenuti u približno horizontalnu poziciju kako bih se zatezanjem užeta dočekao stopalima na zidu. Ovo je bio momenat svanuća ali korekcije nema, znao sam da ću se polupati. Pri skoku nisam dao sebi inerciju da se zarotiram u horizontalan položaj, ostao sam u vertikalnom. Srećom, Neđo je bio pribran i brzo zategnuo uže, nisam visoko padao. Pri dočeku na stenu su mi stopala proklizala malo, kolenima se prilepio za zid kao žaba. Eto pravde za normalnu stranu da je bolje ne skakati. Pošto sam zeznuo zadatak, morao sam raditi popravni. Tome sam se čak i radovao, ali ožuljana kolena su bila dobar temelj straha. Popeo sam se ponovo do police i sad opet treba odskočiti. Učen greškom nisam nameravao da loše ponovim skok, ponovo me sprečava blokada u mozgu i borim se da to prevaziđem. Opet milisekunde prolaze, svađam se sa sobom, svađam se sa komandama odozdo. Skočim, malo sam uspeo i da se zarotiram. Nije savršeno uspelo, ali sam makar uspeo na stopala da se dočekam. Bio je mnogo bolji doživljaj nego na kolenima. Posle mene je Hajni bila na redu. Njoj smo isto pokušali dati snagu da se izbori sa strahom od visine, i ona je na kraju uspela sve da izvede bez povreda i glupiranja koje sam ja prikazao. Ovim smo i završili zabave prvog penjačkog dana.
Vratili smo se u dom, okupali se, večerali i imali obavezu preći preko teoretskog dela obuke. Dan je bio dugačak, rano smo se budili, putovali, bili prilično aktivni. Osećao sam jaku pospanost, umor posle večere kada i preostali krvni pritisak ode u želudac. Trebao sam slušati predavanje ali sam se borio sa svakim treptajem oka da se ne zakucam. Čekao sam samo da se zavučem u vreću za spavanje i spavam.
Sutradan, subota rano jutro se budimo, doručkujemo i spremamo se za nove pohode. Iskustvima prvog dana, malo pametnije se pripremam, sa manje stvari, manje opreme, jedino mi odeća pravi dilemu, nisam bio siguran kako da se obučem a da to bude optimalno. Jutro je bilo hladno i veteovito, a očekivali smo sunčan i topao dan a ne želim previše opreme da vucaram na sebi niti u rancu. Autom smo ponovo došli do takče polaska, na isti parking kao prethodnog dana. Čekali smo još par penjača da nam se pridruže. U tom čekanju sam shvatio da mi je odeća prilično tanka jer me je vetar rasladio u roku od par minuta. Produvao mi je kroz rebra. Cvokoćem zubima. Pomoći nema, cupkao sam, šećkao se dok Hajnika nije otkrila da možemo sestu u auto dok čekamo. Makar vetar da nas ne produvava.
Krećemo najzad. Ponovo nezgodan prilaz do ulaza smeri ali odgovarajući da pokrene cirkulaciju i ugrejem telo. Plan je bio da penjemo smer Miličin greben. Mislio sam da je isto kratka kao prethodne, da se samo popnemo jednom navezom, spustimo se do podnožja i penjemo sledeću smer. Ponovo penjemo u parovima. Ovaj put sam sa Jevtom (Petrom). Čekamo svoj red, bili smo treći par po redu. Trema uzbuđenja radi u meni, penjačice su tesne, rano ram ih obukao pa sam morao skinuti dok čekamo. Ispred nas su bili Dragan i Hajnika. Čim su oni krenuli, krenuli smo i mi. Petar je pomagao Hajniki sa intrukcijama kada je zatrebala pomoć, a ja sam iza Petra išao kao drugi penjač, isto u principu kao u petak, penjao se i sakupljao komplete, praktično bezbrižno. Ono što je novo bilo, da se nismo vraćali u podnožje, već konstantno penjali u više poteza (naveza), od sidrišta do sidrišta ili cug na cug. Kako je prvi penjač stigao do sidrišta, osiguravao mene dok sam se popeo do njega, razvezali sidrište i ponovo penjali sledeći segment. I to tako četiri puta. Sve teže deonice, a dan kao savršen, sunčan, topao. Nije bilo naporno napredovati koliko je bilo dugotrajno dočekivanje napredovanja prethodnih parova, ali je sve to je bilo dobro jer smo se ovako upoznavali međusobno, imali dosta vremena da pričamo. Neki delovi su i dalje postavljali zagonetke. Obilaženje velikih stubova stene prosto prilepljeno za nju, grleći. Prelazak ošrog grebena, takozvanog noža, pa penjanje po ravnim delovima gde jedva ima šta da se uhvati za oslonac. Vrhunac smeri je na kraju jedna tvrđava na vrhu brda, odnosno ostaci zidova tvrđave. Tu pravimo samo kratku pauzu za okrepu, pakujemo opremu, užariju i ostaje nam dugačak spust do polazne tačke, kod auta. Teren je takav koji volim, raznolik, samo početak je malo bodljikav kroz žbunje. Posle je bilo malo šumskih staza pa malo sipara. Hajniki je ovaj deo možda bio najteži. Stižemo ipak svi do podnožja. Iscrpljeni, dehidrirani, ali verujem da smo bili svi zadovoljni danom.
Veče nas stiže u domu. Ponovo se družimo u zajedničkoj prostoriji, uradili smo i testove iz teoretskog dela i ubrzo se razilazimo u sobe gde se spontano nastavlja družba u pričama, šalama.
Nedelja, poslednji dan naše škole. Nisam imao ideju šta još može novo da bude na našem nivou, nisam se previše ni opterećivao time. Posle doručka smo sve stvari upakovali u auto, nismo planirali povratak u dom posle penjanja već direktno kretanje kući.
Odabrali smo smer malo dalje niz klisuru, smer pod imenom Maljčiki. Kasnije sam čeprkao po netu studirajuči okolinu gde smo proveli ova tri dana i naišao na spisak smeri kojih tamo ima i video kako raznolika i zabavna imena im dodeljuju. Treba dosta kreativnosti izmisliti ih, i možda isto toliko i da se zapamte. Uglavnom, novost trećeg dana penjanja je bila da smo penjali sinhrono. Nenad, Nikola i ja. Hajni je izostavila treći dan, bilo joj je dovoljno adrenalina za dva prethodna dana. Zajedno smo se prošetali do jednog malog manastira sagrađenog u samoj steni i posle se razdvojili. Nas troje smo potrčali do ulaza. Nikola je prvi krenuo, Nenad i ja za njim. Činilo mi se složenijim načinom tako trojno da penjemo ali je zapravo princip isti. Pogled sa ovih delova planine mi je bio atraktivniji jer se nalazi u krivini koja otvara vidik na daljinu i položaj Sunca je bio povoljniji možda. Usput nas sustižu dvoje penjača. Nikola i Nenad ih poznaju. Upoznajem se i ja ukratko sa njima i nastavljamo nas petoro do vrha. Bili smo prilično efektivni, brzo smo ispenjali smer iz nekoliko naveza. Sam kraj mi je uspeo uliti blagi strah jer se nekoliko puta desilo da mi je hvat bio daleko, ili sam osetio nesigurnost u hvatu ili zato što je ponegde bilo prašine i trave na steni koja može proklizati. Stigosmo do vrha, spakovali se, sjurili dole, upakovali se u auto i krenuli kući prema severu.
Otkrio sam deo sebe, nešto što sam negde u sebi imao upakovano, bez etikete šta se u tom paketu nalazi a plašio sam se otvoriti. Ovo se bio samo jedan mali korak prema alpinizmu. Mnogo učenja treba još ugraditi u taj temelj. Raduje me da sam makar počeo, a nastavak mogu radoznalo dočekivati.
Tekst o početku:
Prokletije 2022
Primjedbe
Objavi komentar