Rudoka

 

Kada plan postane neplaniran…bi bila kratka definicija ove planinarske akcije. Po nekom, sada već rutinskom, običaju odlaska na klubske sastanke potrefilo se i da čujem informaciju o 3planu posete Šar planine i njenog vrha, Velike Rudoke. U klub je tada došao i naš predsednik planinarskog saveza Srbije, Iso Planić i najavio akciju uz mogućnost da se pridruži ko želi. Koliko mi nije teško pomisliti da svuda idem kuda se mogućnosti pojave, úi ovom prilikom mi je proradila mašta da iskoristim priliku da vidim Makedoniju i Šar planinu čiji je vrh najviša tačka Srbije.

Iz Subotice je krenulo nas petoro, i još troje nam se pridružilo u Novom Sadu i Beogradu. Jedinstvena prilika gde sam ponovo stekao nova poznanstva. Putovanje je rutinski teklo, u Srbije.

S namerom da izbegnemo duži zastoj na graničnom prelazu kod Preševa, pala je odluka da svratimo u manastir Prohor Pčinjski. Kompleks manastira se nalazi oko 30 kilometara od Vranja, na obali reke Pčinje, na obroncima planine Kozjak.

Kako smo prešli preko granice Makedonije, malo vremena je prošlo i vreme se preokrenulo, iz vedrog i sučanog u olujno sa jakim pljuskom u pratnji snažnih udaraca vetra. Toliko se pogoršalo vreme da smo bili prinuđeni potpuno usporeno da se vozimo autoputem. Zanimljivost osim jake kiše je čililo mnoštvo naplatnih rampi. Čudno je bilo što se na svakih 10-ak kilometara naplaćuje putarina. Ove spore torture su prošle, a naš domaćin, ujedno planinarski vodič sledećeg dana nas je čekao kod poslednje rampe i odveo do hotela.

Dok smo čekali da nam pripreme sobe, zaseli smo u restoranu na kratko upoznavanje i uvodno informisanje za naredni dan.

Polazak na planinu je bio dogovoren u 5 sati. Kombijem i sa još dvoje auta smo se odvezli do polazne tačke u selu Lomnica.

Krenuli smo u pola 7, u početku urbanom deonicom do izlaska iz sela, dobrim delom širokim makadamskim putem blagog nagiba i laganim tempom koji je naš vodič umereno podesio da svima nama prija. Početak staze prolazi kroz šumu, čestim prelascima preko potoka, retkim vidicima na daljinu. Zatim smo se probijali kroz gusto polje džinovskih paprata, iza kojih su nas čekale široke panorame Šare. Izlaskom iz papratske poljane, stupamo na još jedan makadamski put koji vodi do deonice koja pokazuje izazovniji deo naše avanture. Strma padina ispresecana krivudavim potokom, slapovima i nizom malih vodopada. Venske linije korita potoka u crnim stenama, žućkasto zelenkasta visoka stepska trava, kao seda kosa talasala po naletima vetra, ponegde neka gromada, verovatno pre nekoliko decenija ili vekova zaustavljene u kotrljanju, i naša mala ekipa rasuta nasumično me ispunjava, daje pravi osećaj da smo ponovo na jednoj posebno lepoj planinarskoj akciji. Lagano hodajući pristižemo do ledničkog Crnog jezera na visini ooko 2100mnv. Pozicija jezera je savršena, gledano iz svih pravaca, čini krasne kadrove sa ogledalom bistre tirkizne, zelenkaste, srebrno sjajne vode o planina u pozadini. Ovom prilikom, pozadinu iza jezera su ušuškali gusti oblaci. Nadali smo se razvedravanju i istovremeno bili svesni da nas očekuju padavine i vetar prema vrhu. Od jezera još kratko vreme pratimo sliv vijugavog potoka, bajkovitog izgleda, sa crnim kamenjem, nežnim konturama ivica korita tapaciranih nežnom travom i raznolikim cvetićima dok voda mirno teče kroz nju. Staza nas odvaja od ovog naivnog ambijenta i stižemo na razgolićenu stenovitu podlogu sa sve manje vegetacije, a vazduh gust od male, ili zapravo oblaka koji je opkolio vrh. Ovaj oblak se nije dugo strpio, izlio je na nas svoji kišnicu, ponovo smo morali obući kabanice. Vetar se isto razmlatio, sa jedinim pozitivnim parametrom, što nam je duvao s leđa pa iako je to minimalno, pripomagao u penjanju.

Završnica uspona, po običaju najzahtevnija, i na to se nabacili pogoršani vremenski uslovi. Gusta magla, odnosno oblak, nam je omogućila vidokrug od samo nekoliko metara. Ako se neko odmakao od grupe, teško smo ga mogli uočiti u daljini. Na vrhu nas čeka betonski stubić sa monogramima dveju država, MK i RK i nadmorska visina 2658 metara iznad mora. Klonište od jakog vetra nalazimo na suprotnoj padini vrha gde se svi smeštamo na po neku stenu, vadimo okrepe da bi sakupili snagu za povratak, ali je ironično što bi prijala duga pauza, ali to ujedno škodi zbog neizdržive hladnoće. Brzinski još odradimo pokušaj grupnpg fotografisanja i ubrzo se pakujemo i polazimo prema dole.

Spuštanje je lakše time što nam se gravitacija ne suprotstavlja, boljim tempom hoda nam se i tela brže ugrejala i ubrzo stižemo ispod nivoa oblaka gde nam osunčan krajolik popravlja raspolpženje. Kod Crnog jezera su nas dočekali naši drugari iz druge ekipe i zajedno nasravljamo silazak prema prvom vodopadu gde se oni ponovo ukrcavaju u džip koji ih prevozi do podnožja planine. Nama još sledil nekoliko mirnog kilometara šetnje, ponovo makadamskim putem do livade paprata, pa šumske etape skroz do naselja gde je i naše vozilo bilo parkirano.

Plan je bio da se na vrhu simbolično proslavi kraj jednog velikog projekta, ali su loše vremenske prilike, ili većim delom poštovanje lokalnih planinarskih i kulturalnih običaja to odložile za kasnije. Poseta Rudoke, najvišeg vrha Srbije, trebala je biti kruna, formalan završetak višegodišnjeg projekta Ise Planića, prikupljanje informativnih materijala za dokumentarnu knjigu u kojoj opisuje sve planinske vrhove Republike Srbije. Subotnji dan završavamo za nekih 23 kilometara dužine staze, i sakupljenih skoro 1700 metara elevacije.

Nedelju posvećujemo opuštanju, turističkim obilascima usputnih zanimljivosti kao na primer izvor reke Vardar, najveće reke Severne Makedonije. Izvor se nalazi kod sela Vrutok, nedaleko od Gostivara. Na obalama reke se nalazi simpatičan restoran sa svojim bazenčićima punih pastrmki, mostoćima preko reke i bujnim zelenilom u užoj okolini. Sam izvor je nažalost zaštićen, ograđen neprimerenim žičanim ogradama, ali kao cilj smo ostvarili, videli izvor Vardara. Zatim dalje idemo prema Skoplju, glavnom gradu Severne Makedonije. Pre neizostavnog gastronomskog dela, obišlji smo uži centar grada koji je bogat mnogobrojnim statuama, kipovima, bistama svih poznatih nacionalnih velikana. Meni je baš ova bogata kolekcija fascinirala, jer svaka statua privlači svojom pričom, izglenom, okruženjem, uspomenama na istoriju do davnih vremena. Vreme smo popunili lepim sadržajima, i nije nam ostalo drugo, nego da krenemo svojim domovima.