Sinjavina Skyrunning

 

Nebo nad Sinjajevinom

    Trku na Prokletijama sam imao na umu dosta dug period, i to je bila ideja da će biti jedina trka tog formata, jer sam je gledao kao vrhunac svojih mogućnosti pa i svojih želja za trkačkim prisustvom na planini. Šta više mogu poželeti lepše od pretrčavanja omiljene planine…?

Dan-dva kasnije, kada smo već bili kod kuće, malo se odmorili, rezimirali utiske sa drugarima, u potpunoj šali, sa malo sarkazma sam ubacio neozbiljnu ideju da se opet organizujemo za još jednu planinsku trku. U principu, kao da to niko ne želi tako sveže posle Prokletija i da će to proći kao šala. Međutim šala se pretvorila u realnu mogućnost. Drugar je ozbiljno pristupio ideji, imao dilemicu za neku drugu trku, ali se vaga zadržala na strani Sinjavine. U tom kratkom vremenu smo se našli nas dvoje kao sigurni u svojoj ambiciji, Novelja je pozvao drugara sa njegove strane, i ja takođe sa moje strane. Nas četvoro, Novelja, Danijel, Stefan i ja, u roku od par dana smo imali utemeljenu odluku da pretrčimo i Sinjavina Skyrace u ovogodišnjem serijalu nebeskih trka. Prijavili se za trku, rezervisali smeštaj, dogovorili prevoz, sve je bilo rešeno, ostalo je samo isčekivanje datuma polaska.

    Kako se može naslutiti, ova priča će glasiti o skyrunning trci na Sinjajevini, ili po starijem nazivu Sinjavini, još jednom biseru Crne Gore, najvećoj planini po prostranstvu, koja se proteže od Durmitora do Mojkovca i Kolašina, i između klisure Tare i kanjona Morače. Površina planine je pretežno pokrivena vegetacijom, u nižem pojasu šumskim, a na višim nivoima prostranim travnatim visoravnima. Centar dešavanja trke je bio Mojkovac, mali gradić, svega 40 kilometara udaljen od granice Srbije, ušuškan u podnožju planine sa vidikom na najviši, Jablanov vrh.

    Polazak planiran za petak nam je lagodno krenuo, kako kome sa radnim obavezama ili bez ali sa opuštenim terminima. Danijel i ja smo krenuli iz Subotice, u Novom sadu smo se prepakovali kod Novelje pa otišli u Beograd po Stefana i potpunom ekipom vozili prema Crnoj Gori. Usputnim razgovorima, upoznavanjem, sitnim tragovima treme i uzbuđenja, raznim zanimljivim pričama kao recimo nekom fruškogorskom anegdotom o umetničkim dušama koji su sebi idealnu lokaciju za iživljavanje svojih nagona našli na nekom vidikovcu, sedmosatno putovanje je delovalo kao kratka vožnja. U Mojkovac stižemo u predvečernjim satima, u hotelu kao da su nas čekali, prvo usmerili na parking, posle ni prag ulaza nismo prešli znali su ko smo i koju rezervaciju smeštaja imamo. Prijatniji doživljaj nego prethodnom prilikom kada recepcionar nije imao zapisano ni na koje ime glasi rezervacija. Sam početak, a nama je već sve dobro. Brzinski smo obišli centar, podigli startne pakete, na informativnom sastanku saslušali savete organizatora u vezi tehničkih parametara trke. Vremenski uslovi nisu obećavali lep provod, i po proceni organizatora i lokalaca, skoro pa se sigurno očekivao kišni dan počev od podne pa na dalje. Pretila je obilna padavina, ili još gore, grmljavina, i to baš u periodu kada se većina trkača može nalaziti na ili u blizini vrha planine. Izazivala se mogućnost preusmeravanja staze pa čak i prekida trke ukoliko se mnogo pogoršaju uslovi. Jesu to svi hrabri trkači, odabrane devojke i momci, ali grom je grom, nije šala pomisliti na činjenicu da u deliću sekunde možemo se pretvoriti u ćumur tamo na vrhu. Pa je ovo bio neki novitet naspram Prokletija gde sam se uprpao zbog nestanka vode usput. Grom je možda i manje nezgodan problem, dok bih shvatio šta se desilo Sveti Petar ili Lucifer bi mi već otvarali kapiju.

    Jutrom se budimo oko 6 sati, uveče su nam u kuhinji spakovali sendviče sa pršutom, teškom mukom sam mogao pojesti samo polovinu jer želudac mi još nije počeo da melje, niti sam gladan. San mi je bio dobar, bio sam naspavan, odmoran, oprema već spakovana i samo bidone je trebalo napuniti svežom vodom. Sve u sličnom kontekstu i kod mojih trkačkih partnera, i nekoliko minuta pre 7, već smo bili dole na trgu čekajući prevoz do startnog mesta. Jutro je bilo savršeno, prijatna temperatura, osvežavajući vazduh, ljudi dobro rapoloženi. Kombijima su nas prevezli do Gornje Štitarice, na oko 30 minuta vožnje od Mojkovca, do visine na oko 1045mnv. Brzinski se postavila startna kapija i u minut tačno su nas odstartovali u 8:00.Početak trke je bio po klišeu školski, laganijim tempom, u koloni sa ostalim trkačima, u konstantnim razgovorima, preticanje nemoguće na uskoj stazi. Vazduh je bio zasićen vlagom i mirisom raznovrsnih biljaka, većim delom možda lekovitih za čaj. Jak uspon sve do ivice šumskog pojasa gde sam slučajnim obrtom pogledao iza sebe, a vidik puca na daljinu, suncem obasjano nebo, u dnu vidokruga šuma i konture planine u belom oblaku poput šećerne vune i inzad svega svetloplavo nebo. Morao sam stati i uslikati, ostao bih dugo sve dok to ne ispari, ali trka je trka, adrenalin radi u telu, treba vijati onu divlju stranu duše koja želi u što boljem vremenu da završi trku, treba vijati i onu drugu stranu, prpadžiju, koja ne voli da pokisne. Dvoje naspram jednog hedonistu, ispucao brzo po koju fotografiju telefonom i pratio kolonu do ravnijeg dela, do prvog usputnog katuna gde se već moglo preticati na makadamskom putu.

    Posle katuna, postepeno se pokazivala Sinjajevina, svoju posebnu lepotu. Nije bilo velike nadmorske visine koju sve češće postavljam sebi kao kriterijum, nije bilo ni grubih stenskih masiva. Umesto svega meni uobičajenog, bilo je širokog horizonta i nedoglednih visoravni.

Prva kontrolna i okrepna tačka naš čeka na desetom kilometru, sa možda najveselijim timom. NIje prošlo mnogo vremena, bogat jutarnji doručak mi je obezbedio dovoljno energije da ne moram previše okrepe uzeti, pa samo nekoliko zalogaja lubenice, dve-tri čaše vode i soka sam uzeo i pičio dalje. Srećan kao dete za vreme Božića, sledio je moj teren sa jakim usponom. Puštam svoje konje, magarce, divlje kozice da se prepuste prilici i možda malo jače nego što je trebalo zalećem se ka strmini, puls nizak oko 130 otkucaja a disanje kao dvotaktni motor trabanta… šta li me strefi ne znam, ali sam smanjio gas, smirio divlje zveri u sebi. Uspeo sam normalizovati tempo, puls, disanje, našao trkače sličnog karakera i tako se postepeno penjali prema Jablanovom vrhu koji nikako da nam se približi. Tempo mi i dalje odgovara, pronalazim nove partrenere za to, međusobno se malo pejsujemo, smenjujemo, i eto ubrzo stigli do vrha na 2206 metara nadmorske visine, najkritičnije tačne cele trke. Oblaka nema, grmljavine nema, samo vetar pirka. Snaga je na dobrom nivou, i po teoriji sledi deo staze sa pretežnim nizbrdicama. Jurim dalje da nastavim sa uhodanim usputnim partnerima, Milicom i Ganetom. Znao sam da mi to nije najpametnija odluka pratiti trkače njihovog ranga, ali je neko vreme prijalo, prvenstveno njihovo društvo pa i ritam napredovanja.

Entuzijazam koji sam imao na usponu, na dugoj nizbrdici je počeo da skapava, dok nije potpuno i nestao. Milica i Gane su mi odmakli, zadržao sam umereniji tempo do KT2 na 19. kilometru staze. Jesam već osetio nedostatak energije pre, ali kada sam stao, istog momenta me je presekao umor, osećaj malaksalosti, što je donekle i normalno kada se trčkara po grbavom terenu. Dao sam sebi poštenog oduška, seo, počeo skidati kompresivne navlake sa nogu, što je otprilike ista radnja kao skinuti čarape, a u tom momentu je meni to postala tortura. Kako sam počeo svlačiti, zgrčio se list u toj nozi pa sam prestao, sačekao i probao ponovo. Tako je ta osnovna procedura od par sekundi potrajala možda i 5 minuta. Uspeo sam, čak i da obučem čiste čarape. Shvatio sam da sam potrošio više energije nego što je to bilo pametno i odlučio da to nadoknadim odmorom, da ne rizikujem pad morala i odustanak. Taj moj boravak od možda 15 ili  20 minuta na toj kontroli je postao sumnjiv volonterima, koji su već pomislili da sam odustao. Kada su to izustili, odmah mi se povratila snaga, ego je upalio nove fitilje, i posle još jedne čaše kole potrčao dalje.

Neko kratko vreme sam bio sam, pa sustizao trkače, preticao, pratio, dok ponovo nisam naišao na novu ekipu. Igrom slučajnosti, trkač ispred mene je viknuo koleginici koja je ispred nas trčala, primetio je da je omašila jedno skretanje i promašila stazu. To je i mene u tom momentu razbudilo da bi valjalo pratiti markacije a ne samo gledati u noge i prašinu. Pošto mi je krug poznanstva prilično uzak, tada još nisam znao ko je momak na koga sam naleteo, ali mi je odgovaro tempo, počeli razgovarati, tu je bila sa nama i ta devojka koja je zamalo zalutala, Vanja, tako nas troje finim ritmom gacali po stazi. U usputnim pričama se polako pomenulo i ko je ko pa sam shvatio da trčim sa bratom mog školskog drugara Bojana, muža devojke koja nam je pre godinu dana pravila prijatno društvo na trci na Durmitoru.

    Prešli smo već dve trećine staze, vreme je bilo više nego blagodarno, oblaci su se sakupljali iza nas, negde u daljini se čula grmljavina ali sve u granicama prijatnosti.

Na nekom tridesetom kilometru mi je želudac počeo gunđati, setio sam se da od jutros nisam pojeo nikakvu čvrstu hranu, samo lubenicu, limun, jabuku, i dva gela. Pamet sam ostavio negde u Subotici, nije stao u kofer. U rancu sam imao neko zrnevlja koje mi je bilo mrsko iskopavati, zašto bih se mučio time, bolje je gladovati zarad dobrog tempa da se ne remeti. Kukam tako sebi i tešimo se da po planu okrepa treba uskoro da nam se pojavi na vidiku i šljapkamo dalje. Taman stižemo na KT3, kao u brzi pit-stop, gutljas vode, soka, lubenica itd. a Vanja već na nogama i trči dalje, Marko za njom, a ja punih usta za njima. Bio sam siguran da ako ne nastavim sa njima, tegliću se samo kao puž golać do cilja.

Kako smo krenuli, tako je i kišica počela lupkati po lišću krošnji iznad nas, ponekad po koja se probila i razlila po nama, činilo mi se kao da odskaču te kapljice koliko sam se osećao prljavim od znoja i prašine. Optimistički smo tako bili sve bliži cilju, predviđali situaciju, procenjivali distance, teren, detalje putanje, cilj. U šumi se već čuo zvuk automobila sa magistralnog puta, ubrzo smo ga i ugledali. Tamo su nas čekali policajci, bodrili čim su nas primetili i zaustavili saobraćaj na kratko vreme dok smo prelazili put. Posle još manje od jednog kilometra, poslednji uspon, jedinstven, na spiralnoj rampi pasarele koja prelazi preko magistrale, do visine platona centra, gde je bio cilj. Vanja ispred, Marko i ja utrčavamo kroz ciljnu kapiju i zadovoljan zaustavljam svoj sat na 6 sati i 30 minuta. Tamo mi svi čestitaju, primiču u zagrljaj, kače medalju oko vrata. Još jedan uspeh, još jedna potvrda da se bavim nečim što me ispunjava.

    Danijel me je sat vremena čekao u cilju, za toliko je brže završio trku, petnaestak minuta kasnije stiže Stefan, i jedva čekajući, posle još desetak minuta nam stiže i Novelja. Svo četvoro smo bez većih problema odradili u vrlo koretnim vremenima. Okolnosti su bile idealne za jednu zanimljivu trku, vreme je bilo kao poklonjeno, organizacija profesionalna, na nivou svih potreba, cela ekipa, računajući sve trkače i osoblje organizacije je bila mala, manje od 200 ljudi, time stvorivši drugarsku atmosferu koja je pre svega fokusirana na dobar provod pa tek onda na rezultate.
Posle dodele se razišla ekipa, razmontirali smo kompletnu konstrukciju ciljne zone, vratili se u hotel, i preostali deo dana je prolazio u odmaranju, uveče u kratkom rezimiranju utisaka, spakovali stvari, i u nedelju rano jutro renuli kući.

    Sve sabrano, lepo je trčati, lepo je biti na planini, lepo je upoznati nove ljude sličnog interesovanja, a sklop ovih je premija. Zanimljivo je biti u situacijama kada za deliće sekunda treba odlučiti svaki sledeći korak po mešovitom, neretko nestabilnom tlu, u velikom broju tih koraka praviti greške i korigovati iste, osećati težinu svog tela na usponu, zakone fizike na nizbrdicama, ubrzanje, inerciju, trenje, poveriti se u svoju obuću, paziti na svoje noge, maneverisati štapovima, kalkulisati snagom, hranom, pićem, paziti na druge trkače oko nas i usput koliko može, uživati u celom ambijentu oko nas. Rezultat na kraju jeste umor i prateći simptomi, ali su to prolazni faktori. Uspeh je trajan.