Skyrunning Prokletije

Prokletije Skyrunning

Planina koja iza svog zastrašujućeg imena ima bogatu lepotu koja je retka u okolini. Menjala je svoje nazive tokom istorije. Bila je poznata i kao Trojanska planina, ili pre toga Altin, dok nije dobila svoj poslednji naziv, planina Prokletije.

Prvi susret sa njom sam doživeo kao vrlo svež i neiskusan član subotičkog planinarskog kluba PSK Spartak, u jesenjem izdanju prošle 2022. godine. Tada smo se popeli i do najvišeg vrha Crne Gore, do Zle Kolate, i na Rosni vrh. Tom prilikomprvi put čujem za Očnjak ali je akcija bila završena sa Kolatom i Rosnim vrhom i kao usputni gratis bio sam i na Dobroj Kolati. U februaru naredne godine, pojavila se prilika za zimsku formu uspona na Prokletije, sa beogradskim klubom PK Radnički. Uspenjali smo na Volušnicu, Podgoju i dali pokušaj za uspon na Karaulu. Ovih šest vrhova su činile začetak jednog niza mojih želja da vidim celu planinu. Dok smo u februaru tokom četiri dana boravili u dolini Grebaje, kroz prozor planinarskog doma pogled je bio usmeren na vrh Očnjaka. Šiljata kamena gromada koja se veličanstveno izdiže iznad doline i kao da je uvek pod nekim svetlom sija u zracima Sunca ili Meseca. Ovakvim prizorima, lako mi je zarobio pažnju i urezao želju da mu priđem.

U periodu upoznavanja sa vrhovima planine naišao sam na objavu trke planinskog trčanja koja će se odigravati baš tamo, na Prokletijama. Poigrao sam se sa mislima da se okušam na tome, uz bojažljiv pristup, znajući koliko fizički zahtevno može biti. Bazirao sam se na to, da mogućnost učešća postoji, i sa ovom osnovom sam sakupljao potrebne elemente za slaganje plana. Deo slagalice je bio Fruškogorski maraton sa svojom najzahtevnijom stazom, koja me je zaustavila na neočekivan način. Tim neuspehom mi se potresao plan za sky running, izgubio sam deo samopoverenja, trebalo je da prođe još malo vremena da bi se ponovo vratila volja za još jednu trku. Vreme je prolazilo, imao sam druge poduhvate, uspehe, dobre izvedbe novih oblika planinarenja. Čekanje na još samo neki mali znak potvrde se odužilo skoro do poslednjeg dana za registraciju učešća na trci. Tok vremena je doneo taj mali znak, dobio sam jednu jaku i odlučnu ekipu troje iskusnih trkača, Dejana, Viktora i Sabinu. Nisam svakoga dobro poznavao, ali sam imao utisak da smo jaka ekipa, sa čvrstom odlukom, koju smo već u prvim koracima morali testirati, izrazito nemarnim pristupom turističke organizacije koja je sebi odredila monopol organizovanja smeštaja za vreme trke. Ili im je neko sa strane dodelio taj zadatak, nije bitno,  uglavnom ne menja suštinu, da je procedura rezervacije smeštaja trajala čitave dve nedelje.

Datum polaska nam je bio 13. jul, četvrtak, opuštenim ritmom, u jutarnjim satima. Putovanje je bilo naporno, gust saobraćaj, čekanje na graničnom prelazu crpe energiju koliko i motor gorivo. Posle nešto manje od 8 sati vožnje stižemo u Gusinje. Prva obaveza je bila  preuzimanje startnih paketa u kulturnom centru. Na dobroj je lokaciji, brzo smo ga pronašli i lako obavili potrebne procedure. Sledio je pronalazak smeštaja u centru tog malog naselja. Dočekale su nas ulice sa prekopanim putevima i stazama, nepostojanje parking mesta, uz iscrpljenost na putu nam je vrlo brzo napravilo tenziju. Morali smo improvizovati. Prijava na recepciji je zapravo bila ubeđivanje vlasnika da smo pre mesec dana već dogovorili naš dolazak i ostale detalje. Bila je prilično izražena neprofesionalnost hotelskog osoblja za rešavanje osnovnih zadataka. Pripisali smo sve to tome da je Gusinje ipak samo jedno malo selo u kom verovatno retko kad boravi ovako velik broj ljudi kao za vreme trke i nisu se mogli prilagoditi. Smestili smo se u sobi i preostali deo dana hteli iskoristiti kratkom šetnjom, obilaskom sela, kupovinom hrane u nekom marketu. Od ovoga nam je samo šetnja uspela.

Petak, Viktorov dan u disciplini trke na vertikalnom kilometru. Budili smo se opušteno, ne mnogo rano, oko 7-8 sati. Mladi kolega se rutinski pripremao za trku, a nas troje samo smišljali kako ćemo provesti vreme dok se Viktor takmiči. Dan je već od jutra bio vreo, oko 9 sati kada smo krenuli vazduh je bio vreo. Nova tortura parkiranja nas je dočekala i kod startnog mesta u dolini Grebaje, jer prostora za to nije bilo, bar ne u neposrednoj blizini startne zone. Prvi start za timove reprezentacije je bio tempiran u 11 sati, a za otvorenu trku u kojoj je Viktor učestvovao dvadesetak minuta kasnije. Praktično u podne, u najvrelijem periodu dana. Kada je protrčao kroz start, nas troje smo pošli u avanturu. Odlučili smo se za pokušaj uspona do Očnjaka. Da, onog vrha koje me je prizivalo ranije, koji me je fascinirao svakog jutra u februaru. Bila je to entuzijastička ideja ovako dan pred ozbiljnim distancama planinskog trčanja. Ekipa se morala podeliti na polovini uspona, bilo je upitno da li bi stigli da se vratimo na vreme kako bi Viktora dočekali u cilju, tako se Dejan odvojio i vratio u dolinu kod katuna. Ostali smo Sabina i ja. Po nekom proračunu greškom smo se pripremali da nam je preostalo oko 200 metara nadmorske visine do samog vrha, umesto realnih 500. Potiskivalo nas je vreme, mala doza umora, blaga nesigurnost, ali presudila je ipak volja za nastavak. Kao svako nepoznato mesto, a posebno takvo gde smo se uputili, uliva neku količinu straha u mene. Po Sabini sam video elan da ima snagu da savlada ceo uspon, imao sam i ja, i sve to zajedno je dalo inerciju za penjanje. Većina rute je bila tehnički zahtevna ali ne mnogo komplikovana, nezgodno je bilo nogama gaziti po mešavini rastresite zemlje i kamenčića koji se kotrljaju kao klikeri, ili sočnoj i mekanoj travi koja klizi. Teži deo je predstavljao segment od nekih stotinak metara. Postoji sajla za sigurniji hvat, ali je tanka i labavo vezana, činilo mi se da mi ne može pomoći da se lakše popnem, pomagala je više samo u psihičkom smislu kao alternativni hvat. Za oko sat i po kasnije po kretanju, zakoračili smo na vrh Očnjaka. Ostvarila se jedna želja.

Dan je bio vedar sa mestimičnim oblacima, i u punom krugu panorame vrhovi koji nas čekaju naredna dva dana, Vezirova brada, Podgoja, Karanfili, Volušnica, Popadija, Talijanka, Trojan i cela dolina Grebaje ispod nas.  Vreme naravno po običaju dvostruko brže prolazi na vremeplovnim planinskim vrhovima. Na kratko smo se prepustili uživanju, fotkali, okrepili se, i dok smo sedeli na stenama, nekoliko puta se začuo nečiji glasni govor, vikanje iz blizine. Sabina je slutila da su joj možda poznati, da je možda njega drugarica Sara, meni si činilo da nije bilo ženskog glasa u tom dovikivanju. Sabina je bila u pravu, kada su se pojavili na susednom vrhu koji su ispenjali alpinističkim smerom, uverili smo se da je to Sara i njen partner u penjanju. Pritisak vremena nas je i dalje terao, nismo mogli da ih dočekamo. Upisali smo se u planinski dnevnik i krenuli prema dole. Sajle su po spuštanju imale veći značaj, jer su pokazale jasan smer putanje i bolji hvat. Brzo smo sišli sa vrha, sledio je teži deo, rastresita zemlja, kamenje, trava. Uz trunku umora koje je vrućina uzrokovala, prošle su i ove agonije, vratili smo se u šumski pojas, gde nas je takođe čekalo petljanje sa kamenjem na strmom terenu, ali makar vidik nije bio dubok, lakše je bilo tako savladati dolazak u dolinu.

Ovaj uspeh je nažalost bio jedini tog dana, Viktor nije uspeo da ostvari svoj cilj, a nama dvoje je došlo do svesti da smo potrošili mnogo energije sa penjanjem na 2185 metara. Mene sutradan čeka 50 kilometara, Sabinu 30 za sva dana, zabrinuo sam se, da se ne naplati danak za osvajanje jednog od najsimboličnijih vrhova Prokletija. Pri usponu je otpala zonerica fotoaparata i ostala gore, potajno sam stvorio nadu da će to biti dovoljno kao žrtva za naš entuzijazam.

Vratili smo se u selo, osvežili se, ručali, odmorili se kratko i sa Viktorom otišli da saslušamo sastanak za tehničke savete sutrašnje trke. Izašao sam za zaključkom da ćemo imati probleme sa snabdevanjem vode na okrepnim stanicama. Žilav sam i nije me plašio nestanak vode, nego me je brinulo što ću možda morati da smišljam ozbiljnu taktiku i procene kako da trošim i raspodelim malu količinu tečnosti za piće. Pored planirane količine koja mi je mogla stati u bidone, ukupno jedan litar, dodao sam još po dve flašice u ranac da imam dve litre ukupno. Ovako je mali rančić sa pićem, hranom, gelovima i još nekim manjim delovima opreme težio oko 3-4 kilograma. Spakovao sam sve, da jutro bude fokusirano samo na mirno buđenje i kvalitetan doručak.

Subota, moj dan. Lako sam se budio. Sačekao i želudac da krene funkcionisati. Ležao sam nekoliko minuta, razmišljajući, sumirajući misli o danu koji je predamnom. Čeka me put od 50 i kusur kilometara sa 4 velika uspona i sputa, sa elevacijama po 1000 metara svaki. Još jednom sam brzinski prelistao tekst trkačkog “vodiča”, i počeo sa doručkom. Jeo sam koliko sam uspeo utrpati u sebe, do granice da mi se ne smuči. Nije to bila velika količina, već mi je želudac bio zgrčen. Sve je bilo kako treba biti, bez nervoze, bez žurbe, samo je bila prisutna ta zdrava količina treme u meni. Jutro je bilo sveže, prijalo je biti napolju, ući u startnu zonu, troje mojih prijatelja me je ispratilo, osećao sam se sigurno zbog njih, zajedno smo čekali vreme poletanja na vrhove. Start je ponovo bio podeljen po kategorijama, moja je tempirana u 7:15. Gledajući ostale kako su startovali, mala jutarnja trema dostiže veću meru, i želim samo da čujem uvodnu pesmu Metalike, Ekstaze za zlatom, koja mi se zapečatila u doživljaj starta, odbrojavanje i signalnu reč za pokret: “Start!”. Krenulo je nas 50 trkača. Kratak deo staze nas je vodio kroz ulice sela na oko 1000mnv, do podnožja prvog uspona, gore prema Ćemenu koja je blizu na 2200mnv. Ovaj segment trke mi je bio najkritičniji. Imao je tesan vremenski limit za distancu 7km sa oko 1200 metara stalnog uspona. Najbrži su mi mnogo rano pobegli iz vidokruga, a ja sam se zaglavio u masi. Nisam imao nameru da brzam u početku, kopkala me šetnja od petka, plašilo me da ne sagorim energiju već na početku, ali mi nije bio udoban tempu te gužve gde sam upao. Prilike za preticanje nije bilo, staza je previše uska za to, bio sam primoran da tako strpljivo koračam dok se nije dala prilika za preticanje na širokom kolskom putu. Tu nailazim na još jednog novog drugara, Alfreda. Nismo se poznavali ranije, eventualno samo iz viđenja ili po imenu bili poznati. Sada smo imali kratku priliku za upoznavanje. Vreme je teklo, prošlo je brzo sat vremena u razgovoru, uspon je postajao strmiji i opet me trefi trema, trema zbog limina te famozne prve kontrolne tačke, i sve to me tera da ubrzavam, gledam gde je vrh a ne pronalazim, uvek je neki prevoj samo koji krije drugi prevoj. Dok, u jednom momentu, u 97. minutu stižem na prvu kontrolu i okrepu. Prvi momenat brige osnovan prethodnog dana, mogu piti, jesti, ali ništa poneti za rezervu. Okrepa je zapravo bila iznenadno dobra, voće, slane grickalice, slatkiši, lubenica, piće, sve idealno. Idemo dalje. Sledi spust opet do 1000mnv. Delovalo je naivno, spust kao spust, lakši je iz kondicionog aspekta, ne zamara i dobro se napreduje…u teoriji. Padina ispod vrha je potpuno ravna, pod uglom od oko 45 stepeni ako ću geoemtrijski da dočaram, prekrivena visokom vlažnom travom, niskim žbunovima divlje borovnice i ne vidimo kraj te deonice, svi se samo zaleću, pokušavaju usporiti, manevereišu u cik-cak, okliznu, zapnu, padnu… ja se malo saplićem sa štapovima, strah me he ubrzati zbog kritične mogućnosti bola u kolenima, i onda na sve ovo ulazimo u još gušću vegetaciju visokih paprata, razgaženih blatnjavih polja oko prirodnih izvora. Prvi koraci puni briga. Uskovidnost i brigu mi rastapa prisustvo trkača oko mene. Naišao sam na pričljivog Asteriksa, i dok smo se udubili u razgovor, stigli smo do podnožja ispod Vezirove brade, u selo Vusanje, u dolini reke Grlje. Vrućina već izvlači snagu iz mene, delom fizičku, delom mentalnu, deonica kroz selo me pomalo demotiviše. Stižem do reke, sa brigom zbog količinama vode, i žeđu za osveženjem, spuštam se na obalu i zahvatam velike količine ledene vode da polijem po glavi. Natočio sam i bidone i u malo boljem raspoloženju nastavio dalje. Dok sam se osvežavao, nekoliko trkača me je prestiglo, i nasuprot što nisam imao nameru vijati bilo kakav plasman, podsvesmo me je taj zaostatak iza osatlih povukao da ubrzavam. Ne računajući, ne razmišljajući o okrepnoj stanici pošto su mi rezerve bile pune, iznenadilo me je kada sam naleteo na KT 2. Stolovi bogati okrepom kao na prethodnoj kontroli i dodatno tu je bilo pića u količinama da se dopune rezerve. U tom olakšanju, proveo sam više vremena nego što je trebalo. Krkao sam se lubenicama kao da mi život zavisi od toga koliko ću pojesti….prijalo je, i znao sam da sledi blaži deo do Alipašinih izvora, i zatim uspon, kada mi ne smeta pun želudac. Ponovo idemo dugim usponom do vrha Vezirove brade, sa 1000mnv na oko 2050mnv do KT3. Staza vodi kroz senovitu listopadnu šumu, tu sam dobio dobar zalet i ubrzano marširao prema gore, obilazio nekoliko trkača, odgovaralo mi je ići intenzivnijim tempom. Zatim se otvara pučina zelenih planinskih livada pod užarenim Suncem, bukom cvrčkova u travi kao u vestern filmovima, samo što Ennio Morricone nije svirao. U bližoj daljini vidim čoveka koji jedva hoda, kolabiran od vrućine, a izbliza po sebi primećujem kako se paćenički oslanjam na svoje štapove i jedva nižem korake. Ovo su bile prve prave muke, odmah na početku skoro, i blica mi pitanje da li ću ja ovo moći da savladam. Tako zabavljajući svoj mozak, odjednom sam dospeo do KT 3. Okrepa ponovo u život vraća, sve trpam u sebe, pre svega jer je ponovo stanica samo za okrepu ne i za nadoknadu rezervi. Ekipa stanice je bila pozitivno, vedro raspoložena, upadale su šale, podrške, drugarski pristup prema nama, to je sve mnogo značilo, i ponovo nas vratilo na nivo da možemo krenuti dalje po našoj ruti. Bilo je još malo livadskog pakla do vrha Podgoje na oko 2000mnv, posle malo akrobacije preko stenskih blokova Karanfila na stotinak metara većoj visini. U prvim momentima su me uplašili ti izazovi četvoronoškog kretanja, preskakanja pukotina širine oko jedan metar, delimično sam gubio i orijentaciju, bio primoran da vrebam gde su markacije kako ne bih omašio putanju i morao vraćati. Posle skakutanja sledila je duga nizbrdica u dolinu Grebaje. Uhvatio sam mobilni signal, javio Dejanu situaciju, na koju je odmah dao potvrdu da me dočekuju na KT 4 kod katuna Maja Karanfil. To me je  podiglo na dobro raspoloženje. Prvi deo ovog spusta je bio nov za mene, iako sam očekivao da će biti poznat sa zimskog uspona, ipak nije, nego je druga polovina bila poznata, po kojoj smo se i prethodnog dana penjali i spuštali do raskršća prema Očnjaku. Poznata staza, oprezno trčljiv teren, otprilike sam mogao već proceniti distancu i vreme koliko treba dok mogu ugledati drugare. Nakupilo nas se petoro u nekoj mini grupi na ovoj deonici, imali smo dobar tempo, pomalo se saplitali u stene ali je delovalo uvek dovoljno prihvatljivo, dok se nije začuo vik jednog od nas petoro. Čovek je zapeo u stenu i udario kost cevanice u njega. Taj bol mi je poznat, naježio sam se, nepodnošljiv je osećaj. Prođe ali jako boli dok traje. Pokušali smo pružiti pomoć koju smo mogli i nastavili trčanje.

Olaknuće me je prelilo po izlasku iz šume na livadu doline, širokim koracima pretrčao kroz suvo korito potoka i ugledao kapiju kontrolne tačke. Utrčao sam kroz nju do terase restorana, gde me čakaju moji, i još mnogo poznatih lica. Supruga i deca mog trkačkog partnera Danijela su se zbrinuli za sve nas sa staze, primili su na sebe zadatak pomoćnika za okrepu. Sipali su vode trkačima, posluživali hranu, voće pa i osnovnu medicinsku. Ja sam bio blažem uz moje timske partnere, u svemu su me ispomagali, doneli drop beg, natočili bidone, našli hladovinu gde sam mogao sesti sa njuma dok odmaram. Zbog svih njih, KT 4 mi je bila tačka utehe, nadoknada mentalne snage. Ujedno i najkritičnija. Trkač koji je udario nogu je ovde odustao, ne zbog bolova, nego zbog grčeva koje su ga sprečile u nastavku, i još jedan trkač koji je zbog sunčanice odustao. Ovo je bila najpovoljnija tačka za odustanak. Iza mene 29 pređenih kilometara, a ispred još 21. Videvši probleme drugih, naravno da se i u mojim mislima odigrala kalkulacija o putu koji još sledi, delu koji je zahtevniji od prethodnog, i osetnim umorom. Tu kalkulaciju nisam završio do kraja, prekinula me je u tome moja ekipa. Prepakovao sam ranac, oslobodio se nekih sitnih viškova, obukao suve čarape, čistu majicu, dopunio se još jedno i potrčao dalje.

        Staza vodi direktno pored planinarskog doma Branko Kotlajić, gde smo zimi boravili par dana. Prisetio sam se tih doživljaja, takođe i putanje kojom smo išli, skoro istom skroz do vrha Volušnice, sve ovo sasvim dovoljno za oraspoloživanje pred dugačak uspon. Na Volušnici postižem nadmorsku visinu preko 1800mnv, i nastavljam stazom do vrha Popadije. Do Volušnice sam već imao krizne momente u nogama, mišići su počeli da se grče, ponekad potpuno prestale sa radom. Bilo je nejasno zbog čega, jer je proteklo tek oko sat vremena od poslednje okrepe. Privremeno je nestao ovaj problem i nisam mu posvetio veliku pažnju. Trudio sam se piti dovoljno vode i paziti na unos hrane ili gelova. Na deonici uzbrdo do Popadije vidik je bio primamljiv, smelo ću ga definisati kao najlepši na celom tom putu. Prvo je taj izlazni deo iz šume na greben bajkovit sa utabanom stazicom među visokim rastinjem iznad i između kojih se nazire panorama nalik alpskoj, nisu džabe dobile nadimak albanski ili crnogorski alpi. Daljim napretkom po stazi, vidik se otvara na široko prostranstvo okićeno raznim vrhovima. Sa desne strane šiljci Popadije i Talijanke, između njih oštar greben kao da je to neki gigantan zeleni talas. Nekoliko koraka dalje, kompletan masiv venca sa albanske strane ponosno podbadao pod nebom, veličanstveno. Venac sa bezbroj šiljaka golih stena, šarama snežnih krpa, zarobio je celo moje biće kao malo dete pred izlogom prodavnice igračaka. Prosto sam se plašio hodati dalje, da ne bih skrenuo sa grebenske staze u njihovom pravcu. Ova čarolija mi je skrenula pažnu i sa muka u nogama, samo je to kratko trajalo. Želeo sam ceo dan posmatrati te planine, naročito jer je bio blizu zalazak Sunca. Zapravo sam baš zbog tog dela, tih vidika, se odlučio da stazu od 50km, da bih maksimalno iskoristio dan i stazu za ovakve životne momente. Osećao sam se zahvalno za ovu odluku. Sa grebena se put nastavljao na strmu uzbrdicu na vrh Popadije, na 2057mnv. Deonica koja me je posle prethodnih blaženih momenata maltene kaznio, hteo uzeti žrtvu za rajske prizore. Najteži momenat za mene na celoj trci. Mišići podizači stopala, tibilusi su potpuno prestali da funkcionišu, grčevi su postali česti i trajni, u butinama sam imao sličan paralisan osećaj dok nisam u momentu morao sesti na prvi kamen pored staze. Napala me je panika: šta se to dešava sa mnom? Razmišljam da ovako ne mogu daleko još dogurati. Nije mi bilo jasno zašto su mi noge otkazale na ovakav način, jer nije običan umor, nije da su mi se mišići umorili od nestanka snage ili manjka kondicije, nije takav osećaj. Pazio sam na hidrataciju, na unos raznovrsne hrane, nisam se osećao loše. Zašto sad ne mogu da hodam? Ako nastavim dalje i pogorša se situacija, mogu ozbiljno i da se povredim. Telo mi je odustalo, mozak isto to potvrđuje i poriče. Na toj tački je nemoguća normalna evakuacija. Jedino duša vuče dalje, izbija iz tela. Sedim na kamenu, nikoga nema oko mene i razmišljam. Popio sam jedan gel, sa više vode, pojeo čokoladu i samo sedim i gledam noge pa gledam u daljinu, na neosvojivi venac ispred mene. Vrućina me goni da se pomerim, dolaze i obadi koji su me ceo dan nervirali, izujedali. Sastavljam misli kako da odustanem, kako ću se izbaviti, sporo, kilavo, opet na nekoj kontrolnoj tački, prespavati dok me neko ne vrati u civilizaciju kao što se to desilo na Fruškogorskom maratonu. Sve je postalo gorko. Dok sam gledao u daljinu, palo mi je na pamet, da sam menjao čarape. Obuo sam duže i tesnije, namerno, iz iskustva je to tako pre bilo funkcionalno. I preko njih kompresione navlake, sve je to ranije bilo efikasno i dobro. Delovalo je logično, pa hajde da eksperimentišem, skinem kompresione za početak i krenem dalje. Možda je samo cirkulacija bila slaba za toliko jake napore. Mišićima je trebala mnogo veća energija nego pre što sam iskusio. Bez kompresivnih navlaka je pomalo bilo bolje, nisam se preporodio, ali mi se vratio osećaj nogu i kako sam dalje hodao, postalo je skoro sve normalno. Na vrhu Popadije sam ponovo morao sesti. Stres, nervoza, zabrinutost, razočarenje su oduzeli veliki danak energije, puls mi je bio visok. Opet sam popio gel i vodu i tako sam sedeo pored još jednog umornog borca trke. Dok sam pojeo i popio sve u šta sam imao nadu da će mi pomoći, kolega je već krenuo. Krenuo sam i ja. Sa Popadije smo se spuštali dugačko do katuna, gde nam je bila sledeća okrepna i kontrolna stanica. Ponovo mi je falilo ljudske pažnje pre svega, zatim i novog osveženja. Sok, lubenica, pršuta, so… sve redom, koliko sam mogao, trpam sve u sebe. Dosta ljudi se tu odmaralo, svi su bili iscrpljeni. Trebalo je nastaviti dalje. Vratio mi se osećaj nogu, proradili mišići, poleteo sam prema brdu. Bio sam malo van sebe psihički, prolazio pored ljudi, preticao bez posebne interakcije, tu već niko nije imao snage za druželjubive razgovore, samo smo slušali svoj puls i gacali do vrha, na Veliki Trojan. Ime vrha diktira veliko poštovanje, takav je i pristup do njega. Golem, bez visoke vegetacije, pokrivena travom, povećim kamenjem, sa leve strane Albanija u zalasku Sunca, sa desne Crna Gora u smiraju dana. Neko vreme smo se pratili sa jednim kolegom, dok nismo došli do strmijeg dela gde je mene ponela neka snaga mirnog besa. Osećaj nezadovoljstva svog učinka, kada sam imao zamisao da ću svuda hrabro i bez greške moći da prođem i te vizije mi je sasekla greška, koja nije imala kobni ishod, ali je unela kvar u doživljaj. Zapravo sam bio miran, nije to prava bes, daleko od toga. Možda je najbliži opis, da se aktivirala neka dodatna energija koja me je terala da pojačam tempo. Tako sam praktično dotrčao do vrha Trojana, na 2190mnv. Obli vrh sa prostranim platoom, tu nas čekaju dvoje da zabeleža naš prolaz kroz KT 6. Ovo je bio poslednji uspon, na kraj dana, na kraj trke u obliku emotivnih utisaka koji su mi zaribili pogled i zaustavljali da bih fotografisao. Od te tačke, poslednjih 12 kilometara sam samo nizao distancu.

        Lakoćom nizbrdica, nije bilo više muskulatornih problema, koncentraciju sam okrenuo na kolena. Dugačak silazak je pretio samo za zglobove. Padina sa Trojana se pokazala tehnički dosta zahtevnom. Načičkan velikim komadima stena, ulegnućima, žbuničima, klizavom travom nije dozvoljavao veliki zalet. Morao sam se trasverzalno spuštati kako se ne bih preterano ubrzao. Na tehničkom sastanku su nas opomenuli za prisustvo medveda na jednoj deonici, i to baš ovoj koja je bila predamnom. Od podnožja Trojana, do katuna Kodra Bajrović prostirala se vremešna četinarska šuma Rahine. Ulazak u šumu mi je simbolizovala ogromna prerast, orijentisana prema zapadu. Da sam malo ranije stigao, možda bih imao sreće da se Sunce zaklanja baz kroz nju iza horizonta. Umesto toga, stižem u sumrak, prolaskom kroz prerast izlazim na sipar krupnog kamenja i dalje gusta šuma. Markacije sam jedva primećivao, postalo mi je naporno pratiti regularnu putanju. Bio sam potpuno sam. Čovek ispred mene je brže trčao i nestao u daljini, a nisam bio siguran koliko su udaljeni ljudi iza mene. Treskao me je strah, nisam želeo nikakav susret sa medvedima, a nisam hteo ni stati da čekam dok neko naleko pa nastavimo u grupi. Ako ništa drugo, imao sam dobar tempo zbog tog straha. Medvede nisam ni čuo ni video, a dolazak do KT 7 je bio novi preporod što sam “preživeo” deonicu medveda. Humorom obdareni ljudi na KT su me vratili u realnost, bodrili i hvalili, komarci su napravili kraljevsku gozbu na meni dok sam stajao za stolom da se okrepim. Čeka me još 9 kilometara do cilja, ili 4 do poslednje kotrolne tačke.

        Široki kolski put, skoro ravan, omogućio je da bezbrižno pustim kočnicu i trčim koliko me gravitacija vuče. Začudio sam se po sebi koliko mi to odgovara, bez bolova, bez smetnji, bez fizičkih problema. Prvom prilikom sam mogao da pravim i proračun svog napretka, računajući brzinu kretanja i preostalu distancu. Inače je to dobra taktika i protiv smaranja, jer su poslednji kilometri uvek mentalno teški pred cilj. Tako se odjednom nazire lik čoveka na putu koji mi maše i usmerava do poslednje KT 8. To je to, pomislih. Ali ne smem se još radovati. Čovek me je potapšao po ramenu i doviknuo: “još samo 5km!”. Par koraka dalje, čujem ženski glas, samo osobu koja viče ne vidim. Vidno polje mi je očigledno već bilo suženo od iscrpljenosti. Sa kolskog puta sam se trebao popeti malo uzbrdo, i ponovo ušao na šumski trag stazice. “Još malo, svaka čast” kaže žena dok sam se trkom udaljavao od nje da bih sad već što pre stigao do cilja. Ta stazica je bila još bolja od kolskog puta, da je nazovem jednotračnom, pod gustim krošnjama visokih stabala, blagim padom, dušu dalo za trčanje, stvorio sam sebi iluziju da ću jako brzo stići do cilja tim tempom, oko 5min/km. Zavarao sam se malo, tako pred kraj. Doduše najavili su mi da posle šume sledi kratka betonska deonica, samo sam podsvesno to ignorisao, dok nisam zakoračio na tu nezgodnu poglogu. Snaga i elan koje sam dobio poletom na stazi, kao na klik su nestali. Kilometar i po tod asfalta, kuda smo u četvrtak inače šetali sa ekipom, naprosto me je zaustavila. Isijavanje vrućine iz asfalta, zagušljiv vazduh, vozila sa oslepljujućim farovima, gužva na ulici sela, sve to je oduzelo poslednje kapi snage. Ništa više nisam želeo nego da završim i budem da mojim timom. Šetajući sam prolazio poslednji kilometar, a iza ćoška se pojavila ciljna kapija. Potrčao sam, morao sam, da sam imao krila poleteo bih. Pored cilja me dočekuju Sabina, Viktor, Dejan, Danijelova supruga Marija, devojke sa medaljama, osoblje organizacije, fotograf, spiker, svačija pažnja je usmerena ka meni. Hteo sam samo da zagrlim nekoga. Ogromna je to radost bila što sam završio trku ovakvih razmera, još veća što sam to sve mogao podeliti da tom malom i izuzetnom ekipom ljudi koji su celo vreme bili uz mene.

Ovako se zaokružila moja priča.

A priča Dejana i Sabine je tada počela. Subota veče, njima je ostalo još da spakuju opremu, i što pre pođemo na spavanje.

        Nedeljni program nam je počeo zvucima molitve iz džamija. To nam je činilo poseban doživljaj celog boravka u Gusinju. Svi smo se brzo razbudili, pa i ja, adrenalin i hemikalije u krvi mi nisu dali da produžim san. Pre 7 sati smo ponovo bili u startnoj zoni. Opet sam osećao neku tremu, da li svoju ili svačiju, bio je u vazduhu. Sa Viktorom smo ispratili dvoje naših trkača na trku sky rejsa. I kratko se vratili u hotel još malo da odmaramo. Hodanje mi je predstavljalo posebnu logistiku, većina mišićne mase na nogama se protivila svakom pokretu. Neki osećaj krutoće i opiranja, ali nije bolelo. Više je prijalo ležanje. Računali smo prolazno vreme, kada otprilike možemo da dočekamo Dejana i Sabinu na polovini njohove distance, na KT 2, kod katuna Maja Karanfil gde su me oni prethodnog dana dočekali. Procenili smo neko vreme prolaska oko 9 sati, tako smo i stigli tamo. Njih još nije bilo, nisu stigli. Tek su brzinci prolazili kroz dolinu i po tome sudeći znali smo da treba još vremena dok oni dođu, procenili smo dodatnih pola sata. Njih ni dalje nema. Vreme je prolazilo, ujedno brzo i sporo. Smenjivali su se trkači i razni prolaznici, odoblje podrške, razgovarali smo, pomagali kome je trebalo, ja pomalo fotografisao, ali najbitnije nas je prkosilo, što naši još nisu sitgli. Nestrpljenje se počelo pretvarati u zabrinutost. Zašto još nisu na vidiku. Viktor je smirivao mene, ja njega. Vrebali smo svakog trkača na nizbrdici ispod Očnjaka ne bi li što pre ugledali poznata lica, zumirao sam fotoaparatom da bih se uverio ali bez uspeha, njih dovje nema… I onda oko 10:20 sam prepoznao Sabinu i Dejana. Video sam po njima iste muke kao po sebi prethodnog dana, najviše znakove opake vrućine. Pomislio sam da je to u ovoj situaciji normalno, da će malo odmoriti, osvežti se i savladati preostali deo trke. Dok Dejan nije spomenuo nezgodu koja ga je zadesila. Kamen ga je udario po nozi, pa je ponovo zapeo. Delovao mi je odlučnim, ali i skeptičnim. Posle okrepe su oboje nastavili trku, zajedno krenuli dalje na uspon do Volušnice. Sa Viktorom smo se još malo zadržali kod katuna, možda čak i pola sata, a kada smo hteli krenuti, Dejan se ponovo pojavio kod Katuna. Znao sam da nešto nije u redu, da je odustao, to je i on potvrdio. Nije hteo rizikovati dalje povrede i rizik pada s nogu, odlučio da je pametnije da prekine svoju trku. Tužno je to videti, ali jeste najbolje rešenje. Treba ostaviti prostora za dobre doživljaje, i ovo je pravi način za to, umesto da se izaziva nevolja.

        Sabina je nastavila sama. Posle Dejanove povrede, opet mi prošlo kroz misli kako smo u petak penjali do Očnjaka, i koliko je to zapravo potrošilo energije. Plašila me je misao da joj to ne košta sada cenom odustajanja. Nas troje, smo pošli nazad u Gusinje, da tamo dočekamo našu trkačicu. Opet se aktivirala matematika, računali brzinu, distancu, vreme dolaska. Cenili smo da će stići oko 2 sata posle podne, i ponovila se scena nestrpljenja kao kod katuna. Kroz sat vremena smo filozofirali zbog čega je nema još. Znao sam da su poslednja 2-3 kilometra iako po ravnom, ipak iscrpna. Stvarali smo razne teorije kao neki naučnici, zašto joj je potrebno više vremena, ali čvrsto bili ubeđeni da će završiti trku u limitu i bez problema. U 3 sata popodne ugledali smo njene konture, prepoznali joj odeću u stil trčanja, daleko na kraju ulica. Trči, utrčava kroz ciljnu zonu, snažno, sa osmehom na licu.

        Verovatno svi žele biti na postolju, ali se izboriti sa sopstvenim granicama i proći kroz cilj je potpuno isto, samo ne u tuđim razmerama negu o sopstvenim.

        Po ličnom doživljaju, kada mi se ciljna kapija pojavila na vidiku, nešto me povuklo, izvuklo još neku skrivenu energiju iz mene. U tom kratkom deliću vremena dok sam utrčavao, svakakva osećanja i emocije se mešaju: umor, dokrajčena iscrpljenost, bes, tuga, radost, zadovoljstvo, bolovi, žuljevi, znoj, prašina, vrućina, drhtavica, mrzovolja, ljubav, ponos, mučnina, i kada se prođe ta simbolična linija cilja nestane u vazduhu i pretvori se u neku savršenu idiličnu euforiju uspeha.

        Za mene su Prokletije poseban teren. Divlja priroda, zver koja preti uskraćenjem života, nema emocije, ni razumevanje. Ko ne zna sa koje strane joj treba prići uješće ga ili će ga prelomiti. Ovom trkom sam prvi put mogao izbliza osetiti jačinu vrhova, delimično autonomno, uz podršku sa snabdevanjem vodom i hranom usput, i praktično prepušten na sopstevene mogućnosti. Prišao sam tom simboličnom očnjaku zvera. Dozvolio je da to uradimo nas dvoje. Ne verujem da sam je pripitomio, ali se nadam da će mi ubuduće dozvoliti nove avanture sa kojih se mogu vratiti bogatiji dobrim doživljajima.

Statistka trke:
Vikotor: Vertikalni kilometar - 3.9km sa oko 1000m uspona 1 sat i 15 minuta

Tibor: SkyUltra - 50.6km sa oko 4400m uspona: 13 sati 26minuta

Sabina: SkyRace - 30km sa oko 2150m uspona: 7 sati i 54minuta

Dejan: SkyRace - 30km sa oko 2150m uspona - vraća se na revanš.