Prvi put sa planinarima
Temelj mojih planinarskih želja se postavio u kratkom roku, od ideje posete kluba planinara do zvaničnog članstva. Slušajući priče na sastancima, izveštaje uspešnih akcija, raznolikost grupe ljudi koji su tu, potajno su mi se stvarale misli: da li ja tu mogu da pripadam, među ljude koji imaju tolike avanture i iskustva iza sebe? Dilema je u nekom momentu prerasla u želju i svest da želim takve doživljaje, jer me je to ranije već privlačilo i ispunjavalo. Budila se nostalgija na moje ranije avanture, i na prvi susret sa visokim planinama, Lovćenom, Durmitorom. Na sve ovo se nadovezala objava akcije koja čini temu ove priče: planinarski izlet na Prokletije.
Ponovo mi se javila dilema, kako zbog svojih ograničenosti tako i drugih faktora koji su me malo odvlačili od ove ideje. Nakon par nemirnih snova odlučio sam da napravim jedan korak ka promeni svakodnevnica. Lepu viziju nije pratio čist uspeh. Po prijavi na akciju dobijam odgovor da su sva mesta popunjena, uz malu nadu da ukoliko se oslobodi mesto biću pozvan. Ova vest je bila malo razočaravajuća, nisam imao snage da verujem i da se nadam. Nešto u meni se ipak borilo da nađem način za ostvarenje ideje koja mi je bila toliko značajna. Raspitao sam se za ideju da pođem svojim autom do Crne Gore, zatim pokušao naći društvo za put, što bi mi finansijski mnogo značilo, i zbog dužine puta bilo komotnije, sigurnije. Upitao sam nekoliko svojih prijatelja, sa velikom dozom nade i skrivenim pesimizmom, nisam smeo biti optimista, bilo bi teško savladati neuspeh. Već sam i od ove ideje zamalo odustao kada mi je Marija potvrdila da bi se pridružila jer takođe želi takvu avanturu. U tom zaletu radosti sve smo ubrzo uspeli da organizujemo. Suštinske detalje potrebne za put. I taman kada je među nama sve bilo dogovoreno, stiže nam vest da se obezbedilo dodatno vozilo sa još dva slobodna mesta za nas dvoje. Kockice su se počele slagati. Dobio sam i društvo i veliku podršku za ostvarenje ovog sna. Sledili su nam uzbudljivi dani provedeni u tremi. Prikupljanje opreme, predomišljanje izbora opreme, pakovanje. Trema pri polasku i uzbuđenje su lupali u grudima, misli pune upitnika: da li sam sve potrebno spakovao, da li će sve biti kako treba, kako ću uspeti da se uklopim u društvo, i onda shvatio da smo već krenuli autom, Žuža je vozila, Dimitrije na suvozačevom mestu, Marija i ja na zadnjoj klupi kao dvoje dece koja su pošla na školsku ekskurziju. Avantura je počela, sedim u autu sa ljudima koji su mi postali novi prijatelji. Čekao nas je dugačak put od Subotice prema jugu. Ova naša ekipica u autu je za kratko vreme primila vedru i opuštenu atmosferu, raspričali smo se i tako, tom vremenu provedenom u autu dali veseo karakter.
u Gusinje, i tamo u smeštaj, u kampu “Deljanin” predstavlja nam se prelep noćni ambijent dvorišta sa drvenim kućicama i konturama okolnih planina u blagom svetlu mesečine. U sredini dvorišta je bilo postavljeno korito rezbareno iz trupca nekog četinara. Bilo je mnogo hladnije nego što smo kod kuće bili naviknuti i brzinski smo utovarili torbe i svu opremu u svoje privremene domove. Kasno smo stigli, negde posle ponoći i tako ne gubeći mnogo vremena odmah prilegli da spavamo.
Prvo jutro donekle neshvaćeno, uzbuđeno, ja pomalo nesiguran i neodlučan šta sve treba da uradim, napolju zima, na travi, na autu i kombiu se uhvatio mraz, u koritu je tekla ledena izvorska voda sa planine i ljudi iz ekipe polako počinju da vrve ko ko svojim jutarnjim ritualima i obavezama. Marija nam je pripremila prvu jutranju kafu, pripremili smo i pojeli brzinski doručak, imali smo spremne sendviče koje smo poneli od kuće, namenjene za okrepu na planini, sve uredno upakovali u rančeve i pošli ka svojim vozilima. Drhtao sam od hladnoće i zbog treme. Pomalo još pospani, krenuli smo ka prvoj polaznoj tački naše akcije, do Vusanja. Po parkiranju na livadi, vođa akcije, vodič, Karolj nam je održao pozdravni govor, dao nekoliko korisnih i umirujućih instrukcija za izbegavanje nezgodnih situacija, među njima čak i za slučaj susreta sa medvedima (njih nije bilo na svu sreću). Napravili smo zajedničku fotografiju i napravili prve korake prema vrhu. Ekipa je bila sjajna od samog početka cele priče, i ostala takva. Slušajući razgovore dalje se razvijao dobar osećaj u meni, da je bilo vredno ne odustati, boriti se za realizaciju ideje planinarenja, da pođem sa njima. Prvi metri staze iskreno mi se nisu sviđali, prvi kilometri staze su nas vodili kroz neuredan deo sela, ali kratko je to trajalo, brzo smo kročili na divlji deo naše rute gde se pokazivalo i mnoštvo okolnih planinskih vrhova. Bilo mi je pomalo hladno, slabija cirkulacija u udovima mi ponekad pravi nezgodu, smrzavaju mi se prsti na rukama i nogama, tako i tada u prvih nekoliko minuta dok nismo stigli do deonica sa nagibom. Prvi usponi su pokrenuli cirkulaciju vrele krvi u smrznutim rukama, rosni vazduh napunio pluća, a sa probijanjem sunčevih zraka iznad grebena okolnih planina smo počeli i da uživamo u prolećnom vremenu u sred jeseni. Pešačenje nam je trajalo po mom osećaju prekratko, a realno skoro 12 sati. Tempo hoda je bio prilagođen svima, primarno je bilo da uživamo, a sekundarno da u pristojno vreme stignemo nazad do, nazovimo, baznom tačkom, u Vusanje, do svojih vozila. Zanesen u dinamičan teren i začarajuću okolinu sve me je vuklo na to da trčkaram svuda naokolo, uživao sam fotografišući svaki momenat dana, loveći raspoložene i srećne poglede ekipe. Bezbrižno prateći vodiča mogli smo uživati u svakom momentu i jedva sam čekao da ugledam vrh prema kom idemo. Nekim malim iskustvima sa Durmitora sam već imao viziju kakav ambijent me čeka na vrhu, ali je ipak nešto drugačije, zbog društva, drugačijeg kolorita okoline, jesenje tople boje po sunčanom danu ispunjavaju pogled. Novi način organizacije, akcija je bila jedinstvena, nove situacije, drugačiji teren a tako privlačan i zanimljiv. U jednom momentu neko je uzviknuo da smo stigli do poslednje deonice pred vrh. Porastom nadmorske visine, drastično se menja i sastav terena, stene su sve sterijlnije, manje je vegetacije ili samo minimalno, jasno uočljivo da su to mnogo žilave biljke. Prelazili smo preko valovitih delova gde je još bilo dosta zelenila, zatim se penjali preko uske i tesne procepe među stenama, hodali po siparima, videli ostatke snežnih krpa u daljini u senci ogromnih masiva, i najzad stigli do podnožja Kolate, jedne kapice od stotinak metara. Na vrhu nam se pokazala panorama Crne Gore, pred očima horizont deluje nedostižan, načičkan konturama ostalih delova Prokletija i okolnih planina, svuda stene i oblaci, špicevi vrhova, doline, beskranost. Tu smo na Zloj Kolati, na 2534mnv. Zanesen u fotografianje začuo sam Karolyev uzvik i poziv na planinarski običaj šibanja kanapom po guzici u čast prvog osvajanja najvišeg ličnog uspona, nas četvorice: Marija, Dimitrije, Valerija i ja. Tu sam shvatio da je ovo neki moj novi početak u novom društvu.
Ograničeni vremenom, oprostili smo se ovog vrha i krenuli nazad da se vratimo u podnožje. Oko nas su bila još dva vrha, Dobra i Ravna Kolata, nešto niže ali zbog manjka vremena zamalo neosvojene za nas. Želja da se popnem je bila jedva prigušiva, ipak, prihvatio sam da ne možemo i da ostaje verovatno za neku drugu priliku. Ne sećam se kako je došlo do upita, možda delimično i podsvesno sam upitao za ideju da me puste do drugog vrha, i dobio sam šansu, a pre svega poverenje vodiča da se popnem sam na Dobru Kolatu. Radost i zahvalnost je bila neizmerna, i vrhunac tog momenta je da se i Marija pridružila uprkos onoj maloj iskri straha koji je imala. Ne znam koliko vremena je trajalo, možda dvadesetak minuta, prekratko, dok smo se popeli i vratili. Stigavši na visinu vrha, primetio sam da zapravo još nisam na ciljanom mestu, jer se markiran vrh nalazi na kraju grebena, dužine nekoliko desetina metara, sa obe strane strmom padinom i klimavim stenama. Brzo sam dotrčao do markacije koja obeležava vrh Dobre Kolate, napravio po neku fotografiju i požurio nazad do Marije da bi stigli ekipu koja se malo odmakla na stazi dok smo se nas dvoje popeli. Od ovog momenta se sećam samo da sam bio zasićen srećom, zadovoljstvom, ponosom.... neopisiv osećaj, tada još možda nov, možda ne potpuno, jer je Durmitor ranije već pokazao kakav je čarobni svet planina. Iza leđa nam je ostala Ravna Kolata, i još nekoliko okolnih tačaka na stazi koje čekaju naš povratak. Na nekoj pauzi me je iznenadija spoznaja da mi je nestalo vode. Bio sam ubeđen da imam još jednu punu bocu ali nisam imao, samo par gutljaja. Nije bilo potrebno da paničim iako je pred nama bilo pešačenje od par sati, nisam mnogo osetljiv na manjak unosa tečnosti, po nekoj ne pohvalnoj navici. Na silasku nas je sustigao mrak, aktivirali smo čeone lampe i vojnički koračali po mrklom mraku kroz niže delove planine, u šumi. Ekipa je i dalje neumorno bila raspričana, tek ponekad je nastala tolika tišina da smo osluškivali samo svoje korake po šljunkovitom putu kako svekeću kamenčići ispod cipela. U smeštaju su nas domaćini čekali sa vrelom čorbom i izdašnim glavnim jelom. Uz večeru smo još zajedno sumirali protekle doživljaje i dogovarali naredne planove, na smenu se osvežili, okupali, presvukli i pošli na spavanje.
Naredno jutro smo ponovo započeli uz Marijinu kafu, u malo opuštenijem režimu, doručkovali, sa dobrim iskustvima prethodnog dana. Dan je drugačiji bio po jutru, blago oblačno nebo, vlažniji vazduh, možda za koji stepen toplije nego prethodnog dana, a najveća razlika je bila u tišini. Manje smo razgovarali. Zanimljivo je bilo i tako, verovatno su svi u svojim glavama bili skoncentrisani na trenutne i prethodne utiske, upijali atmosferu koja nas je okruživala, možda malo čak bili pospani. Ista planina je bila u pitanju, ipak, u mnogome drugačija. Drugačija vegetacija, drugačija struktura terena, drugačiji fizički zahtevi, čak možda i teži uslovi koji su bili začin tog dana. Zastrašujući nagib terena, sa rastresitom travnatom podlogom, uskim gaznim površinama su nas razbudili, krenuli da tračarimo, grdimo poteškoće, nadali se pojavom ciljanog vrha i blago razočarali kada smo skontali da imamo još poprilično dugu stazu pred sobom. Vreme nas je ponovo lepo poslužilo, samo nam je vetar pravio novo društvo. Pre nego što smo izašli iz šumskog pojasa prolazili smo pored zastana karaula, koji je bio malo ruiniran, ostali su vidljivi tragovi jakih vetrova i zapuštenosti, a iza njega smo se zaustavili na kratku okrepnu pauzu uz izvor pijaće vode. Izlaskom iz šumskog šarenila, teren se menja. Ono što me je iznenadilo da nam se nemetnula jedna dosta strma deonica, urasla u travi u kojoj je bilo ugažen trag staze koji smo i mi pratili. Posle male borbe za udahnutim vazduhom smo ponovo stali da se okrepimo i sklonimo od vetra. Zapravo su nam sve pauze simbolizovale promenu ambijenta u kom smo se kretali. Tako i pretposlednja, na kojoj smo na vidiku imali i Rosni Vrh. U poslednjim naporima dostižemo visinu od 2524mnv, i stajemo na naš postavljen cilj tog dana, Maja Rosit. Ponovo smo nadohvat oblacima. U jednom pravcu tmurno, u drugom sunčano, u daljini se vide sve tri Kolate, Ropojansko jezero, pa čak i more na dalekom horizontu. Doživljaj je ovde bio u blažoj koncentraciji, imali smo više vremena da shvatimo gde smo. Napravili smo mnoštvo snimaka, mogli smo malo i da se opružimo po travi i mislim da smo svi bili potpuno zadovoljni. Pri spuštanju sa planine usput ponovo zasićeni, ispunjeni uspehom. Veče smo proveli druženjem uz bogatu večeru i planiranje poslednjeg dana akcije.
Pojavile su nam se dileme između želja i racionalnog pristupa. Posle dva aktivno provedena dana i sama vožnja bi bila isrpna za Karolya, Žužu i Alfreda. Ujednačeno smo se odlučili da nedeljni dan provedemo u opuštenom turističkom obilasku usputnih lokaliteta. Kako meni, tako i drugima, bilo je žao što smo izostavili treći uspon ali smo dobro odlučili, opušeno, znajući da imamo vremena za sve, lagano obišli jezero Oko skakavca, svratili kod kanjona Grlje i kod Ali Pašinih izvora. Tako, završili izlet, pošli na put do Subotice, koji je i sam po sebi bio posebna avantura sa usputnim zanimljivostima u pauzama na benzinskim stanicama ili u nekom restoranu gde su se zaglavila vrata.
Primjedbe
Objavi komentar